Гранд тур трке

Гранд тур трке односе се на три главне свјетске професионалне бициклистичке етапне трке — Тур де Франс, Ђиро д’Италију и Вуелта а Еспању.[1] Све три трке су сличног формата, вишенедељне, са, у задње вријеме, по 21 етапом. Све три трке имају посебан статус у Светској бициклистичкој унији (UCI) (франц. Union Cycliste International) и доносе највише бодова у UCI свјетском ренкингу, као и у UCI про туру и UCI ворлд туру раније. Оне су и једине трке којима је дозвољено да трају дуже од 14 дана.[2]

Гранд тур трке
[[Ђиро д’Италија 2020., Тур де Франс 2020., Вуелта а Еспања 2020.]]
Детаљи о трци
Датум одржавањамај (ђиро д’италија), јул (тур де франс), август—септембар (вуелта а еспања)
Регион одржавањаИталија, Француска и Шпанија
Назив тркеГранд тур трке
Дисциплинадрумски
ТакмичењеUCI ворлд тур
ОрганизаторRCS (Ђиро д’Италија); ASO (Тур де Франс и Вуелта а Еспања)
Историја
Прво одржавање13. мај 1909. год.; пре 111 година (1909-05-13) Ђиро д’Италија;
1. јул 1903. год.; пре 117 година (1903-07-01) Тур де Франс;
29. април 1935. год.; пре 85 година (1935-04-29) Вуелта а Еспања
Број одржавања104 (до 2021) Ђиро д’Италија;
108 (до 2021) Тур де Франс;
76 (до 2021) Вуелта а Еспања
Први побједници
Највише побједа
  •  Еди Меркс (Белгија)

    11 пута

Тренутни побједници

Тур де Франс је најстарија и најпрестижнија гранд тур трка од све три[1] и најпопуларнија је и најпознатија бициклистичка трка на свијету.[3] Први Тур одржан је 1903, као креација француског листа Лото, у циљу повећавања тиража и од тада се одржава сваке године, осим прекида за вријеме Првог и Другог свјетског рата.[4] Обично одржава у јулу, а рута је другачија сваке године. Иде се у Алпе и Пиринеје, а традиционални завршетак трке је на Јелисејским пољима у Паризу,[5] етапа на којој се слави крај Тура, пије се шампањац и прославља побједа. Модерни Тур де Франс има 21 етапу и два дана одмора. Број тимова је између 20 и 22, са по осам возача у сваком тиму од 2018, до тада их је било по девет.[6]

Ђиро д'Италија је друга по важности, а 40-их, 50-их и почетком 70-их, била је исте важности као и Тур.[7][8][9] Обично се одржава у мају, у Италији, а некада пролази кроз сусједне државе.[10] Први Ђиро одржан је 1909. године са циљем да се повећа продаја часописа Газета дело спорт (итал. La Gazzetta dello Sport),[10][11] а вожен је сваке године осим за вријеме Првог и Другог свјетског рата.[10] Првобитно је учешће било дозвољено само Италијанима, а након што је стекао популарност, Ђиро је проширен и учешће је дозвољено возачима широм свијета.

Вуелта а Еспања се у почетку одржавала у априлу, али је након стицања веће поуларности премјештена у август, да би избјегли поклапање са Ђиром. Вози се у Шпанији и државама окружења, такође учествује од 20 до 22 тима, са по осам возача након промјене 2018.[6] Први пут одржана је 1935, а прекидана је више пута, од 1937. до 1940. због Шпанског грађанског рата, 1943. и 1944. због Другог свјетског рата, 1949. и у периоду од 1951. до 1955. због шпанске изолације током режима Франсиска Франка.

Тур де Франс, Ђиро д’Италија и друмска трка у оквиру Свјетског првенства чине троструку круну бициклизма.[12] Рекордер по броју побједа је Еди Меркс са 11, освојио је по пет пута Тур и Ђиро и једном Вуелту.[13] На другом мјесту је Бернар Ино са 10 побједа, пет пута је освојио Тур, три пута Ђиро и два пута Вуелту.[14] Алберто Контадор је освојио по три пута сваку гранд тур трку, али су му одузете побједе на Туру 2010. и Ђиру 2011. због допинга.[15] Бернар Ино и Алберто Контадор су једини који су све три гранд тур трке освојили више од једном.[16]

Еди Меркс, Бернар Ино и Крис Фрум су једини возачи који су освојили све три гранд тур трке заредом; односно у истом тренутку су били побједници све три гранд тур трке.[17]

ОписУреди

 
Еди Меркс, рекордер са 11 гранд тур побједа.

