Википедија

Монизам

Монизам је филозофско учење према којем се све може извести из једног јединог начела. Реч је грчког порекла. Супротно монизму је дуализам (и плурализам). Могу се разликовати различите врсте монизма:

  • Приоритетни монизам наводи да се све постојеће ствари враћају ка извору који се разликује од њих; нпр. у неоплатонизму све произлази из једног.[1] У овом је гледишту само једна ствар онтолошки основна или пре свега осталог.
  • Монизам постојања сматра да, строго говорећи, постоји само једна ствар, свемир, која се једино вештачки и произвољно може поделити на многе ствари.[2]
  • Монизам супстанци тврди да се мноштво постојећих ствари може објаснити помоћу једне стварности или супстанце.[3] Монизам супстанци сматра да постоји само једна врста ствари, мада се од тих ствари могу сачињавати многе ствари, нпр. материја или ум.
Заокружену тачку су користили Питагорејанци и касније Грци да представе прво метафизичко створење, монад или апсолут

Дефиниције

уреди

Постоје две врсте дефиниција за монизам:

  1. Широка дефиниција: филозофија је монистичка ако постулира јединство порекла свих ствари; све постојеће ствари враћају се у извор који се разликује од њих.[1]
  2. Ограничена дефиниција: ово захтева не само јединство порекла, већ и јединство супстанце и суштине.[1]

Иако је термин „монизам” изведен из западне филозофије за типизирање позиција у проблему ума и тела, он се такође користио за типизацију верских традиција. У модерном хиндуизму, термин „апсолутни монизам” користи се за адвајта веданту.[4][5]

Историја

уреди

Монизам је темељно разматран у индијској филозофији и веданти кроз историју, почевши још од Ригведе. Термин монизам увео је у 18. веку Кристијан фон Волф[6] у свом делу Логика (1728), да би означио типове филозофске мисли у којима се покушавало да се елиминише дихотомија тела и ума и да се све појаве објасне једним обједињујућим принципом, или као манифестације једне супстанце.[6]

Проблем ума и тела у филозофији испитује однос између ума и материје, а посебно однос између свести и мозга. Проблемом се бавио Рене Декарт у 17. веку, што је резултирало картезијанским дуализмом, и преаристотеловски филозофима,[7][8] у авиценијевом филозофијом,[9] и у ранијим азијским и тачније индијским традицијама.

То је касније примењено и на теорију апсолутног идентитета коју су поставили Хегел и Шелинг.[10] Након тога, термин је био у широј употреби, за било коју теорију која постулира обједињујући принцип.[10] Противничка теза о дуализму такође је проширена, на плурализам.[10] Према Урмсону, као резултат ове проширене употребе, термин је „систематски двосмислен“.[10]

Према Џонатану Шаферу, монизам је изгубио популарност због појаве аналитичке филозофије почетком двадесетог века, која се побунила против неохегелијанаца. Рудолф Карнап и Алфред Џ. Ајер, који су били снажни заговорници позитивизма, „исмејали су читаво питање као некохерентни мистицизам“.[11]

Проблем ум-тело поново се појавио у социјалној психологији и сродним областима, са интересовањем за интеракцију ума и тела[12] и одбацивањем картезијанског дуализма ум-тело у тези о идентитету, модерном облику монизма.[13] Монизам је такође још увек релевантан за филозофију ума,[10] где се бране различите позиције.[14][15]

Религија

уреди

Пантеизам

уреди

Пантеизам је веровање да све чини свеобухватног, иманентног Бога,[16] или да је универзум (или природа) идентичан са божанством.[17] Пантеисти стога не верују у личног или антропоморфног бога, али верују да се тумачења појма разликују.

