Отворите главни мени

Еритреја или званично Држава Еритреја је држава у источном делу Африке на обали Црвеног мора. Граничи се са Суданом на северозападу, Етиопијом на југу и Џибутијем на југоистоку.[2]

Држава Еритреја
ሃገረ ኤርትራ (тигриња)
دولة إرتريا (арапски)
Крилатица: нема
Химна: Еритреја, Еритреја, Еритреја
(тигр. ኤርትራ ኤርትራ ኤርትራ)
(арап. ارتريا ارتريا ارتريا)
Положај Еритреје
Главни градАсмара
Службени језикнема
Владавина
 — ПредседникИсајас Афеверки
Историја
НезависностОд Етиопије
24. маја 1993.
Географија
Површина
 — укупно121.320 km2(97)
 — вода (%)занемарљиво
Становништво
 — 2013.[1]6.333.000(107)
 — густина52,2 ст./km2
Економија
ВалутаНакфа
 — стоти део валуте‍100 центи‍
Остале информације
Временска зонаUTC +3
Интернет домен.er
Позивни број+291

Након престанка совјетске војне помоћи Етиопији, еритрејски герилци успели су да почетком деведесетих победе етиопијске снаге и извоје независност. Млада држава је била додатно оптерећена двогодишњим ратом са Етиопијом око граничне црте који је избио 1998. године. Обећана демократизација земље није спроведена и Еритреја је још увек једнопартијска држава којом влада Народни фронт за демократију и правду (ПФДЈ), наследник ослободилачког покрета ЕПЛФ, и његов вођа Исаијас Афеверки. Сви јавни медији су у државном власништву.

Еритреја је међу сиромашнијим афричким државама, БДП је у 2014. био 1.195 америчких долара по становнику, мерено по ППП-у.

Садржај

ИсторијаУреди

 
Преаксумитске стеле у Кохајту

Године 1995. у Еритреји, су пронађени остаци хоминида старији од једног милиона година,[3] за које се сматра да би могли представљати везу између хоминида и првих људи.[4] Сматра се да се Еритреја налазила на путу којим су први људи насељавали Стари свет.[5] Године 1999. откривено је камено оруђе старо око 125 000 година у заливу Зула јужно од града Масава дуж обале Црвеног мора. Пећинске цртеже из времена епипалеолитика пронашли су италијански колонизатори у средишњем и северозападаном делу Еритреје. Сматра се подручје данакилске пустиње има важну улогу у истраживању еволуције човека.

На простору данашње Еритреје постојале су неке од најстаријих цивилизација. Тако се Еритреја заједно са северном Сомалијом, Џибутијем и обалским делом Судана,[6] сматра простором на којем се најверојатније налазила, држава коју су древни Египћани називали земља Пунт („Та Нетјеру”) која се први пута спомиње у записима из 25. века пне.[7] Пунтити су имали блиске односе са Египћанима за време фараона Сахуре и краљице Хатшепсут.

За време 8. века пне, Краљевство Дамот (или Д'мт)[8] постојало је на подручју Еритреје и северне Етиопије. Главни град је био Јеха. Од првог века пне и у првом веку постојало је Краљевство Аксум.[9]

У средњем веку, јачањем ислама, моћ Аксума је слабила. Кулминација доминације ислама у подручју догодила се 1557. када су снаге Сулејмана I освојиле град Масаву, суседне градове Аркико и Дебарва, те основали провинцију Хабеш.

Границе данашње Еритреје, те читавог подручја настале су током европске колонизације подручја. Током средњег века и отоманске окупације историјско име Еритреје је било Бахр-Негаш (Краљевство мора).[10] Након пада краљевства назив је био Медри Бахри (Земља мора). Италија је пред крај 19. века основала колонију под називом Еритреја.[11] Назив је добила према латинској речи Erythræa (од грчог: Erythraia, Ἐρυθραία), како су називали Црвено море.

У Другом светском рату британци су победом над Италијанима у бици за Керен 1941. преузели управљање колонијом.[12] Након Другог светског рата, подручја некадашње италијанске колоније Еритреје федерализована су у заједницу са Етиопијом, резолуцијом УН 15. септембра 1952.[13]

Раних 1950-их у Еритреји је још било око 17 000 Италијана. Тада је у целој земљи било 300 km жељезнице и 16 кинематографа. Ни један становник није био факултетски образован, а 10 их је имало завршену средњу школу. 85 % становништва Асмаре било је заражено венеричним болестима. Бенито Мусолини је хтео да Асмару учинити бисером новог Италијанског царства. Град је изграђен по узору на Триполис, са широким улицама, украшени јавним зградама и канализацијом. Италијани су подигли тркалиште и кладионицу, мада нису подизали школе. На гласу је било домаће пиво звано мелоти.[14]

Након дугогодишње оружане и политичке борбе за независност, Еритреја је 24. маја 1993. постала независна држава.[15] Због граничног спора са Етиопијом, Еритреја је 1998. ушла у двогодишњи рат, који је завршен споразумом у Алжиру, потписаним 2000. године.

ГеографијаУреди

ПоложајУреди

Еритреја се налази у североисточном делу Африке и излази на Црвено море. Граничи са Суданом, Етиопијом, Џибутијем, Јеменом, Саудијском Арабијом. Површина државе износи 117.600 km².

Геологија и рељефУреди

Највиши врхови иду и преко 2.500 m. У јужном делу су побрђа и низије, а на северу су веће планине.

ВодеУреди

Флора и фаунаУреди

КлимаУреди

Клима Еритреје је обликована разноврсним топографским карактеристикама и локацијом земље унутар тропа. Разноликост пејзажа и топографије на висоравнима и у низинама Еритреје резултира разноликошћу климе широм земље. Висинске области имају умерену климу током целе године. Клима већине низинских зона је сушна и полусушна. Распрострањеност падавинских и вегетационих типова значајно варира широм земље. Еритрејска клима варира на основу сезонских и висинских разлика. По основу варијација у температури, Еритреја се може поделити на три главне климатске зоне: умерена зона, суптропска климатска зона и тропска климатска зона.[16]

Клима Еритреје генерално, на бази 14 градова
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Максимум, °C (°F) 27,3
(81,1)
28,3
(82,9)
29,8
(85,6)
32,3
(90,1)
33,3
(91,9)
33
(91)
32
(90)
31,5
(88,7)
32,3
(90,1)
31,8
(89,2)
30
(86)
28,3
(82,9)
31
(88)
Просек, °C (°F) 20
(68)
20,8
(69,4)
22,5
(72,5)
24,3
(75,7)
25,6
(78,1)
26
(79)
25,1
(77,2)
24,7
(76,5)
24,4
(75,9)
23,8
(74,8)
22,1
(71,8)
20,5
(68,9)
23,3
(73,9)
Минимум, °C (°F) 17,8
(64)
17,3
(63,1)
18,3
(64,9)
21
(70)
23,3
(73,9)
24,4
(75,9)
24,4
(75,9)
24,5
(76,1)
23,3
(73,9)
22,3
(72,1)
20
(68)
18,3
(64,9)
20,8
(69,4)
Количина падавина, mm (in) 6,7
(0,264)
6,9
(0,272)
9
(0,35)
14,8
(0,583)
20,3
(0,799)
26,5
(1,043)
100
(3,94)
99,7
(3,925)
25,4
(1)
8,6
(0,339)
11,9
(0,469)
9,4
(0,37)
347
(13,66)
Извор: weatherbase[17]

СтановништвоУреди

Има око 6,3 милиона становника. Главни град је Асмара док су остали важнији градови Акордаг, Асаб, Масауфх и други.