У тренутном формату, гранд тур трке се одржавају по три недеље, са обично по два дана одмора, углавном након прве и након друге недеље. Етапе су измијешане, стартује се или прологом (кратки хронометар, до 8 km), екипним хронометром или спринтерском етапом. Обично је прва недеља лаганија, са доста равних етапа, погодних највише за спринтере, а касније се иде у велика брда. Битну улогу чине индивидуални и екипни хронометри. За разлику од једнодневних трка, на гранд тур тркама етапе су обично дужине испод 200 km, уз неколико преко 200. Број тимова је између 20 и 22, учествују сви ворлд тур тимови и неколико тимова који добију специјалну позивницу организатора (вајлд кард), а од 2019. два најбоља про континентална тима, имају загарантовано мјесто на све три гранд тур трке.[18] Специјалну позивницу обично добијају тимови из државе у којој се трка одржава или тимови који доносе већу финансијску корист организаторима трке. Одлука о позивницама изазива доста контроверзи, Међународна бициклистичка унија жели да на тркама учествују најбољи тимови, док огранизатори желе да то буду тимови из њихове државе. У периоду од 2005 до 2007, организатори су морали да прихвате све про тур тимове, остављајући мјеста само за две вајлд карте. Ипак, тим Унибет, који је био про тур тим, био је суспендован са сва три гранд тура због кршења закона о коцкању. Године 2008, због допинг скандала Астана није учествовала на Тур де Франсу, док тим Колумбија није учествовао на Вуелта а Еспањи исте године. Од 2011, под новим UCI ворлд тур правилима, сваки ворлд тур тим има загарантовано учешће на све три гранд тур трке, и обавезни су да учествују.[19]

 
Марко Пантани, један од седморице возача који је освојио Ђиро и Тур у истој сезони, последњи који је то успио.

На гранд тур тркама постоје по четири класификације за које се додјељују мајице, као и мање класификације и награде. Генерални пласман је најважнија класификација на гранд тур тркама и одлучује побједника трке (генерални пласман на Тур де Франсу[20], генерални пласман на Ђиро д’Италији[21] и генерални пласман на Вуелта а Еспањи).[22] Другостепене класификације су брдска (брдска класификација на Тур де Франсу[23], брдска класификација на Ђиро д’Италији[21] и брдска класификација на Вуелта а Еспањи[22]), класификација по поенима (класификација по поенима на Тур де Франсу,[24] класификација по поенима на Ђиро д’Италији[21] и класификација по поенима на Вуелта а Еспањи.[22]) и класификација за најбољег младог возача (класификација за најбољег младог возача на Тур де Франсу,[25] класификација за најбољег младог возача на Ђиро д’Италији[21] и класификација за најбољег младог возача на Вуелта а Еспањи.[26]) Четири возача су успела да освоје три класифијације на једној трци исте године: Еди Меркс на Ђиро д’Италији 1968 и на Тур де Франсу 1969. године, Тони Ромингер на Вуелта а Еспањи 1993, Лоран Жалабер на Вуелта а Еспањи 1995. године[27] и Тадеј Погачар на Тур де Франсу 2020.[28]

Ријетко се возачи одлучују да возе сва три гранд тура исте године; 2004, 474 бициклиста стартовало је барем једну грнад тур трку, од чега је њих 68 возило двије, док су само двојица возила све три гранд тур трке.[29] Није неуобичајено за спринтере и њихове лид-аут возаче да стартују све три трке, јер не очекују да ће их завршити, покушавају да остваре што више побједа прије тешких брдских етапа. Алесандро Петаки је 2010. стартовао све три гранд тур трке, а завршио само Тур де Франс,[30] док је такође 2011. стартовао сва три гранд тура и завршио Тур и Вуелту, док је Ђиро напустио током етапе 13.[31] Марк Кевендиш је стартовао све три гранд тур трке 2011, а завршио је једино Тур де Франс.[32]

 
Гастоне Ненчини, један од двојице возача који су све три гранд тур трке завршили у топ 10 у истој сезони.

