Клаудије Птолемеј

Грчко-египатски писац и астроном из 2. века

Клаудије Птолемеј (2. век)[2] из Александрије, последњи од великих хеленских математичара, географа,[3][4] астронома, астролог и музички теоретичар. Вероватно рођен у Тебаиди у граду званом Ptolemais Hermiasov, а умро у Александрији. Он је сакупио целокупно дотадашње астрономско знање и објавио га у свом капиталном делу Велики зборник астрономије. Ово дело ће под називом Алмагест у Европу много векова касније донети Арапи.[5][6]

Клаудије Птолемеј
Ранобарокни уметнички приказ[1]
Датум рођењаоко 100.[2]
Место рођењаЕгипат, Римско царство
Датум смртиc. 170 (старост 69–70)[2]
Место смртиАлександрија, Египат, Римско царство
Занимање
Анахрони портрет Клаудија Птолемеја из 16. века

У Зборнику Птоломеј је прихватио геоцентрични систем па је говорио је да су звезде закачене за небеску сферу, да се Земља налази у њеном центру, а да Сунце и планете (тзв. луталице) круже око Земље. Неравномерно кретање планета по небеском своду (јер оне праве петље, понекад иду „уназад") објаснио је кретањем по епициклима. Епицикл је кружница по којој се креће планета, а центар кружнице се креће око Земље. Геоцентрични систем ће бити одбачен у 16. и 17. веку у корист хелиоцентричног система након Коперникових, Кеплерових и Галилејевих открића.

Посебан допринос земљописној (географској) науци и картографској спознаји античкога света је дао делом Географска упутства (грч. Γεωγραφιϰὴ ὑφήγησις), којим је стекао глас светског учењака. Дело од 8 књига, укључујући и карте тада познатога света, није сачувано у изворнику већ у многим средњовековним преписима (препис Максима Плануда на латинском, Урбински препис или Codex Urbinas Graecus из 13. века). Координатна мрежа направљена је у коничној пројекцији с почетним меридијаном на Канарима. У осмој књизи налази се карта под насловом Пета карта Европе (лат. Quinta Europae Tabula) с врло темељитим приказом Илирика и Паноније (имена античких локалитета и њихове координате).

На подручју музике, Птолемеј је оставио тросвешчано дело О хармонији (грч. Ἁρμονιϰά), у којем је сабрано најпрегледније знање о античкој теорији музике. Састоји се од расправа о начелима хармоније и акустике, о теорији интервала и родова те о такозваном савршеном систему (грч. σύστημα τέλειον), о односима тонова и делова душе те небеских тела, те од описа мерних инструмената хеликона и монокорда. Птолемеј се залагао за двоструке критерије пресуде ваљаности музичких дела: разумске, с помоћу математичких прорачуна, и емпиријске, на темељу слуха.[7]

Доприноси

уреди
 
Quadripartitum, 1622
 
Кретање Сунца (жуто), Земље (плаво) и Марс а (црвено) према хелиоцентричном систему (лево) и геоцентричном систему или 'Птолемејевом систему' (десно).
Напомена: путање планете су кружнице према 'Коперниковом систему' и путања Марса је две године (уместо стварних 1,88 година) због једноставности.
 
Птолемејева теорема изражава везу између дијагонала и страница тетивнога четвороугла или четвероугла на чијим врховима се може описати кружница из средишта дијагонала.

Птоломеј је написао неколико научних расправа, од којих ће три одиграти знатну улогу у развоју исламске и европске науке. Прва од тих астрономска је расправа која је данас позната као Алмагест (на грчком, Η Μεγάλη Σύνταξις, Велика расправа, изворно Μαθηματική Σύνταξις, Математичка расправа). Друга је Географска упутства, која представља темељит приказ земљописнога знања грчко-римскога света. Трећа је астролошка расправа позната као Тетрабиблос (Четверокњижје) у којој он покушава да хороскопску астрологију прилагоди тадашњој Аристотеловској филозофији природе. Такође је објавио и велик број астрономских карата, које су у раздобљу ренесансе имале велик утицај на развој европског земљописа и картографије. Детаљно је разрадио геоцентрични систем који је по њему назван Птоломејев систем.