Пантеизам је популаризован у модерној ери као теологија и као филозофија заснована на делима филозофа из 17. века Баруха Спинозе,[18] чија је Етика била одговор на Декартову чувену дуалистичку теорију да су тело и дух одвојени.[19] Спиноза је сматрао да су то двоје исто, и овај монизам је фундаментални квалитет његове филозофије. Описан је као „човек опијен Богом“ и користио је реч Бог да опише јединство све супстанце.[19] Иако је термин пантеизам скован тек након његове смрти, Спиноза се сматра његовим најпознатијим заговорником.[20]

Панентеизам

уреди

Панентеизам (од грчког πᾶν (pân) „све“; ἐν (en) „у“; и θεός (theós) „Бог“; „све-у-Богу“) је систем веровања који поставља да је божанско (било да је монотеистички Бог, политеистички богови или вечна космичка оживљавајућа сила) прожима сваки део природе, али није једно са природом. Панентеизам се разликује од пантеизма, који сматра да је божанско синоним за универзум.[21]

Док пантеизам тврди да је 'Све је Бог', панентеизам тврди да Бог оживљава цео универзум, а такође и превазилази универзум. Поред тога, неки облици указују на то да је универзум садржан у Богу,[21] као у јудаистичком концепту Цимцума. Велик део хиндуистичке мисли је високо окарактерисан панентеизмом и пантеизмом.[22][23]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б в Brugger 1972.
  2. ^ Strawson, G. (2014 in press): "Nietzsche's metaphysics?". In: Dries, M. & Kail, P. (eds): "Nietzsche on Mind and Nature". Oxford University Press. PDF of draft
  3. ^ Cross & Livingstone 1974.
  4. ^ Chande 2000, стр. 277.
  5. ^ Dasgupta 1992, стр. 70.
  6. ^ а б "monism", Columbia Electronic Encyclopedia, 6th ed. Retrieved 29 October 2014.
  7. ^ Robert M. Young (1996). „The mind-body problem”. Ур.: Olby, RC; GN Cantor; JR Christie; MJS Hodges. Companion to the History of Modern Science (Paperback reprint of Routledge 1990 изд.). Taylor & Francis. стр. 702—11. ISBN 0-41514578-3. 
  8. ^ Robinson, Howard (3. 11. 2011). „Dualism”. Ур.: Edward N. Zalta. The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Winter 2011 Edition). 
  9. ^ Lagerlund, Henrik (2010). „Introduction”. Ур.: Henrik Lagerlund. Forming the Mind: Essays on the Internal Senses and the Mind/Body Problem from Avicenna to the Medical Enlightenment (Paperback reprint of 2007 изд.). Springer Science+Business Media. стр. 3. ISBN 978-9048175307. 
  10. ^ а б в г д Urmson 1991, стр. 297.
  11. ^ Schaffer 2010.
  12. ^ Fiske 2010, стр. 195.
  13. ^ Fiske 2010, стр. 195-196.
  14. ^ Mandik 2010.
  15. ^ McLaughlin 2009.
  16. ^ Encyclopedia of Philosophy ed. Paul Edwards. New York: Macmillan and Free Press. 1967. стр. 34. 
  17. ^ The New Oxford Dictionary Of English. Oxford: Clarendon Press. 1998. стр. 1341. ISBN 0-19-861263-X. 
  18. ^ Picton, James Allanson (1905). Pantheism: its story and significance. Chicago: Archibald Constable & CO LTD. ISBN 978-1419140082. 
  19. ^ а б Plumptre, Constance (1879). General sketch of the history of pantheism, Volume 2. London: Samuel Deacon and Co. стр. 3—5, 8, 29. ISBN 9780766155022. 
  20. ^ Shoham, Schlomo Giora (2010). To Test the Limits of Our Endurance. Cambridge Scholars. стр. 111. ISBN 978-1443820684. 
  21. ^ а б Fahlbusch, Erwin; Geoffrey William Bromiley; David B. Barrett (1999). The Encyclopedia of Christianity pg. 21. Wm. B. Eerdmans Publishing. ISBN 0-8028-2416-1. 
  22. ^ [1] Britannica – Pantheism and Panentheism in non-Western cultures
  23. ^ Whiting, Roger (1991). Religions for Today. Nelson Thornes. ISBN 0-7487-0586-4. 