Током година, 34 возача завршило је сваку гранд тур трку у једној години. Од њих, Адам Хансен је рекордер са шест узастопних година у којима је завршио сваку гранд тур трку, укупно 20 заредом, од Вуелте 2011. до Ђира 2018.[33] Марино Лехарета је сваки гранд тур завршавао четири године, од чега три године заредом, у периоду од 1989. до 1991, док је такође све три трке завршио и 1987.[34] Бернардо Руиз је све три гранд тур трке завршио такође три године заредом, у периоду од 1955. до 1957;[35] Лехарета и Руиз били су рекордери са 12 узастопних завршених трка, до 2015, када је рекорд срушио Хансен на Вуелта а Еспањи.[36] Едуардо Чозас је завршио све три трке двије године заредом, 1990. и 1991,[37] док је Карлос Састре завршио све три трке 2006. и 2010. године.[38]

Само су два возача успјела да заврше сва три гранд тура у топ 10 исте године: Рафаел Жеминиани 1955, који је Ђиро завршио на четвртом, Тур на шестом и Вуелту на трећем мјесту,[39] као и Гастоне Ненчини 1957. године, који је освојио Ђиро, док је Тур завршио на шестом мјесту, а Вуелту на деветом.[40] Карлос Састре је 2006. завршио Ђиро на 43 мјесту, Тур на четвртом, а Вуелту на трећем, док је 2010. завршио Ђиро и Вуелту на осмом, док је Тур де Франс завршио на 19 мјесту.[37] Алехандро Валверде је завршио у топ 10 на Ђиру и Туру 2016, али је Вуелту завршио на 12 мјесту,[41] мање од два минута иза десетог мјеста.[42]

Возачи из исте државе, освојили су сва три гранд тура у истој сезони три пута. Године 1964, Жак Анкетил је освојио Ђиро и Тур, а Ремон Пулидор Вуелту;[43] године 2008, Алберто Контадор је освојио Ђиро и Вуелту, а Карлос Састре Тур де Франс[43] и 2018. године, када је Крис Фрум освојио Ђиро, Герент Томас Тур, а Сајмон Јејтс Вуелту.[44] Британци су једини који су сва три гранд тура у истој сезони освојили са три различита возача.[43]

На Ђиру 2020, Тео Гејган Харт и Џај Хиндли су имали исто вријеме пред хронометар на последњој етапи, што је било први пут у историји да су два возача имала исто вријеме пред последњу етапу на некој гранд тур трци..[45]

UCI правилаУреди

У UCI ворлд туру, гранд тур трке су добијале највише бодова у рангирању. Побједа на Тур де Франсу доносила је 1000 бодова, а побједа на етапама по 120, док је побједа на Ђиру и Вуелти доносила по 850, а побједа на етапама по 100 поена.[1] Побједа на другим етапним тркама доносила је по 500 бодова, а побједа на етапама по 60.[46] Након 2018. UCI ворлд тур је укинуо ренкинг такмичење и основано је посебно такмичење — UCI свјетски ренкинг, а бодови који се додјељују остали су исти.[47]

Гранд тур трке имају специјални статус у погледу дужине трајања, дозвољено им је да трају између 15 и 23 дана.[2]

Детаљи последњих издањаУреди

СтатистикаУреди

Возачи са највише освојених гранд тур тркаУреди

Позиција Возач Укупно побједа Тур де Франс Ђиро д’Италија Вуелта а Еспања
1   Еди Меркс 11 5 (1969, 1970, 1971, 1972, 1974) 5 (1968, 1970, 1972, 1973, 1974) 1 (1973)
2   Бернар Ино 10 5 (1978, 1979, 1981, 1982, 1985) 3 (1980, 1982, 1985) 2 (1978, 1983)
3   Жак Анкетил 8 5 (1957, 1961, 1962, 1963, 1964) 2 (1960, 1964) 1 (1963)
4   Фаусто Копи 7 2 (1949, 1952) 5 (1940, 1947, 1949, 1952, 1953) 0
  Мигел Индураин 7 5 (1991, 1992, 1993, 1994, 1995) 2 (1992, 1993) 0
  Алберто Контадор 7 2 (2007, 2009, 2010) 2 (2008, 2011, 2015) 3 (2008, 2012, 2014)
  Крис Фрум 7 4 (2013, 2015, 2016, 2017) 1 (2018) 2 (2011, 2017)
8   Алфредо Бинда 5 0 5 (1925, 1927, 1928, 1929, 1933) 0
  Ђино Бартали 5 2 (1938, 1948) 3 (1936, 1937, 1946) 0
  Феличе Ђимонди 5 1 (1965) 3 (1967, 1969, 1976) 1 (1968)
  • Активни возачи су болдовани.

Побједе по државамаУреди

Држава Ђиро д’Италија Тур де Франс Вуелта а Еспања Укупно
  Италија 69 10 6 85
  Француска 6 36 9 51
  Шпанија 4 12 33 49
  Белгија 7 18 7 32
   Швајцарска 3 2 5 10
  Уједињено Краљевство 2 6 2 10
  Луксембург 2 5 0 7
  САД 1 3 1 5
  Холандија 1 2 2 5
  Немачка 0 1 3 4
  Русија 3 0 1 4
  Колумбија 1 1 2 4
  Ирска 1 1 1 3
  Словенија 0 1 2 3
  Шведска 1 0 0 1
  Еквадор 1 0 0 1
  Канада 1 0 0 1
  Аустралија 0 1 0 1
  Данска 0 1 0 1
  Казахстан 0 0 1 1

Побједници све три гранд тур тркеУреди

Седам бициклиста је током каријере освојило све три гранд тур трке:[48]

  •   Жак Анкетил (FRA): пет пута Тур (1957, 1961, 1962, 1963, 1964), два пута Ђиро (1960, 1964) и један пут Вуелту (1963);
  •   Феличе Ђимонди (ITA): једанпут Тур (1965), три пута Ђиро (1967, 1969, 1976) и једанпут Вуелту (1968);
  •   Еди Меркс (BEL): пет пута Тур (1969, 1970, 1971, 1972, 1974), пет пута Ђиро (1968, 1970, 1972, 1973, 1974) и једанпут Вуелту (1973);
  •   Бернар Ино (FRA): пет пута Тур (1978, 1979, 1981, 1982, 1985), три пута Ђиро (1980, 1982, 1985) и два пута Вуелту (1978, 1983);
  •   |Алберто Контадор: два пута Тур (2007, 2009), два пута Ђиро (2008, 2015) и три пута Вуелту (2008, 2012, 2014);
  •   Винченцо Нибали (ITA): једанпут Тур (2014), два пута Ђиро (2013, 2016) и једанпут Вуелту (2010);
  •   Крис Фрум (GBR): четири пута Тур (2013, 2015, 2016, 2017), једанпут Ђиро (2018) и два пута Вуелту (2011, 2017).

Ино и Контадор су једини који су сваку гранд тур трку освојили више од једног пута.

Побједници три или више гранд тур трка заредомУреди

Пет возача је побиједило на три или више гранд тур трка заредом:

  •   Фаусто Копи (ITA): 3 гранд тура — Ђиро (1952), Тур (1952), Ђиро (1953).
  •   Еди Меркс (BEL): 4 гранд тура — Ђиро (1972), Тур (1972), Вуелта (1973), Ђиро (1973)
  •   Бернар Ино (FRA): 3 гранд тура — Ђиро (1982), Тур (1982), Вуелта (1983).
  •   Крис Фрум (GBR): 3 гранд тура — Тур (2017), Вуелта (2017), Ђиро (2018).

Побједници двије гранд тур трке у истој сезониУреди

Девет бициклиста је освојило двије гранд тур трке у једној сезони.

Седморица бициклиста су освојили Ђиро д’Италију и Тур де Франс у истој сезони:

Тројица су освојили Тур де Франс и Вуелта а Еспању у истој сезони:

Тројица су освојили Ђиро д’Италију и Вуелта а Еспању у истој сезони:

Побједници брдске класифијације:Уреди

Позиција Возач Укупно Тур де Франс Ђиро д’Италија Вуелта а Еспања
1   Ђино Бартали (ITA) 9 2 (1938, 1948) 7 (1935, 1936, 1937, 1939, 1940, 1946, 1947) 0
  Федерико Бамонтес (ESP) 6 (1954, 1958, 1959, 1962, 1963, 1964) 1 (1956) 2 (1957, 1958)
3   Лусин ван Импе (BEL) 8 6 (1971, 1972, 1975, 1977, 1981, 1983) 2 (1982, 1983) 0
4   Ришар Виренк (FRA) 7 7 (1994, 1995, 1996, 1997, 1999, 2003, 2004) 0 0

Брдску класификацију на све три гранд тур трке освојили су Федерико Бамонтес и Луис Ерера.

