Скептицизам
Скептицизам је генерално упитни став или сумња према једној или више ставки претпостављеног знања или веровања или догме.[1][2] Често се усмерава на домене, као што су наднаравно, моралност (морални скептицизам), теизам (скептицизам према постојању Бога) или знање (скептицизам према могућности сазнања или извесности).[3] Формално се скептицизам као тема јавља у контексту филозофије, посебно епистемологије, иако се може применити на било коју тему као што су политика, религија и псеудонаука.
ФилозофијаУреди
Скептицизам је филозофска оријентација у оквиру хеленистичко-римске филозофије. Њено појављивање везано је уз филозофа Пирона и његове ближе, или касније, следбенике као што су Тимон, Енесидем, Агрипа, Секст Емпирик и други. Овој је мисаоној оријентацији врло блиска филозофија тзв. Средње академије (оснивач Аркесилај) и Новије академије (оснивач Карнеад).
Становиште ове филозофске школе почива на тематски вођеној свести која се негативно изражава о могућности да се истина докучи чулним или мисаоним начином. То становиште не треба мешати са скептичким поставкама које се у филозофији појављују и знатно пре. Скептички став у филозофији је веома стар. Сами су пироносвки скептичари тврдили да је и Хомер скептичар, јер „о истим стварима говори на супротан начин“. Скептичку страну мишљења откривају они и код Ксенофана, Парменида, Хераклита, Платона, академичара и софиста. Протагора је тврдио да се о свакој ствари могу изрећи два супротна мишљења. Уопште, свака филозофија која следи идеју дијалектике, садржи у себи скептички моменат како негативну страну дијалектичког мишљења.
Хеленистичко-римски скептицизам, по свом оснивачу Пирону познат као пиронизам, потиче на критичком држању филозофске свести, које је усмерено против хеленистичког филозофског догматизма стоичке и епикурејске филозофије. Она рационално аргументује против објективности чулних и разумских знања, сводећи их на нешто просто субјективно, на привиђање. Настоји он да све што је одређено и коначно покаже као несигурно и колебљиво. Тиме поништава све што важи као истинито и бивствујуће. Ствари су променљиве. Стално показују властита противречја, тако да њиховопостојање није нешто истинито. Скептичка свест себи самој поплаже рачуна о ништавности оно пто се утвђује као истинито. Та свест је култивисана филозофска свест која негативним дијалектичким кретањем увиђа неистинитост онога чулнога и замишљенога. Не може се она уобличити у филозофски систем, нити то жели.
Скептицизам се обично одређује као филозофско учење о сумњи. Ипак, скептицизам није становиште сумње. Појам сумње упућује на неизвесност, неодређеност и неодлучност. Филозофија скептицизма није филозофија сумње. Напротив, она се гради на сигурности става о томе да чулна и мисаона спознајане воде нужно истини. У својој сумњи, ова је филзофија сигурна у неистинитост људске спознаје. Скептичари ипак знају да би њихово прогрлашавање властите сигурности за истину противуречило целом њиховом ставу. Стога је то сигурност схваћена као субјективна, те може донети спокојство и непомућеност душе. Скептицизам је тражење, истраживање (грч. скепееин - тражити, истраживати, скептикос — или зелетикос — онај који тражи, истражује, разматра).
Смисао скептицизма садржан је у ставу уздржавања од суђења. Уздржавањем треба да се уклони све што се сматра истинитим, све што бивствује и што се узима као одређено (афирмативно). Резултати чулне и мисаоне спознаје проблематични су. Уздржавање доводи до непоколебљивости, непомућености душе (атараксија). Сврха уклањања свега што се сматра истинитим није у томе да све буде поколебано, да би човек изгубио ослонац. Напротив, скептичари сматрају да се ослонац губи везивањем човека за оно што сматра истином. То истинито увек се показује као привид. Зато човек мора губити сваки ослонац у чулном и мисаоном свету. Оба су сама по себи колебљива и променљива. Пироновски скепсис то истинито сматра оним што нема вредности. Човек се мора од њега одвезати да би у властитој самосвести одржао душевну равнотежу и спокојство. Променљивост и немирност предмета доноси немир душе. Скепсис треба да ослободи свест од тога немира, да би се у атараксији нашла равнодушна смиреност душе. Животиње поседују такву равнодушност. Човек треба да је постигне умним напором, тј. скептичким ставом према сваком предубеђењу, коначној спознаји, разумским тврдњама.