Литература

уреди
  • Abernethy, George L; Langford, Thomas A. (1970), Introduction to Western Philosophy:Pre-Socratics to Mill, Belmont, CA: Dickenson 
  • Brugger, Walter (1972), Diccionario de Filosofía, Barcelona: Herder, art. dualismo, monismo, pluralismo 
  • Buswell, Robert E. JR; Gimello, Robert M. (1994), Paths to Liberation. The Marga and its Transformations in Buddhist Thought, Delhi: Motilal Banarsidass Publishers 
  • Chande, M.B. (2000), Indian Philosophy In Modern Times, Atlantic Publishers & Dist 
  • Cross, F.L.; Livingstone, E.A. (1974), The Oxford Dictionary of the Christian Church, Oxford University Press, art. monism 
  • Dasgupta, Surendranath (1992), A history of Indian philosophy part 1, Motilall Banarsidass 
  • Dense, Christian D. Von (1999), Philosophers and Religious Leaders, Greenwood Publishing Group 
  • Fiske, Susan T.; Gilbert, DanielT.; Lindzey, Gardner (2010), Handbook of Social Psychology, Volume 1, John Wiley & Sons 
  • Flood, Gavin (1996), An Introduction to Hinduism, Cambridge University Press, ISBN 0-521-43878-0 
  • Fowler, Jeaneane D. (2002), Perspectives of Reality: An Introduction to the Philosophy of Hinduism, Sussex Academic Press 
  • Hawley, michael (2006), Sarvepalli Radhakrishnan (1888—1975) 
  • Hori, Victor Sogen (1999), Translating the Zen Phrase Book. In: Nanzan Bulletin 23 (1999) (PDF) 
  • Kalupahana, David J. (1992), The Principles of Buddhist Psychology, Delhi: ri Satguru Publications 
  • Kalupahana, David J. (1994), A history of Buddhist philosophy, Delhi: Motilal Banarsidass Publishers Private Limited 
  • Kasulis, Thomas P. (2003), Ch'an Spirituality. In: Buddhist Spirituality. Later China, Korea, Japan and the Modern World; edited by Takeuchi Yoshinori, Delhi: Motilal Banarsidass 
  • Liang-Chieh (1986), The Record of Tung-shan, Kuroda Institute 
  • Low, Albert (2006), Hakuin on Kensho. The Four Ways of Knowing, Boston & London: Shambhala 
  • Maezumi, Taizan; Glassman, Bernie (2007), The Hazy Moon of Enlightenment, Wisdom Publications 
  • Mandik, Pete (2010), Key Terms in Philosophy of Mind, Continuum International Publishing Group 
  • McLaughlin, Brian; Beckermann, Ansgar; Walter, Sven (2009), The Oxford Handbook of Philosophy of Mind, Oxford University Press 
  • Michaels, Axel (2004), Hinduism. Past and present, Princeton, New Jersey: Princeton University Press 
  • Momen, Moojan (2009), Understanding Religion: A Thematic Approach, Oxford, UK: Oneworld Publications, ISBN 978-1-85168-599-8, OL 25434252M  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  • Nakamura, Hajime (1991), Ways of Thinking of Eastern Peoples: India, China, Tibet, Japan, Delhi: Motilal Banarsidass Publishers Private Limited, hdl:10125/23054 
  • Puligandla, Ramakrishna (1997), Fundamentals of Indian Philosophy, New Delhi: D.K. Printworld (P) Ltd. 
  • Radhakrishnan, Sarvepalli; Moore, Charles A. (1957), A Sourcebook in Indian Philosophy (12th Princeton Paperback изд.), Princeton University Press, ISBN 0-691-01958-4 
  • Rambachan, Anatanand (1994), The Limits of Scripture: Vivekananda's Reinterpretation of the Vedas, University of Hawaii Press 