Побједници класификације по поенимаУреди

Позиција Возач Укупно Тур де Франс Ђиро д’Италија Вуелта а Еспања
1   Ерик Цабел (GER) 9 6 (1996, 1997, 1998, 1999, 2000, 2001) 0 3 (2002, 2003, 2004)
2   Шон Кели (IRL) 8 4 (1982, 1983, 1985, 1989) 0 4 (1980, 1985, 1986, 1988)
3   Лоран Жалабер (FRA) 7 2 (1992, 1995) 1 (1999) 4 (1994, 1995, 1996, 1997)
  Петер Саган (SVK) 7 (2012, 2013, 2014, 2015, 2016, 2018, 2019) 0 0
5   Еди Меркс (BEL) 6 3 (1969, 1971, 1972) 2 (1968, 1973) 1 (1973)

Пет возача је освајало класификацију по поенима на све три гранд тур трке:

Побједници класификације за најбољег младог возачаУреди

Позиција Возач Укупно Тур де Франс Ђиро д’Италија Вуелта а Еспања
1   Анди Шлек (LUX) 4 3 (2008, 2009, 2010) 1 (2007) 0
2   Јан Улрих (GER) 3 3 (1996, 1997, 1998) 0 0
  Наиро Кинтана (COL) 2 (2013, 2015) 1 (2014) 0
  Мигел Анхел Лопез (COL) 0 2 (2018, 2019) 1 (2017)

Највише етапних побједаУреди

Три возача су освојили по етапу на све три гранд тур трке исте године: Мигел Поблет 1956, Пјерино Бафи 1958. и Алесандро Петаки 2003.[49]

Бициклисти који су болдовани су и даље активни.[50] Списак је ажуриран након Вуелта а Еспање 2020.

Позиција Возач Држава Тур[51] Ђиро Вуелта Укупно
1 Еди Меркс   Белгија 34 24 6 64
2 Марио Чиполини   Италија 12 42 3 57
3 Марк Кевендиш   Уједињено Краљевство 30 15 3 48
Алесандро Петаки   Италија 6 22 20
5 Алфредо Бинда   Италија 2 41 0 43
6 Бернар Ино   Француска 28 6 7 41
7 Леарко Гвера   Италија 8 31 0 39
8 Делио Родригез   Шпанија 0 0 38 38
9 Рик ван Лој   Белгија 7 12 18 37
10 Фреди Мартенс   Белгија 15 7 13 35
11 Фаусто Копи   Италија 9 22 0 31
12 Костанте Ђирарденго   Италија 0 30 0 30
13 Ђино Бартали   Италија 12 17 0 29
14 Марино Басо   Италија 6 15 6 27
Франческо Мозер   Италија 2 23 2
16 Гвидо Бонтемпи   Италија 6 16 4 26
Рафаеле ди Пако   Италија 11 15 0
Мигел Поблет   Шпанија 3 20 3
19 Франко Битоси   Италија 4 21 0 25
Лоран Жалабер   Француска 4 3 18
Андре Ледик   Француска 25 0 0
Рик ван Стенберген   Белгија 4 15 6
23 Рогер де Фламинк   Белгија 1 22 1 24
Роби Макјуен   Аустралија 12 12 0
Ђузепе Сарони   Италија 0 24 0
26 Андре Даригад   Француска 22 1 0 23
27 Жак Анкетил   Француска 16 5 1 22
Жан Пол ван Попел   Холандија 9 4 9
Андре Грајпел   Немачка 11 7 4
30 Шарли Гол   Луксембург 10 11 0 21
Шон Кели   Ирска 5 0 16

Возач са највише етапних побједа на једном гранд туру је Фреди Мартенс, који је на Вуелта а Еспањи 1977. остварио 13 побједа на 19 етапа.[52][53] Такође, Мартенс је рекордер по броју етапних побједа на гранд тур тркама у једној сезони, 1977. остварио је 20 етапних побједа, 13 на Вуелти и седам на Ђиро д’Италији, прије него што је због пада морао да напусти Ђиро током етапе 8 б.[54]

