Отворите главни мени

Џорџ Беркли (енгл. George Berkeley; Томастаун, 1685Оксфорд, 1753)[4][5] је био нововековни ирски филозоф, познат као заступник субјективног идеализма и емпиризма. Његова филозофија се понекад узима за крајњи облик субјективног идеализма, који се назива солипсизам.[6]

Џорџ Беркли
George Berkeley.jpg
Пуно имеЏорџ Беркли
Датум рођења(1685-03-12)12. март 1685.
Место рођењаТомастаун
Ирска
Датум смрти14. јануар 1753.(1753-01-14) (67 год.)
Место смртиОксфорд
Енглеска
ШколаTrinity College Dublin
ЕпохаНововековна
РегијаЗападна филозофија
Школа филозофијеидеализам, емпиризам, фундаментализам[1], концептуализам[2], индиректни реализам[3]
Интересовањаметафизика, епистемологија
Идејесубјективни идеализам
Потпис
George Berkeley signature.jpg

БиографијаУреди

Џорџ Беркли је рођен 12. марта 1685. године у близини Томастауна у Ирској. 1707. године је постао је магистар теологије, а 1713. капелан. Све своје најзначајније и најоригиналније радове написао је до своје 28. године.[6] Често је путовао, као пратилац грофа, у Француску и Италију. Од 1729. до 1731. године као мисионар шири хришћанство у Америци, а 1734. постаје епископ у Клојну. Године 1752. повлачи се из јавног живота, а годину дана касније умире у Оксфорду.

УчењеУреди

Џорџ Беркли је један од најпознатијих представника субјективног идеализма, који најбоље изражава својим фундаменталним начелом: „Бити јесте бити опажен“ (Esse est percipi).


У „Дијалозима измеду Хиласа и Филонуса“ Филонус, који износи Берклијеве идеје, доказује »да се реалност чулних ствари састоји у томе што су опажене», насупрот Хиласовог мишљења да »постојати значи једно а бити опажен друго«.[6] Беркли разрађује тезу да су сви чулни феномени менталне природе. Он аргументује о субјективности осета топлоте и хладноће познатим примером о млакој води. Кад је једна рука топла а друга хладна па се обе ставе у хладну воду, онда једна рука осећа ову воду као хладну, а друга као топлу, премда вода објективно не може бити истовремено и топла и хладна. Стога осети топло и хладно постоје само у нашем духу.[6]

Берклијева филозофија се заснива на емпиристичким тврдњама, и искуство узима за основу целокупног знања. Па ипак, за њега тзв. спољни предмети нису ништа друго до скупови наших осета, који не постоје изван духа. По њему постоји само дух а чулне идеје не зависе од нас, већ их изазива Бог. Стога чулне идеје и јесу много јаче и сталније од идеја мисли и маште које производи наш дух.[6] Реалне ствари и нису друго него чулне идеје па је постојање материје изван и независно од тих идеја само измишљотина »уврнутих« филозофа.[6]

ДелаУреди

Главна Берклијева дела су:

  • An Essay Towards a New Theory of Vision (1709)
  • Расправа о принципима људске спознаје (A Treatise concerning the Principles of Human Knowledge; 1710)
  • Три дијалога измеду Хиласа и Филонуса (Three Dialogues between Hylas and Philonous; 1713)
  • Alciphron or the Minute Philosopher (1732)
  • Siris, a Chain of Philosophical Reflexions and Inquiries (1744)

РеференцеУреди

  1. ^ Fumerton, Richard (21. 2. 2000). „Foundationalist Theories of Epistemic Justification”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Приступљено 19. 8. 2018. 
  2. ^ David Bostock, Philosophy of Mathematics: An Introduction, Wiley-Blackwell, 2009, p. 43: "All of Descartes, Locke, Berkeley, and Hume supposed that mathematics is a theory of our ideas, but none of them offered any argument for this conceptualist claim, and apparently took it to be uncontroversial."
  3. ^ The Problem of Perception (Stanford Encyclopedia of Philosophy): "Paraphrasing David Hume (1739...; see also Locke 1690, Berkeley 1710, Russell 1912): nothing is ever directly present to the mind in perception except perceptual appearances."
  4. ^ Watson, Richard A. (1993—94). „Berkeley Is Pronounced Barclay” (PDF). Berkeley Newsletter (13): 1—3. Приступљено 8. 11. 2010. 
  5. ^ "Berkeley" entry in Collins English Dictionary.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 Беркли Џорџ, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.

ЛитератураУреди

The Works of George Berkeley. Ed. by Alexander Campbell Fraser. In 4 Volumes. Oxford: Clarendon Press, 1901.

Ewald, William B., ed., 1996. From Kant to Hilbert: A Source Book in the Foundations of Mathematics, 2 vols. Oxford Uni. Press.

  • 1707. Of Infinites, 16–19.
  • 1709. Letter to Samuel Molyneaux, 19–21.
  • 1721. De Motu, 37–54.
  • 1734. The Analyst, 60–92.
  • R.H. Nichols; F A. Wray (1935). The History of the Foundling Hospital. London: Oxford Univ. Press.  p. 349.
  • John Daniel Wild (1962). George Berkeley: a study of his life and philosophy. New York: Russell & Russell. 
  • Fogelin, Robert (2001). Berkeley and the Principles of Human Knowledge. Routledge. 
  • Muehlmann, Robert G. (1992). Berkeley's Ontology. Indianapolis/Cambridge: Hackett Publishing Company. ISBN 0-87220-146-5. 
    • "Shows a thorough mastery of the literature on Berkeley, along with very perceptive remarks about the strength and weaknesses of most of the central commentators. ... Exhibits a mastery of all the material, both primary and secondary..." Charles Larmore, for the Editorial Board, Journal of Philosophy.
    • R. Muehlmann is one of the Berkeley Prize Winners.
  • New Interpretations of Berkeley's Thought. Ed. by S. H. Daniel. N. Y.: Humanity Books, 2008, 319 pp. ISBN 978-1-59102-557-3.
  • Edward Chaney (2000), 'George Berkeley's Grand Tours: The Immaterialist as Connoisseur of Art and Architecture', in E. Chaney, The Evolution of the Grand Tour: Anglo-Italian Cultural Relations since the Renaissance, 2nd ed. London, Routledge. ISBN 0714644749
  • Costica Bradatan (2006), The Other Bishop Berkeley. An Exercise in Reenchantment, Fordham University Press, New York
  • Paul Strathern (2000). Berkeley in ninety minutes. Ivan R. Dee. ISBN 978-1-56663-291-1. 
  • Brook, Richard J. (1973). Berkeley's Philosophy of Science. The Hague: Martinus Nijhoff. ISBN 978-90-247-1555-8. 
Секундарна литература доступна на интернету

Спољашње везеУреди