Филозофија религије

Филозофија религије (лат.religare-везати, повезати) је грана филозофије која се бави испитивањем централних тема и појмова укључених у религијску традицију, религијских проблема и појмова[1] (нпр. постојање, нужност, судбина, стварање, грех, правда, милост, искупљење, бог[2]) и њиховим значајем за филозофију.[3]

Филозофија религије разматра питања која се тичу постојања Бога, бесмртности душе, проблема зла и патње. Она укључује све кључне области филозофије: метафизике, епистемологије, логике, етиke и теорије вредности, филозофију језика, филозофију науке, права, социологије, политике, историје итд. Филозофске расправе о таквим темама датирају из античких времена и појављују се у најранијим познатим текстовима који се тичу филозофије. Област је повезана са многим другим гранама филозофије, укључујући метафизику, епистемологију и етику.[4]

Филозофија религије се разликује од религијске филозофије по томе што настоји да расправља о питањима која се тичу природе религије као целине, уместо да испитује проблеме које доноси одређени систем веровања. То могу непристрасно спроводити они који се идентификују као верници или неверници.[5]

ПрегледУреди

 
Питагорејци славе излазак сунца (1869) Фјодора Броњикова. Питагореизам је један пример грчке филозофије која је такође укључивала религиозне елементе.

Филозоф Вилијам Л. Роу је окарактерисао филозофију религије као: „критичко испитивање основних религиозних уверења и концепата.“[6] Филозофија религије покрива алтернативна веровања о Богу или боговима или обоје, варијанте религиозног искуства, интеракцију између науке. и религија, природе и обима добра и зла, и религиозне третмане рођења, историје и смрти.[1] Област такође укључује етичке импликације верских опредељења, однос између вере, разума, искуства и традиције, концепте чудесног, светог откривења, мистицизма, моћи и спасења.[7]

Термин филозофија религије није ушао у општу употребу на Западу све до деветнаестог века,[8] а већина предмодерних и раномодерних филозофских дела укључивала је мешавину религиозних тема и нерелигиозних филозофских питања. У Азији, примери укључују текстове као што су хиндуистичке упанишаде, дела даоизма и конфучијанизма и будистички текстови.[9] Грчке филозофије попут питагорејства и стоицизма укључивале су религиозне елементе и теорије о божанствима, а средњовековна филозофија је била под јаким утицајем три велике монотеистичке абрахамске религије. У западном свету, филозофи раног модерног доба као што су Томас Хобс, Џон Лок и Џорџ Беркли расправљали су о религиозним темама поред секуларних филозофских питања.[4]

Филозофија религије се разликовала од теологије истицањем да су, за теологију, „њене критичке рефлексије засноване на религиозним убеђењима“.[10] Такође, „теологија је одговорна ауторитету који покреће њено размишљање, говорење и сведочење... [док] филозофија своје аргументе заснива на безвременским доказима.“[11]

Неки аспекти филозофије религије су се класично посматрали као део метафизике. У Аристотеловој Метафизици, нужно претходни узрок вечног кретања био је непокретан покретач, који, попут предмета жеље или мисли, подстиче кретање, а да се и сам не помера.[12] Данас су, међутим, филозофи усвојили термин „филозофија религије“ за ту тему, и обично се сматра као посебна област специјализације, иако је неки, посебно католички филозофи, још увек третирају као део метафизике.

РазвојУреди

Током историје, многи филозофи су промишљали религијске појмове са филозофског становишта. Филозофија религије се традиционално сматрала делом метафизике. У својој Метафизици, Аристотелговори о непокренутом покретачу да би означио оно што је узрок свем кретању, а само није покренуто. Овај термин се касније, а посебно у средњовековној филозофији, користио да означи Бога.

У средњем веку су формулисани многи докази за постојање бога, као што су пет доказа за постојање Бога Томе Аквинског или Анселмов онтолошки доказ. Такви докази изгубили су своје опште важење од 18. века, иако још увек утичу на неке филозофе.[2]

Немачки филозоф Имануел Кант је подвргао темељној критици средњовековне доказе о постојању бога. Кант сматра да о сфери трансценденталног (о богу, бесмртности душе, итд.) можемо имати само неке идеје и уверења, али не и теоријско знање, јер у покушају да их умски одредимо нужно се заплићемо у противречја, у „антиномије чистог ума“. Неприхватање ове агностичке позиције, према Канту, неизбежно води у разне облике догматизма.

Од Фојербаха (19. век) у филозофском промишљању религије постоји тенденција која се усредсређује на социјалну и антрополошку димензију верских уверења, или их третира као манифестацију различитих политичких тежњи.[2]

Филозофија религије је као засебна филозофска дисциплина заснована у 20. веку.

Однос са сродним областимаУреди

Проблем заснивања филозофије религије је испочетка повезан са њеним односом према сродним дисциплинама које такође изучавају ову област. Ту се посебно издваја:

Филозофија и религијаУреди

Филозофија и религија су две форме духа које имају јединствени мисаони предмет (апсолутна основа свега), али различите начине односа према том предмету. Филозофија почива на појмовном, а религија на представном мишљењу. Стога, филозофија може узети религију за свој мисаони предмет.[13]

Филозофија религије и религијска филозофијаУреди

Филозофија религије се често меша са религијском филозофијом, филозофијом која је инспирисана и усмеравана религијом, попут будистичке, хришћанске или исламске филозофија. Међутим, филозофија религије је размишљање о религији којим се неко може бавити независно од тога да ли је верник или неверник.[14]

Темељна питањаУреди

Филозофија религије поставља питање да ли су религијски појмови засновани или се примењују просто метафорички; има ли уопште смисла говорити о стварању, вољи, знању, доброти, милости, или постојању једног или мноштва?[2]

Нека од темељних питања филозофије религије су[15]:

  • Постоји ли Бог? Ако да, какав је он или она?
  • Имамо ли душу? Ако да, живи ли она и након смрти тела?
  • Догађају ли се чуда?
  • Треба ли религијски дискурс схватати дословно?
  • Је ли судбина само ствар среће?
  • Зашто на свету постоје патња и зло?
  • Шта је религијско искуство и шта нам оно може поручити?
  • Како се религија може повезати са научним погледом на свет?
  • Мора ли свет имати смисла?

Појам БогаУреди

Темељно питање филозофије религије „Шта је Бог?" се често поставља и у облику питања „Које је значење речи Бог?". За разлику од теологије која аксиоматски подразумева постојање Бога, филозофија религије истражује епистемолошку и логичку заснованост религијских тврдњи. Схватања о природи Бога се најчешће деле на:

Међутим, једном кад се уведе опис врховног бића остаје проблем да се изнађе макар један разлог за претпоставку да постоји било шта што одговара том опису.[2]

Постојање богаУреди

Друго битно питање за филозофију религије је „постоји ли Бог?" Основне позиције поводом постојања Бога су:

  • теизам - веровање у постојање једног Бога, који је свемогућ, свезнајући и савршено добар и који делује у свету који је створио;
  • политеизам - верованје у постојање више богова;
  • деизам - веровање у постојање Бога, који после чина стварања света не делује у свету који је створио;
  • пантеизам - верованје у Бога који прожима природу и налази се у свим њеним деловима, Бога који је аморални, безлични апсолут;
  • атеизам - неверовање у божанства;
  • агностицизам - убеђење да се постојање божанстава не може утврдити нити доказати.

Доказе за и против постојања бога вековима су развијали филозофи, теолози и други мислиоци. До сада су се искристалисали следећи докази за божију егзистенцију:

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б Taliaferro, Charles (1. 1. 2014). Zalta, Edward N., ур. Philosophy of Religion (Winter 2014 изд.). 
  2. ^ а б в г д Филозофија религије, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови, Нови Сад. (1999) ISBN 978-86-7047-303-4.
  3. ^ Увод у филозофију религије, Филозофски факултет у Београду, Приступљено 27. 4. 2013.
  4. ^ а б Stanford Encyclopedia of Philosophy, "Philosophy of Religion."
  5. ^ Evans, C. Stephen (1985). Philosophy of Religion: Thinking about Faith. InterVarsity Press. стр. 16—17. ISBN 978-0-87784-343-6. »Philosophy of religion is not so much religious thinking as it is thinking about religion, a thinking which can be carried on by both religious and nonreligious persons.« 
  6. ^ Rowe, Philosophy of Religion, An Introduction, Fourth Edition, 2007, pg. 2.
  7. ^ Bunnin, N, Tsui-James, The Blackwell Companion to Philosophy, John Wiley & Sons, 2008, p. 453.
  8. ^ Wainwright, WJ., The Oxford Handbook of Philosophy of Religion, Oxford Handbooks Online, 2004, p. 3. "The expression "philosophy of religion" did not come into general use until the nineteenth century, when it was employed to refer to the articulation and criticism of humanity's religious consciousness and its cultural expressions in thought, language, feeling, and practice."
  9. ^ Encyclopedia of Philosophy: History of the philosophy of religion.
  10. ^ Encyclopædia Britannica: Theology.
  11. ^ Encyclopædia Britannica: Theology; Relationship of theology to the history of religions and philosophy; Relationship to philosophy.
  12. ^ Aristotle Архивирано 2011-09-06 на сајту Wayback Machine, Professor Barry D. Smith, Crandall University
  13. ^ Филозофија религије, Филозофски факултет у Новом Саду
  14. ^ Evans 1985, стр. 16.
  15. ^ Mel Thompson, Filozofija religije, Zagreb. (2003) ISBN 978-953-6348-92-3.

ЛитератураУреди

  • Evans, C. Stephen (1985). Philosophy of Religion: Thinking about Faith. InterVarsity Press. стр. 16. ISBN 978-0877843436. 
  • Андрија Крешић, Филозофија религије
  • Бранко Бошњак, Филозофија и хришћанство
  • Лудвиг Фојербах, Предавања о суштини религије
  • Хегел, Филозофија религије (Први део)
  • Спиноза, Теолошко-политички трактат
  • Лајбниц, Теодицеја
  • Хјум, Дијалози о природној религији
  • Кант, Религија у границама чистог ума
  • Шелинг, Филозофија и религија
  • Фојербах, Бит хришћанства
  • Фројд, Будућност једне илузије
  • Бергсон, Два извора морала и религије
  • Хајдегер, Онто-теолошко устројство метафизике
  • Витгенштајн, Предавања о религијској вери
  • Дејвис Брајан, Увод у филозофију религије
  • Al-Nawawi Forty Hadiths and Commentary, by Arabic Virtual Translation Center; (2010) ISBN 978-1-4563-6735-0 (Philosophy of Religion from an Islamic Point of View)
  • The London Philosophy Study Guide Архивирано 2009-09-23 на сајту Wayback Machine offers many suggestions on what to read, depending on the student's familiarity with the subject: Philosophy of Religion Архивирано 2016-03-03 на сајту Wayback Machine
  • William L. Rowe, William J. Wainwright, Philosophy of Religion: Selected Readings, Third Ed. (Florida: Harcourt Brace & Company, 1998)
  • Religious Studies is an international journal for the philosophy of religion. It is available online and in print and has a fully searchable online archive dating back to Issue 1 in 1965. It currently publishes four issues per year.
  • Shults, F. LeRon, 2019, "Computer Modeling in Philosophy of Religion", Open Philosophy, (special issue on computer modeling in philosophy) 2(1): 108–125. doi:10.1515/opphil-2019-0011.
  • Shokhin, Vladimir K., "The Pioneering Appearances of Philosophy of Religion in Europe: François Para du Phanjas on the Nature of Religion", Open Theology 2015, 1: 97-106.
  • Yandell, Keith E. PHILOSOPHY OF RELIGION A contemporary introduction, Routledge, 2002.

Спољашње везеУреди