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 „UCI Cycling regulations—Part 2: Road Races” (PDF). 1. 1. 2017. стр. 64. Приступљено 7. 1. 2018. 
  2. 2,0 2,1 „UCI Cycling regulations”. стр. 41. Архивирано из оригинала на датум 23. 6. 2011. Приступљено 7. 1. 2018. 
  3. ^ Matuszewski, Erik (1. 7. 2016). „The Tour de France: Cycling's Most Famous Race By The Numbers”. forbes.com. Приступљено 7. 1. 2018. 
  4. ^ Boyce, Barry. „The Return of a Grand Affair – New Tour Legend: the Maillot Jaune”. Cycling Revealed. Приступљено 26. 11. 2016. 
  5. ^ „Tour de France 2011: Stage by stage”. Letour.fr. Архивирано из оригинала на датум 23. 12. 2011. Приступљено 30. 7. 2012. 
  6. 6,0 6,1 „UCI reduces Grand Tour teams to 8 riders for 2018”. Cyclingnews.com. 22. 6. 2017. Приступљено 08. 11. 2017. 
  7. ^ „An American in Italycyclingnews.com”. cyclingnews.com. 5. 5. 2009. Приступљено 7. 1. 2018. 
  8. ^ „Million dollar, baby!”. cyclingnews.com. 12. 1. 2007. Приступљено 7. 1. 2018. 
  9. ^ „Vuelta a España A-Z”. cyclingnews.com. 7. 9. 2008. Приступљено 7. 1. 2018. 
  10. 10,0 10,1 10,2 Seltzer, Gregg (26. 5. 2011). „The History of the Giro d'Italia.”. Livestrong. Приступљено 28. 12. 2016. 
  11. ^ „Tour d'Italie ou Giro d'Italia”. Larousse.fr. 30. 3. 2012. Приступљено 28. 12. 2016. 
  12. ^ „Taking the triple”. cyclingnews.com. 8. 8. 2007. Приступљено 7. 1. 2018. 
  13. ^ „Who is the greatest Grand Tour rider ever”. cyclingweekly.com. 14. 10. 2017. Приступљено 7. 1. 2018. 
  14. ^ „Bernard Hinault Biography”. thefamouspeople.com. Приступљено 7. 1. 2018. 
  15. ^ „CAS sanction Contador with two year ban in clenbuterol case”. cyclingnews.com. 6. 2. 2012. Приступљено 7. 1. 2018. 
  16. ^ Clemitson, Suze (25. 8. 2017). „Will Chris Froome become the third cyclist to win the Tour-Vuelta double?”. theguardian.com. Приступљено 7. 1. 2018. 
  17. ^ „Chris Froome wins Giro d'Italia to claim historic Grand Tour treble”. bbc.co.uk. 27. 5. 2018. Приступљено 27. 5. 2018. 
  18. ^ „UCI reforms to be phased in through 2019”. cyclingnews.com. 23. 12. 2018. Приступљено 11. 11. 2020. 
  19. ^ UCI cycling regulations 2020, стр. 215.
  20. ^ „Tour Xtra: About the Tour de France”. cvccbike.com. Приступљено 7. 1. 2018. 
  21. 21,0 21,1 21,2 21,3 „100th Giro d'Italia classifications demystified”. Cyclingnews. com. 2. 5. 2017. Приступљено 7. 1. 2018. 
  22. 22,0 22,1 22,2 „The Jerseys of the Vuelta a España”. 24. 8. 2013. Приступљено 7. 1. 2018. 
  23. ^ „Tour Xtra: Polka Dot Jersey”. cvccbike.com. Приступљено 7. 1. 2018. 
  24. ^ „Tour Xtra: The Green Jersey”. cvccbike.com. Приступљено 7. 1. 2018. 
  25. ^ „Tour Xtra: The White Jersey”. cvccbike.com. Приступљено 7. 1. 2018. 
  26. ^ „Vuelta a Espana introduces young rider jersey in 2019”. cyclingnews.com. 18. 12. 2018. Приступљено 11. 11. 2020. 
  27. ^ „Tony Rominger”. Cycling Hall of Fame.com. 27. 3. 1961. Приступљено 7. 1. 2018. 
  28. ^ „Tour de France 2020: Tadej Pogacar is the youngest winner in 112 years”. bbc.co.uk. 20. 9. 2020. Приступљено 11. 11. 2020. 