  • Renard, Philip (1999), Ramana Upanishad, Utrecht: Servire 
  • Schaffer, Jonathan (2010), „Monism: The Priority of the Whole” (PDF), Philosophical Review, 119 (1): 31—76), doi:10.1215/00318108-2009-025 
  • Sehgal, Sunil (1999), Encyclopaedia of Hinduism: T-Z, Volume 5, Sarup & Sons 
  • Sharf, Robert H. (1995), „Buddhist Modernism and the Rhetoric of Meditative Experience” (PDF), NUMEN, 42 (3): 228—283, doi:10.1163/1568527952598549, hdl:2027.42/43810, Архивирано из оригинала (PDF) 12. 04. 2019. г., Приступљено 06. 09. 2019 
  • Urmson, James Opie (1991), The Concise Encyclopedia of Western Philosophy and Philosophers, Routledge 
  • White, David Gordon (2000), Introduction. In: Tantra in practice, Princeton and Oxford: Princeton University Press 
  • Williams, Paul (1994), Mahayana Buddhism, Routledge, ISBN 0-415-02537-0 
  • Fowler, Jeaneane D. (1997), Hinduism: Beliefs and Practices, Sussex Academic Press 
  • Levine, Michael (1994), Pantheism: A Non-Theistic Concept of Deity, Psychology Press, ISBN 9780415070645 
  • Long, Jeffrey D. (2011), Historical Dictionary of Hinduism, Scarecrow Press 
  • Amryc, C (1898). Pantheism: The Light and Hope of Modern Reason. 
  • Harrison, Paul (1999). Elements of Pantheism. Element Press. ISBN 978-1-59526-317-9. 
  • Hunt, John (1884). Pantheism and Christianity. . William Isbister Limited, 1884. online
  • Levine, Michael (1994). Pantheism: A Non-Theistic Concept of Deity. Psychology Press. ISBN 9780415070645. .
  • Picton, James Allanson (1908). Pantheism: Its story and significance. Archibald Constable & Co. . 1905. online.
  • Plumptre, Constance E. (2011). General Sketch of the History of Pantheism. Cambridge University Press. ISBN 9781108028028. . (reprint, originally published 1879),
  • Russell, Sharman Apt (2008). Standing in the Light: My Life as a Pantheist. Basic Books. ISBN 978-0465005178. .
  • Urquhart, W. S. Pantheism and the Value of Life, 1919. online
  • Barua, Ankur (2010). „God's Body at Work: Rāmānuja and Panentheism”. International Journal of Hindu Studies. 14 (1): 1—30. doi:10.1007/s11407-010-9086-z. 
  • Philip Clayton and Arthur Peacock, ур. (2004). In Whom We Live and Move and Have Our Being; Panentheistic Reflections on God's Presence in a Scientific World. Eerdmans. 
  • Bangert, B.C (2006). Consenting to God and nature: Toward a theocentric, naturalistic, theological ethics. . Princeton theological monograph ser. 55, Pickwick Publications, Eugene.
  • Cooper, John W (2006). Panentheism: The Other God of the Philosophers. Baker Academic. ISBN 9780801027246. 
  • Davis, Andrew M. and Philip Clayton., ур. (2018). How I Found God in Everyone and Everywhere. Monkfish Book Publishing. ISBN 9781939681881. 
  • Thomas Jay Oord (2010). The Nature of Love: A Theology. Chalice Press. ISBN 978-0-8272-0828-5. .
  • Joseph Bracken (2014). „Panentheism in the context of the theology and science dialogue”. Open Theology. 1: 1—11.  (online).
  • Marbaniang, Domenic (2011). Epistemics of Divine Reality. POD. ISBN 9781105160776. 

Спољашње везе

уреди
 
Монизам на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Монизам&oldid=29860597”