Отворите главни мени

Сахуре (Sahu Re, „Ра ми је близу“) био је други краљ (фараон) староегипатске 5. династије Старог краљевства. Владао је од 2490. до 2475. п. н. е.[1] О његовој личности и владавини постоје само ретка сведочанства. Сахуре је најпознатији по својим грађевинама, пирамиди и до данас неоткривеном светилишту Сунца под именом „поље бога Ра“. Посмртни храм који стоји уз његову пирамиду важи за један од најочуванијих споменика старог Египта.

Садржај

Унутрашња политикаУреди

Важан извор информација о Сахуреовој владавини је камен из Палерма. Ту се посебна пажња посвећује Сахуреовој верској политици и помиње да је божанствима намењивао богате жртве, земљишне поседе, церемонијалне барке и статуе.[2] Земљом су управљала најмање два везира: Шемкаре и Вербауба.[3]

Експедиције и трговинаУреди

Камен из Палерма помиње да је у последњој години владавине Сахуреа послата експедиција у земљу Пунт. Постоје и сведочанства о трговини са Блиским истоком. Тако је у Библосу пронађена посуда, а у анадолијском Дораку престо са фараоновим именом. Могуће је да је престо у Анадолију стигао посредно. О трговинским везама са овом регијом сведочи рељеф у посмртном храму Сахуреове пирамиде на коме су представљени бродови са посадом сиријских морнара. За две експедиције се зна по записима: једна је донела терет камена диорита из каменолома близу Абу Симбела, док је друга донела злато из рудника у Источној пустињи.[4]

Војни походиУреди

Једини војни поход из времена Сахуреове владавине о коме се више зна је кампања против бедуина на полуострву Синај, wovon der König auf einem großen Relief berichten ließ.[2] Могуће је да је водио и рат против Либијаца. Такав сукоб је приказан на рељефу у посмртном храму у Сахуреовој пирамиди. С обзиром на то да се једна готово идентична представа налази у пирамиди Пепија II, није јасно да ли се ради о представи историјског догађаја или је то типска симболична представа борбе фараона против непријатеља Египта.[5]

Статуа Сахуреа из Музеја Метрополитен у Њујорку

СтатуеУреди

У Сахуреовој пирамиди пронађени су само фрагменти статуа и сфинги. Они су израђени од алабастера, аргилошиста и кречњака.[6] Једини потпуно сачуван приказ Сахуреа је његова биста непознатог порекла, која се данас налази у Музеју Метрополитен у Њујорку. Она је израђена од гнајса и има димензије 64 × 46 × 41,5 цм. Статуа стоји на широком постољу, а има и плочу отпозади. Са леве стране краља на трону стоји персонификација пете номе Горњег Египта. Фараон носи типичну египатску сукњу, а на глави немес и вештачку браду. Десно и лево од његових ногу угравирана су његово лично и хорусово име. Изгледа да је ова статуа првобитно била намењена за Кефрена, владара четврте династије, али је остала недовршена.[7]

Сахуре као легенда у старом ЕгиптуУреди

Сахуре је био на високој цени у каснијој историји старог Египта. За поштовање његовог посмртног култа постојале су 22 задужбине (имања).[8]

У доба Средњег краљевства, почетком 12. династије фараон Сесострис I је у Храму у Карнаку подигао статуу Сахуреу, вероватно као део ансамбла скулптура старих фараона.[9] Сахуре се помиње и на папирусу са чудесним причама записаним у овом периоду.

Храм Сахуреове пирамиде је за време 26. династије претворен у храм богиње лавице Сахмет.[10]

РеференцеУреди

  1. ^ Jahreszahlen nach Schneider: Lexikon der Pharaonen.
  2. 2,0 2,1 Schneider: Lexikon der Pharaonen. S. 243
  3. ^ Schneider: Lexikon der Pharaonen. S. 244
  4. ^ Schneider: Lexikon der Pharaonen. S. 243–244
  5. ^ Wolfgang Helck: Geschichte des alten Ägypten. Handbuch des Orients I 1/3, Leiden 1981, S. 65 (Onlineversion)
  6. ^ Berta Porter, Rosalind L. B. Moss: Topographical Bibliography of Ancient Egyptian Hieroglyphic Texts, Reliefs and Paintings. III. Memphis. 2. Auflage. Oxford University Press, Oxford 1974, S. 333
  7. ^ Christiane Ziegler (Hrsg.): Egyptian Art in the Age of the Pyramids. The Metropolitan Museum of Art, New York 1999, S. 328–330
  8. ^ Schneider: Lexikon der Pharaonen. S. 244
  9. ^ Dietrich Wildung: Die Rolle ägyptischer Könige im Bewußtsein ihrer Nachwelt. Teil I. Posthume Quellen über die Könige der ersten vier Dynastien. Münchener Ägyptologische Studien, Bd. 17, Deutscher Kunstverlag, München/Berlin, 1969, S. 60–63
  10. ^ Dietrich Wildung: Die Rolle ägyptischer Könige im Bewußtsein ihrer Nachwelt. Teil I. Posthume Quellen über die Könige der ersten vier Dynastien. Münchener Ägyptologische Studien, Bd. 17, Deutscher Kunstverlag, München/Berlin, 1969, S. 198

Спољашње везеУреди