  29. ^ Riche, Antoine (19. 3. 2005). „Doubler deux Grands Tours revient à la mode” (на језику: француском). CyclisMag. Архивирано из оригинала на датум 20. 11. 2010. Приступљено 7. 1. 2018. 
  30. ^ „Alessandro Petacchi”. procyclingstats.com. Приступљено 11. 11. 2020. 
  31. ^ „Alessandro Petacchi”. procyclingstats.com. Приступљено 11. 11. 2020. 
  32. ^ „Mark Cavendish”. procyclingstats.com. Приступљено 11. 11. 2020. 
  33. ^ „Adam Hansen brings record Grand Tour run to an end at Giro d'Italia”. cyclingnews.com. 29. 5. 2018. Приступљено 11. 11. 2020. 
  34. ^ „Interview: Marino Lejarreta, the real king of the grand tours”. velonews.com. Приступљено 11. 11. 2020. 
  35. ^ „Gallery: Hansen to ride Vuelta TT with special disc wheel”. cyclingnews.com. 14. 9. 2014. Приступљено 11. 11. 2020. 
  36. ^ Fotheringham, Alasdair (13. 9. 2015). „Vuelta a Espana: Hansen attains his Grand Tour record in Madrid”. cyclingnews.com. Приступљено 11. 11. 2020. 
  37. 37,0 37,1 „Tour Xtra”. cvccbike.com. Архивирано из оригинала на датум 1. 5. 2006. Приступљено 11. 11. 2020. 
  38. ^ „Carlos Sastre Candil”. cyclingarchives.com. Приступљено 11. 11. 2020. 
  39. ^ „Raphaël Géminiani”. capovelo.com. Приступљено 11. 11. 2020. 
  40. ^ „Is Winning All Three Grand Tours In One Year Impossible Challenge?”. socalcycling.com. 24. 4. 2020. Приступљено 11. 11. 2020. 
  41. ^ „Who were the 20 best riders from the 2016 WorldTour?”. telegraph.co.uk. 24. 10. 2016. Приступљено 11. 11. 2020. 
  42. ^ Ryan, Barry (11. 9. 2016). „Vuelta a Espana: Quintana sails to first overall victory in Madrid”. cyclingnews.com. Приступљено 11. 11. 2020. 
  43. 43,0 43,1 43,2 Fotheringham, Alasdair (16. 9. 2018). „British cycling celebrates historic triple of Grand Tour success”. cyclingnews.com. Приступљено 13. 11. 2020. 
  44. ^ „Grand Tour sweep for Britain as Yates wins Spanish Vuelta”. usatoday.com. 16. 9. 2018. Приступљено 13. 11. 2020. 
  45. ^ Fotheringham, William (24. 10. 2020). „British cycling celebrates historic triple of Grand Tour success”. theguardian.com. Приступљено 13. 11. 2020. 
  46. ^ „UCI Rankings points scale”. Приступљено 13. 11. 2020. 
  47. ^ „UCI to launch new rolling World Ranking system in 2016”. 24. 12. 2015. Приступљено 13. 11. 2020. 
  48. ^ „Historical Results – The Grand Tours”. Приступљено 11. 11. 2020. 
  49. ^ „Petacchi equals Poblet and Baffi”. cyclingnews.com. 9. 9. 2003. Приступљено 11. 11. 2020. 
  50. ^ „Giro d'Italia 2009” (PDF). Infostrada sports. 2009. стр. 208. Архивирано из оригинала (pdf) на датум 17. 12. 2010. Приступљено 11. 11. 2020. 
  51. ^ „Le Tour en chiffres : Les vainqueurs d'étapes” (PDF). ASO. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 16. 7. 2010. Приступљено 11. 11. 2020. 
  52. ^ „Vuelta a España 1977 - Winners and leaders”. procyclingstats.com. Приступљено 13. 11. 2020. 
  53. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „Freddy Maertens”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 13. 11. 2020. 
  54. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1977 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 13. 11. 2020. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди