Деизам[1][2] је становиште у филозофији религије, облик природне теологије[3] рационалистичке теологије[4] које подразумева веровање у Бога засновано на разуму, а не на наводним Божијим „откровењима“ или тврдњама појединаца или група које нису универзално проверљиве.[3][4][5][6][7][8] Деисти сматрају да се Бог никада није указао људима, нити постојао у људској форми, као и да нису постојали Божији пророци или посланици и да не постоји Божији „изабрани народ“. Бог је за деисте интелигентни „Творац“ универзума, односно „Први узрок“ целокупне стварности, који, међутим, не управља светом (лат. Deus Creator, sed non Gubernator). Бог је, као „Творац“ свега постојећег, установио законе природе на којима почивају универзум и све појаве у њему, „пустио у погон“ универзум и на даље се није мешао у ток догађаја у њему. Деисти одбацију могућност Божије интервенције у свету и нарушавања каузалног узрочно-последичног низа у природним процесима Божијом интервенцијом. Деизам се такође дефинише као вера у постојање Бога искључиво заснована на рационалној мисли, без икаквог ослањања на откривене религије или верски ауторитет.[3][4][5][6][7] Деизам наглашава концепт природне теологије, односно постојање Бога се открива кроз природу.[3][4][5][6][8]

Симбол деизма

Деизам, дакле, није религија, већ поглед на целокупан универзум и уверење да он није настао случајношћу. То се нарочито испољава у чињеници да деисти, иако верују у Бога, немају никакве религијске обреде и ритуале, најчешће ни симболе, да немају „свете“ реликвије и списе, свештенике, поглаваре и светитеље, храмове (иако неки деисти воле да кажу да су школе, универзитети и, уопште, сва места где се стичу знања „храмови“ деизма) или организоване верске институције. Деисти сва своја схватања формирају у спектру познатих граница науке. Деисти тврде да је најбољи начин „служења“ Богу труд да се у потпуности расветле начини на које је Он створио свемир и закони природе по којима свемир функционише, а које је Бог установио. Они не верују у Божија чуда и натприродне појаве, иако признају да неке појаве у природи наука још увек није успела да објасни.

Деизам је врло флексибилно становиште. Двојица деиста могу имати потпуно различита веровања по разним битним питањима, али то ни једног од њих не чини мањим деистом, све док су обојица сагласни око горенаведених основних принципа деизма. На пример, постоје деисти који верују у „загробни живот“, тј. да се „животна енергија“ човека, као и било која друга енергија, не може уништити и да човеков дух (душа) наставља своје свесно постојање у другој, духовној, димензији постојања. С друге стране, постоје деисти који верују да је смрт дефинитивни крај човека и да се у тренутку смрти свест човека неповратно гаси, те да је једини облик у коме он „наставља живот“ његов ДНК, који се преноси на генерације његових потомака. Све у свему, већина деиста тврди да се „нада“ животу после смрти. Неки од њих сматрају да је бесмртност људске душе, баш као и постојање човекове слободне воље и постојање Бога као утемељивача општих и нужних моралних закона и објективног „судије“ о нашем моралном поступању, неопходна као претпоставка моралности.

Од 17. века и током доба просветитељства, посебно у Енглеској и Француској 18. века, разни западни филозофи и теолози формулисали су критичко одбацивање религиозних текстова који припадају многим институционализованим религијама и почели да се позивају само на истине за које су сматрали да могу бити установљен само разумом као искључиви извор божанског знања.[4][5][6][7] Такви филозофи и теолози су названи „деисти“, а филозофско/теолошка позиција коју су заступали назива се „деизам“.[4][5][6][7] Деизам као посебан филозофски и интелектуални покрет је опао крајем 18. века,[4] али је доживео сопствени препород почетком 19. века.[9] Неки од његових принципа су наставили да живе као део других интелектуалних покрета, попут унитаризма, и наставља да има заговорнике и данас.[3]