РелигијаУреди

Религије у Еритреји (По попису из 2011)[18]
хришћанство
  
0 50 %
ислам
  
0 48 %
остале
  
0 2 %

Административна поделаУреди

ПривредаУреди

Неписмено је око 75% становништва. Велике ожиљке у економији оставио је рат. Највећи постотак становништва су домаћи пољопривредници. Од пољопривредних култура се узгајају дуван, памук и какао, а такође је развијено и сточарство екстензивног типа. Држава се нада и поспешује стране улагаче, али је индустрија и даље слабо развијена. Најважније гране индустрије су прехрамбена, кожна и текстилна. Држава поспешује индустрију гранита и мрамора за извоз.

РеференцеУреди

  1. ^ The Department of Economic and Social Affairs of the United Nations. стр. 51–55. Приступљено 11 August 2013. [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ McGraw-Hill Encyclopedia of Science and Technology (9th изд.). The McGraw Hill Companies Inc. 2002. ISBN 978-0-07-913665-7. 
  4. ^ „Pleistocene Park”. 8. 9. 1999. Приступљено 2. 10. 2006. 
  5. ^ Walter, R. C.; Buffler, R. T.; Bruggemann, J. H.; Guillaume, M. M. M.; Berhe, S. M.; Negassi, B.; Libsekal, Y.; Cheng, H.; Edwards, R. L.; Von Cosel, R.; Néraudeau, D.; Gagnon, M. (2000). „Early human occupation of the Red Sea coast of Eritrea during the last interglacial”. Nature. 405 (6782): 65—69. Bibcode:2000Natur.405...65W. PMID 10811218. doi:10.1038/35011048. 
  6. ^ Giorgis, Andebrhan Welde (2014). Eritrea at a Crossroads: A Narrative of Triumph, Betrayal and Hope. Strategic Book Publishing. стр. 21—. ISBN 978-1-62857-331-2. 
  7. ^ Najovits, Simson (2004) Egypt, trunk of the tree, Volume 2, Algora Publishing, p. 258, ISBN 087586256X.
  8. ^ Huntingford, G.W.B. (1989) Historical Geography of Ethiopia from the first century AD to 1704. London: British Academy. pp. 38 ff
  9. ^ Schmidt, Peter R. (2002). „The 'Ona' culture of greater Asmara: archaeology's liberation of Eritrea's ancient history from colonial paradigms”. Journal of Eritrean Studies. 1 (1): 29—58. Приступљено 8. 9. 2014. 
  10. ^ Kendie, Daniel (2005) The Five Dimensions of the Eritrean Conflict 1941–2004: Deciphering the Geo-Political Puzzle. Signature Book Printing, Inc. pp. 17–18.
  11. ^ Ullendorff, Edward. The Ethiopians: An Introduction to Country and People 2nd ed., p. 90. Oxford University Press (London), 1965. ISBN 0-19-285061-X.
  12. ^ Law, Gwillim. „Regions of Eritrea”. Administrative Divisions of Countries ('Statoids'). Приступљено 15. 8. 2011. 
  13. ^ Habte Selassie, Bereket (1989). Eritrea and the United Nations. Red Sea Press. ISBN 978-0-932415-12-7. 
  14. ^ John Gunther-Nepoznata Afrika, Zora, Zagreb 1966., str. 180.-183.
  15. ^ „Elections in Eritrea”. African Elections Database. 23. 1. 2011. Приступљено 27. 6. 2018. 
  16. ^ Tesfagiorgis, Mussie (29. 10. 2010). Eritrea. ABC-CLIO. стр. 10—. ISBN 978-1-59884-232-6. 
  17. ^ „Eritrea average climate”. weatherbase. Приступљено 6. 3. 2016. 
  18. ^ „Population by religion, by province and territory (2011 Census)”. 0.statcan.gc.ca. 25. 1. 2011. Архивирано из оригинала на датум 14. 01. 2011. Приступљено 8. 11. 2011. 

ЛитератураУреди

  • Beretekeab R. (2000); Eritrean making of a Nation 1890–1991, Uppsala University, Uppsala.
  • Cliffe, Lionel; Connell, Dan; Davidson, Basil (2005), Taking on the Superpowers: Collected Articles on the Eritrean Revolution (1976–1982). Red Sea Press, ISBN 1-56902-188-0
  • Cliffe, Lionel & Davidson, Basil (1988), The Long Struggle of Eritrea for Independence and Constructive Peace. Spokesman Press, ISBN 0-85124-463-7
  • Connell, Dan (1997), Against All Odds: A Chronicle of the Eritrean Revolution With a New Afterword on the Postwar Transition. Red Sea Press, ISBN 1-56902-046-9
  • Connell, Dan (2001), Rethinking Revolution: New Strategies for Democracy & Social Justice : The Experiences of Eritrea, South Africa, Palestine & Nicaragua. Red Sea Press, ISBN 1-56902-145-7
  • Connell, Dan (2004), Conversations with Eritrean Political Prisoners. Red Sea Press, ISBN 1-56902-235-6
  • Connell, Dan (2005), Building a New Nation: Collected Articles on the Eritrean Revolution (1983–2002). Red Sea Press, ISBN 1-56902-198-8
  • Firebrace, James & Holand, Stuart (1985), Never Kneel Down: Drought, Development and Liberation in Eritrea. Red Sea Press, ISBN 0-932415-00-8
  • Gebre-Medhin, Jordan (1989), Peasants and Nationalism in Eritrea. Red Sea Press, ISBN 0-932415-38-5
  • Hatem Elliesie: Decentralisation of Higher Education in Eritrea, Afrika Spectrum, Vol. 43 (2008) No. 1, p. 115–120.
  • Hill, Justin (2002), Ciao Asmara, A classic account of contemporary Africa. Little, Brown, ISBN 978-0-349-11526-9
  • Iyob, Ruth (1997), The Eritrean Struggle for Independence : Domination, Resistance, Nationalism, 1941–1993. Cambridge University Press, ISBN 0-521-59591-6
  • Jacquin-Berdal, Dominique; Plaut, Martin (2004), Unfinished Business: Ethiopia and Eritrea at War. Red Sea Press, ISBN 1-56902-217-8
  • Johns, Michael (1992), "Does Democracy Have a Chance", Congressional Record, 6 May 1992
  • Keneally, Thomas (1990), "To Asmara" ISBN 0-446-39171-9
  • Kendie, Daniel (2005), The Five Dimensions Of The Eritrean Conflict 1941–2004: Deciphering the Geo-Political Puzzle. Signature Book Printing, ISBN 1-932433-47-3
  • Killion, Tom (1998), Historical Dictionary of Eritrea. Scarecrow Press, ISBN 0-8108-3437-5
  • Mauri, Arnaldo (2004), "Eritrea's Early Stages in Monetary and Banking Development", International Review of Economics, Vol. LI, n. 4, [2]
  • Mauri, Arnaldo (1998), "The First Monetary and Banking Experiences in Eritrea", African Review of Money, Finance and Banking, n. 1–2.
  • Miran, Jonathan (2009), Red Sea Citizens: Cosmopolitan Society and Cultural Change in Massawa. Indiana University Press, ISBN 978-0-253-22079-0
  • Müller, Tanja R.: Bare life and the developmental State: the Militarization of Higher Education in Eritrea, Journal of Modern African Studies, Vol. 46 (2008), No. 1, p. 1–21.
  • Negash T. (1987); Italian Colonisation in Eritrea: Policies, Praxis and Impact, Uppsala Univwersity, Uppsala.
  • Ogbaselassie, G (10. 1. 2006). „Response to remarks by Mr. David Triesman, Britain's parliamentary under-secretary of state with responsibility for Africa”. Приступљено 7. 6. 2006. 
  • Pateman, Roy (1998), Eritrea: Even the Stones Are Burning. Red Sea Press, ISBN 1-56902-057-4
  • Phillipson, David W. (1998), Ancient Ethiopia.
  • Reid, Richard. (2011) Frontiers of violence in north-east Africa: genealogies of conflict since c.1800. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0199211883
  • Wrong, Michela (2005), I Didn't Do It For You: how the world betrayed a small African Nation. Harper Collins, ISBN 0-06-078092-4

Спољашње везеУреди