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ Popkin, R. H. The History of Skepticism from Erasmus to Descartes (rev. ed. 1968); C. L. Stough, Greek Skepticism (1969); M. Burnyeat, ed., The Skeptical Tradition (1983); B. Stroud, The Significance of Philosophical Skepticism (1984). Encyclopedia2.thefreedictionary.com.
- ^ "Philosophical views are typically classed as skeptical when they involve advancing some degree of doubt regarding claims that are elsewhere taken for granted." utm.edu Архивирано на сајту Wayback Machine (13. јануар 2009)
- ^ Greco, John (2008). The Oxford Handbook of Skepticism (на језику: енглески). Oxford University Press, US. ISBN 9780195183214.
ЛитератураУреди
- Wilson, Richard (2009). Don't Get Fooled Again: A Sceptic's Handbook (на језику: енглески). Icon. ISBN 9781848310520.
- Popkin, Richard H. (2003). The History of Scepticism : From Savonarola to Bayle (на језику: енглески). Oxford University Press, US. ISBN 9780198026716.
- Bury, Robert Gregg (1933). Sextus Empiricus: Outlines of Pyrrhonism (на језику: енглески). Harvard University Press. ISBN 9780674993013.
- Empiricus, Sextus; Annas, Julia; Barnes, Jonathan (20. 7. 2000). Sextus Empiricus: Outlines of Scepticism (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 9780521778091.
- Burnyeat, Myles (1983). The Skeptical Tradition (на језику: енглески). University of California Press. ISBN 9780520037472.
- Rosa L; Rosa E; Sarner L; Barrett S (1. 4. 1998). „A close look at therapeutic touch”. JAMA. 279 (13): 1005—1010. ISSN 0098-7484. PMID 9533499. doi:10.1001/jama.279.13.1005
. - A Greek-English Lexicon, Henry George Liddell and Robert Scott, revised and augmented throughout by Sir Henry Stuart Jones, with the assistance of Roderick McKenzie, Clarendon Press, Oxford, UK, 1940. Online, perseus.tufts.edu.
- Butchvarov, Panayot, Skepticism About the External World (Oxford University Press, 1998).
- Daniels, M.D., D.; Price, PhD, V. (2000), The Essential Enneagram, New York: HarperCollins
- Hönigswald, Richard (2008) [1914]. Die Skepsis in Philosophie und Wissenschaft. Göttingen: Edition Ruprecht. ISBN 978-3-7675-3056-0.
- Keeton, Morris T., "skepticism", pp. 277–278 in Dagobert D. Runes (ed.), Dictionary of Philosophy, Littlefield, Adams, and Company, Totowa, NJ, 1962.
- Le Morvan, P. (март 2011). „Healthy Skepticism and Practical Wisdom” (PDF). Logos & Episteme. Institute for Economic and Social Research. 2 (1): 87—102. ISSN 2069-0533. doi:10.5840/logos-episteme20112151. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 4. 9. 2019.
- Webster's New International Dictionary of the English Language, Second Edition, Unabridged, W.A. Neilson, T.A. Knott, P.W. Carhart (eds.), G. & C. Merriam Company, Springfield, MA, 1950.
Спољашње везеУреди
- Скептицизам на сајту PhilPapers
- Скептицизам на сајту InPho
- Klein, Peter. „Skepticism”. Ур.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy.
- Vogt, Katja. „Ancient Greek Skepticism”. Ур.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy.
- Thorsrud, Harald. „Ancient Greek Skepticism”. Internet Encyclopedia of Philosophy.
- Bolyard, Charles. „Medieval Skepticism”. Ур.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy.
- Pritchard, Duncan. „Contemporary Skepticism”. Internet Encyclopedia of Philosophy.
- Skeptical Inquiry на сајту DMOZ (језик: енглески)
- "Most Scientific Papers are Probably Wrong" Архивирано на сајту Wayback Machine (19. септембар 2008), New Scientist, 30 August 2005
- Classical Skepticism by Peter Suber
- "Outstanding skeptics of the 20th century" – Skeptical Inquirer magazine