Алмагест

уреди

Алмагест (арап. [taqrīr] al-mağasti: Najveće [delo]), наслов, у арапском преводу, Птолемејевог капиталног дела Велики научни систем [астрономије] написана на грчком (‛Hμεγίστη σύνταξıς) у 13 томова, с потанким приказом геоцентричног система. Укључује и каталог 1022 звезде с податцима о њиховим положајима и звезданим величинама. Каталог потиче вероватно од Хипарха.[8]

У делу од 13 књига Велики математички систем астрономије (грч. Μεγάλη μαϑηματιϰὴ σύνταξις τὴς ἀστρονομίας), познатијем као Алмагест, према наслову арапског превода у којем је сачувано, систематски је изложио античку науку о свемиру у оквиру геоцентричног система. Тај се систем (Птолемејев систем) заснива на претпоставци да се Сунце, планете и звезде крећу око Земље као непомичног средишта свемира. Иако се заснивала на погрешној претпоставци, та се теорија добро слагала с посматрањима кретања планета. Тек је Коперниковом теоријом (1500) Птолемејев систем замијењен хелиоцентричним системом. Алмагест је научни текст с најдужом употребом, све до почетка 17. века и Јохана Кеплера. Птолемеј је усавршио и математичку теорију кретања Месеца, Сунца и планета, у бољем складу с опажањима, извео теорију помрачења и изнео нове геометријске доказе и теореме. Хипархов каталог положаја звезда надопунио је на 1022 звезде.

Птолемејева хипотеза

уреди

Птолемејев хипотеза изражава везу између дијагонала и страница тетивнога четвороугла: „У сваком је тетивном четвероуглу продукт дијагонала једнак збиру продуката дужина супротних страница”:

 

Ова се хипотеyа примењује и у тригонометрији.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Since no contemporary depictions or descriptions of Ptolemy are known to have existed, later artists' impressions are unlikely to have reproduced his appearance accurately.
  2. ^ а б в Ptolemy на сајту Енциклопедија Британика
  3. ^ Istarska enciklopedija R. Matijašić: Klaudije Ptolemej
    Ptolemej, Klaudije (lat. Claudius Ptolemaeus, grč. Πτολεμαῒος), grč. zemljopisac, matematičar i astronom
  4. ^ Istarska enciklopedija R. Matijašić: antika
    Najvažniji su grč. i rim. povjesničari i zemljopisci – izvori za poznavanje istar. antike: Hekatej iz Mileta, → Pseudo-Skilak, Strabon, → Klaudije Ptolemej, → Tit Livije, → Plinije Stariji, → F.M.A. Kasiodor i → Anonim Ravenjanin.
  5. ^ „Ptolemy Egyptian astronomer, mathematician, and geographer”. Britannica. Приступљено 20. 1. 2021. (језик: енглески)
  6. ^ „Ptolemy (85 - 165) - Biography”. MacTutor History. Приступљено 20. 1. 2021. (језик: енглески)
  7. ^ Ptolemej, Klaudije, [1] "Hrvatska enciklopedija", Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, 2015.
  8. ^ Almagest, [2] "Hrvatska enciklopedija", Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, 2014.

Литература

уреди
  • Bagrow, L. (1. 1. 1945). „The Origin of Ptolemy's Geographia”. Geografiska Annaler. Geografiska Annaler, Vol. 27. 27: 318—387. ISSN 1651-3215. JSTOR 520071. doi:10.2307/520071. 
  • Berggren, J. Lennart, and Alexander Jones. 2000. Ptolemy's Geography: An Annotated Translation of the Theoretical Chapters. Princeton and Oxford: Princeton University Press. . ISBN 0-691-01042-0.  Текст „pages” игнорисан (помоћ); Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  • Campbell, T. (1987). The Earliest Printed Maps. British Museum Press. 
  • Hübner, Wolfgang, ed. 1998. Claudius Ptolemaeus, Opera quae exstant omnia Vol III/Fasc 1: ΑΠΟΤΕΛΕΣΜΑΤΙΚΑ (= Tetrabiblos). De Gruyter. . ISBN 978-3-598-71746-8.  Текст „pages” игнорисан (помоћ); Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) (Bibliotheca scriptorum Graecorum et Romanorum Teubneriana). (The most recent edition of the Greek text of Ptolemy's astrological work, based on earlier editions by F. Boll and E. Boer.)
  • Lejeune, A. (1989) L'Optique de Claude Ptolémée dans la version latine d'après l'arabe de l'émir Eugène de Sicile. [Latin text with French translation]. Collection de travaux de l'Académie International d'Histoire des Sciences, No. 31. Leiden: E.J.Brill.
  • Neugebauer, Otto (1975). A History of Ancient Mathematical Astronomy. I-III. Berlin and New York: Springer Verlag. 
  • Nobbe, C. F. A., ed. 1843. Claudii Ptolemaei Geographia. 3 vols. Leipzig: Carolus Tauchnitus. (Until Stückelberger (2006), this was the most recent edition of the complete Greek text.)
  • Peerlings, R.H.J., Laurentius F., van den Bovenkamp J.,(2017) The watermarks in the Rome editions of Ptolemy's Cosmography and more, In Quaerendo 47: 307-327, 2017.
  • Peerlings, R.H.J., Laurentius F., van den Bovenkamp J.,(2018) New findings and discoveries in the 1507/8 Rome edition of Ptolemy’s Cosmography, In Quaerendo 48: 139-162, 2018.
  • Ptolemy. 1930. Die Harmonielehre des Klaudios Ptolemaios, edited by Ingemar Düring. Göteborgs högskolas årsskrift 36, 1930:1. Göteborg: Elanders boktr. aktiebolag. Reprint, New York: Garland Publishing, 1980.
  • Ptolemy. 2000. Harmonics, translated and commentary by Jon Solomon. Mnemosyne, Bibliotheca Classica Batava, Supplementum, 0169-8958, 203. Leiden and Boston: Brill Publishers. . ISBN 90-04-11591-9.  Текст „pages” игнорисан (помоћ); Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Robbins, Frank E. (ed.) 1940. Ptolemy Tetrabiblos. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press (Loeb Classical Library). . ISBN 0-674-99479-5.  Текст „pages” игнорисан (помоћ); Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  • Sidoli, Nathan; J. L. Berggren (2007). „The Arabic version of Ptolemy's Planisphere or Flattening the Surface of the Sphere: Text, Translation, Commentary” (PDF). Sciamvs. 37. 8 (139). 
  • Smith, A.M. (1996) Ptolemy's theory of visual perception: An English translation of the Optics with introduction and commentary. Transactions of the American Philosophical Society, Vol. 86, Part 2. Philadelphia: The American Philosophical Society.
  • Solin, Heikke (2012), „names, personal, Roman.”, Ур.: Hornblower, Simon; Spawforth, Antony; Eidinow, Esther, The Oxford Classical Dictionary, Oxford University Press, Приступљено 8. 6. 2019 [мртва веза].
  • Stevenson, Edward Luther (trans. and ed.). 1932. Claudius Ptolemy: The Geography. New York: New York Public Library. Reprint, New York: Dover, 1991. (This is the only complete English translation of Ptolemy's most famous work. Unfortunately, it is marred by numerous mistakes and the placenames are given in Latinised forms, rather than in the original Greek).
  • Stückelberger, Alfred, and Gerd Graßhoff (eds). 2006. Ptolemaios, Handbuch der Geographie, Griechisch-Deutsch. 2 vols. Basel: Schwabe Verlag. . ISBN 978-3-7965-2148-5.  Текст „pages” игнорисан (помоћ); Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). (Massive 1018 pp. scholarly edition by a team of a dozen scholars that takes account of all known manuscripts, with facing Greek and German text, footnotes on manuscript variations, color maps, and a CD with the geographical data)
  • Taub, Liba Chia (1993). Ptolemy's Universe: The Natural Philosophical and Ethical Foundations of Ptolemy's Astronomy . Chicago: Open Court Press. ISBN 0-8126-9229-2. 
  • Ptolemy's Almagest, Translated and annotated by G. J. Toomer. Princeton University Press, 1998
  • Sir Thomas Heath, A History of Greek Mathematics, Oxford : Clarendon Press, 1921.
  • Toomer, Gerald J. (1970). „Ptolemy (Claudius Ptolemæus)” (PDF). Ур.: Gillispie, Charles. Dictionary of Scientific Biography. 11. New York: Scribner & American Council of Learned Societies. стр. 186—206. ISBN 978-0-684-10114-9. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 03. 2012. г. Приступљено 11. 07. 2021. 

Спољашње везе

уреди