РеференцеУреди

  1. ^ R. E. Allen (ed) (1990). The Concise Oxford Dictionary. Oxford University Press. 
  2. ^ „Deist – Definition and More from the Free Merriam-Webster Dictionary”. Merriam-webster.com. 2012. Приступљено 2012-10-10. 
  3. ^ а б в г д Harper, Leland Royce (2020). „Attributes of a Deistic God”. Multiverse Deism: Shifting Perspectives of God and the World. Lanham, Maryland: Rowman & Littlefield. стр. 47—68. ISBN 978-1-7936-1475-9. LCCN 2020935396. 
  4. ^ а б в г д ђ е Smith, Merril D., ур. (2015). „Deism”. The World of the American Revolution: A Daily Life Encyclopedia. 1. Santa Barbara, California: Greenwood Publishing Group, imprint of ABC-Clio. стр. 661—664. ISBN 978-1-4408-3027-3. LCCN 2015009496. 
  5. ^ а б в г д Bristow, William (јесен 2017). „Religion and the Enlightenment: Deism”. Ур.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy. The Metaphysics Research Lab, Center for the Study of Language and Information, Stanford University. ISSN 1095-5054. OCLC 643092515. Архивирано из оригинала на датум 11. 12. 2017. Приступљено 3. 8. 2021. 
  6. ^ а б в г д Manuel, Frank Edward; Pailin, David A.; Mapson, K.; Stefon, Matt (13. 3. 2020) [26 July 1999]. „Deism”. Encyclopædia Britannica. Edinburgh: Encyclopædia Britannica, Inc. Архивирано из оригинала на датум 9. 6. 2021. Приступљено 3. 8. 2021. »Deism, an unorthodox religious attitude that found expression among a group of English writers beginning with Edward Herbert (later 1st Baron Herbert of Cherbury) in the first half of the 17th century and ending with Henry St. John, 1st Viscount Bolingbroke, in the middle of the 18th century. These writers subsequently inspired a similar religious attitude in Europe during the second half of the 18th century and in the colonial United States of America in the late 18th and early 19th centuries. In general, Deism refers to what can be called natural religion, the acceptance of a certain body of religious knowledge that is inborn in every person or that can be acquired by the use of reason and the rejection of religious knowledge when it is acquired through either revelation or the teaching of any church.« 
  7. ^ а б в г Kohler, Kaufmann; Hirsch, Emil G. (1906). „Deism”. Jewish Encyclopedia. Kopelman Foundation. Архивирано из оригинала на датум 15. 1. 2013. Приступљено 3. 8. 2021. »A system of belief which posits God's existence as the cause of all things, and admits His perfection, but rejects Divine revelation and government, proclaiming the all-sufficiency of natural laws. The Socinians, as opposed to the doctrine of the Trinity, were designated as deists [...]. In the seventeenth and eighteenth centuries deism became synonymous with "natural religion," and deist with "freethinker." England and France have been successively the strongholds of deism. Lord Herbert of Cherbury, the "father of deism" in England, assumes certain "innate ideas," which establish five religious truths: (1) that God is; (2) that it is man's duty to worship Him; (3) that worship consists in virtue and piety; (4) that man must repent of sin and abandon his evil ways; (5) that divine retribution either in this or in the next life is certain. He holds that all positive religions are either allegorical and poetic interpretations of nature or deliberately organized impositions of priests.« 
  8. ^ а б Gomes, Alan W. (2012) [2011]. „Deism”. The Encyclopedia of Christian Civilization. Chichester, West Sussex: Wiley-Blackwell. ISBN 9781405157629. doi:10.1002/9780470670606.wbecc0408. »Deism is a rationalistic, critical approach to theism with an emphasis on natural theology. The deists attempted to reduce religion to what they regarded as its most foundational, rationally justifiable elements. Deism is not, strictly speaking, the teaching that God wound up the world like a watch and let it run on its own, though that teaching was embraced by some within the movement.« 
  9. ^ Claeys, Gregory (1989). „Revolution in heaven: The Age of Reason (1794-95)”. Thomas Paine: Social and Political Thought (1st изд.). New York and London: Routledge. стр. 177—195. ISBN 9780044450900. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди