Википедија

Етапа на Јелисејским пољима на Тур де Франсу

списак на Викимедији

Етапа на Јелисејским пољима на Тур де Франсу, последња је етапа на етапној бициклистичкој трци, једној од три гранд тур трке — Тур де Франсу, који се непрекидно од 1975. до 2023. завршавао на Јелисејским пољима, амблематичној улици у Паризу. Године 2024. последња етапа је помјерена у Ницу због Летњих олимпијских игара које се у исто вријеме одржавају у Паризу.[1] С обзиром на то да је последња етапа на најпознатијој трци на свијету, побједа се сматра великим престижом.[2]

Етапа на Јелисејским пољима на Тур де Франсу
Етапа на Јелисејским пољима, последња на Тур де Франсу 2015.
Изворно име
  • Étape des Champs-Élysées du Tour de France (језик: француски)
Друга именапоследња етапа на Тур де Франсу
ДворанаЈелисејска поља
ЛокацијаПариз, Француска
ТипЕтапна бициклистичка трка
Организатор(и)Amaury Sport Organisation
Први побједникВалтер Годефрот (1975)
Највише побједаМарк Кевендиш (4)
Рутадолазак у Париз, у којем се вози шест до десет кругова:

Етапа обично почиње на периферији Париза, а тимови се договарају о опуштеној вожњи током првог дијела трке, при чему бициклисти користе прилику да имају тренутак мира, смију се и прослављају успјех завршетка Тур де Франса. Возач који је лидер у генералном пласману, позира за фотографије, често узимајући чашу шампањца на путу и слави са својим тимом, јер на последњој етапи нико не напада са циљем да се бори за побједу на трци.[3][4]

Други дио етапе је такмичарски. Након што се уђе у Париз, у којем се вози од шест до десет кругова, а гдје се улице углавном поплочане калдрмом, одмах почињу напади. Возачи покушавају да се одвоје од главне групе како би остварили побједу, али су до 2021. бјегунци побиједили само шест пута, односно три пута након 1979. У свим осталим случајевима, изузев 1989. када је последња етапа био хронометар, побједник одлучен у спринту главне групе. Често је последња етапа одлучивала побједника и у класификацији по поенима, коју обично освоје спринтери.[2]

Рута је коришћена и за прва три издања једнодневне женске трке — Ла корс бај ле Тур де Франс, која је први пут одржана 2014. Планирано је да се рута поново вози 2020.[5] али је због пандемије ковида 19 помјерена у Ницу.[6]

Први побједник је био Валтер Годефрот, док је рекордер Марк Кевендиш са четири побједе.

Историја уреди

 
Валтер Годефрот (1997), први побједник етапе на Јелисејским пољима.

Први Тур де Франс — 1903 завршен је у Вил д’Авреу, док је од 1904. до 1967. последња етапа вожена је до Парка принчева, а у периоду од 1968. до 1974. током доминације Едија Меркса, последња етапа вожена је до Венсенског велодрома.[7][8]

Године 1974. Феликс Левитан, кодиректор Тура, заједно са новинаром Ивом Мурузијем, предложио је да се последња етапа вози на Јелисејским пољима. Мурузи је контактирао предсједника Француске — Валерија Жискара д’Естена, како би добио дозволу.[9][10] Године 1975. последња етапа вожена је до Јелисејских поља, то је била етапа која је потпуно вожена у Паризу, а састојала се од 25 кругова, односно 163,5 km. Валтер Годефрот је побиједио у спринту, док је Тур освојио Бернар Тевене, коме је жуту мајицу уручио предсједник д’Естен.[11] Године 1977. Француз — Ален Месле, постао је први возач који је остварио соло побједу на етапи.[12] Године 1978, Гери Кнетеман је побиједио секунду испред Ренеа Мертенса и Хенка Лубердинга, Федор ден Хартог је завршио двије секунде иза, а главна група је завршила минут иза.[13]

Након Тура 1978, последња етапа је углавном почињала ван града, док је само финални дио етапе вожен у граду, а број кругова који се вози по граду је углавном био између шест и десет. Године 1989, први и једини пут је на последњој етапи на Јелисејским пољима вожен хронометар, дуг 25 km. Лоран Фињон је имао 50 секунди предности испред Грега Лемонда, који је успио да надокнади заостатак и освоји Тур са осам секунди испред Фињона.[14] Етапа се сматра једном од најзначајнијих у историји Тура.[15]

 
Марк Кевендиш (2012), слани рекордну, четврту побједу на Јелисејским пољима.

У периоду од 2009. до 2012. Марк Кевендиш је остварио четири побједе заредом на етапи,[16] након чега је Марсел Кител остварио двије побједе заредом.[17] Године 2013. за обиљежавање стогодишњице Тура, старт етапе је помјерен за поподне, а завршена је током ноћи, када су бициклисти ушли на Јелисејска поља двориштем палате Лувр, пролазећи поред пирамиде Лувра и користећи кружни ток око Тријумфалне капије умјесто да иду у полукружно скретање; таква рута по Јелисејским пољима је остала да се примјењује и у наредним годинама.[18] На Туру 2015, због лошег времена, организатори су неутралисали етапу у смислу оствареног времена након уласка у Париз, на 70 km до циља, како би избјегли могуће повреде у борби да возачи из врха генералног пласмана не изгубе вријеме.[19] Побиједио је Андре Грајпеј, који је 2016. остварио другу побједу заредом.[20] Године 2021. Кевендиш је остварио четири побједе на Туру, што су му биле прве побједе након пет година, али га је на етапи на Јелисејским пољима одспринтао Ваут ван Арт.[21]

Због Олимпијских игара 2024. које се одржавају у Паризу, током љета 2022. објављено је да постоји могућност да ће се последња етапа на Тур де Франсу 2024. возити у Ници умјесто на Јелисејским пољима у Паризу,[22] што је током 2023. и потврђено, па етапа на Јелисејским пољима неће бити последња етапа на Туру први пут од 1975. а први пут од 1989. последња етапа ће бити хронометар.[1]

Доласци уреди

 
Коцке калдрме као дио етапе на Јелисејским пољима на Туру 2015.

Етапа до Јелисејских поља је једна од најпрестижнијих и највећих етапа и спринтери на Туру је сматрају највећом наградом.[23] Генерални пласман је углавном већ одређен, тако да етапа представља слављење завршетка Тура и углавном, због профила етапе која је равна и због жеље спринтерских тимова да осигурају да ће се етапа завршити спринтом, возачи не покушавају да се боре за генерални пласман и да надокнаде заостатак који имају; такође, сматра се да су напади на последњој етапи од возача који покушавају да поправе позицију у генералном пласману противни етици бициклизма.[24] Традиционално, етапа почиње послуживањем шампањца од стране тима за који вози побједник трке, фотографисањем, опуштеном вожњом и међусобним разговором међу возачима.[25]

Како се возачи приближавају Паризу, почињу први напади, а спринтерски тимови преузимају чело групе како би успјели да достигну све возаче који из бијега покушавају да дођу до етапне побједе. Када уђу у Париз, возе кроз улицу Риволи, Трг Конкорд, а затим скрећу десно и улазе на Јелисејска поља, након чега пролазе Тријумфалну капију, иду низ Јелисејска поља, пролазе поред палате Тиљерије и Лувра, а затим се преко трга Конкорд враћају на Јелисејска поља; вози се укупно осам кругова, док се раније возило десет кругова.[26]

 
Бициклисти улазе у Улицу Риволи на Тур де Франсу 2007.

Када возач оствари значајно достигнуће на Туру, уобичајено је да га група пусти да сам уђе на Јелисејска поља током последње етапе тог Тура. На трци 2012. возачи су одали признање Џорџу Хинкапију, који је те године возио рекордни 17. и свој последњи Тур де Франс, пустивши га да први уђе на Јелисејска поља, гдје га је публика поздравила.[27] На трци 2016. Хоаким Родригез је возио последњи пут Тур и први је ушао на Јелисејска поља.[20] На трци 2017. Ајмар Зубелдиа и Томас Воклер су возили Тур де Франс по последњи пут и ушли су први на Јелисејска поља.[28] Године 2018. Силван Шаванел је ушао први у Париз и провео је неко вријеме сам возећи по Јелисејским пољима, у част тога што је срушио рекорд Хинкапија и возио је свој 18. и последњи Тур.[29]

Многи возачи покушавају да оду у бијег и остваре соло побједу на Јелисејским пољима, али пошто им шансе нису велике, етапа се такође сматра последњом приликом за тимове да оду у бијег и промовишу своје спонзоре. Малој групи бјегунаца је тешко да издржи притисак велике групе по равном терену, у којој раде бројни спринтерски тимови, за чије спринтере је то последња шанса да остваре етапну побједу.[30]

У почетним годинама када је последња етапа почела да се вози по Јелисејским пољима, побједе бјегунаца су биле уобичајене. У периоду од 1977. до 1979. све три године су на етапи побиједили бјегунци. Након тога, побједе бјегунаца су постале ријетке, а последњу је остварио Александар Винокуров 2005. Побједе из бијега на Јелисејским пољима остварили су Ален Месле (1977),[12] Гери Кнетеман (1978),[13] Бернар Ино (1979),[31] Џеф Пирс (1987),[32] Еди Сење (1994),[33] као и Александар Винокуров (2005).[34]

Генерални пласман уреди

 
Александар Винокуров (2011), остварио је соло побједу на Јелисејским пољима 2005. и преузео пето мјесто.

Иако углавном нема напада возача који се боре за генерални пласман на последњој етапи, борбе су се водиле два пута. На Туру 1979, Јоп Зутемелк, који је био 3,07 минута иза Бернара Иноа, напао је у покушају да надокнади вријеме и освоји Тур; Ино га је достигао и побиједио у борби за етапну побједу.[35]

На Туру 1989. последња етапа је била хронометар дуг 24 km. Грег Лемонд је пред последњу етапу заостајао 50 секунди иза Лорана Фињона; побиједио је са 58 секунди испред Фињона и освојио је Тур.[15] То је био први и једини пут да је вожен хронометар на последњој етапи од када се она вози на Јелисејским пољима.[15] На трци 1964, 1965. и 1967, на последњој етапи на Парку принчева вожен је хронометар, док је у периоду од 1968. до 1971. на последњој етапи вожен хронометар на Венсенском велодрому.

На Туру 2005. Ленс Армстронг је имао велику предност пред последњу етапу, али је разлика између Левија Лајфејмера и Александра Винокурова на петом и шестом мјесту била двије секунде. Винокуров је напао у последњем километру, остварио соло побједу и преузео пето мјесто.[36] Такође, то је био последњи пут да побједник није одлучен у групном спринту.[25]

На Туру 2017. Микел Ланда је пред последњу етапу заостајао секунду иза Ромена Бардеа, који је био на трећем мјесту, али није нападао иако је имао прилику да заврши трку на подијуму.[37] Године 2023. Тадеј Погачар је напао у последњим круговима са циљем да оствари етапну побједу, док је био на другом мјесту у генералном пласману, али је заостајао преко седам минута иза Јонаса Вингегора.[38]

Класификација по поенима уреди

 
Бајден Кук, освојио је класификацију по поенима на последњој етапи 2003.

На неким издањима трке, класификација по поенима буде ријешен тек на последњој етапи.

Године 1984. Франк Хосте је био лидер класификације током већег дијела трке, али је Шон Кели преузео вођство на претпоследњој етапи, са четири поена предности. На последњој етапи, Хосте је завршио на трећем мјесту, а Кели на петом и Хосте је освојио класификацију четири поена испред Келија.[39]

Године 1987. Стивен Роуч је имао 17 поена предности испред Жан Пола ван Попела пред последњу етапу. На последњој етапи, Ван Попел је узео 16 поена на пролазном циљу и завршио је етапу на деветом мјесту, захваљујући чему је освојио класификацију 16 поена испред Роуча.[32]

На Туру 1991. Џамолидин Абдужапаров је ударио у баријере у спринту и пао на 100 метара до циља на последњој етапи. Након што се освијестио, помогли су му да пређе линију циља и освоји класификацију.[40]

Године 2001. Стјуарт О Грејди је био лидер класификације током већег дијела трке и последњу етапу је стартовао са два поена предности испред Ерика Цабела. На последњој етапи, Цабел је завршио на другом мјесту, О Грејди на трећем и Цабел је освојио класификацију, осам поена испред О Грејдија.[41]

Године 2003. Роби Макјуен је имао два поена предности испред Бајдена Кука пред последњу етапу.[42] На последњој етапи, Кук је завршио на другом мјесту, Макјуен на трећем и Кук је освојио класификацију са два поена испред Макјуена.[43]

Побједници уреди

Побједници етапе на Јелисејским пољима
Година Старт Дужина (km) Побједник Референца
1975. Париз 163,4   Валтер Годефрот (БЕЛ) [11]
1976. 90,7   Гербен Карстенс (ХОЛ) [44]
1977. 90,7   Ален Месле (ФРА) [12]
1978. Сен Жермен ан Ле 161,5   Гери Кнетеман (ХОЛ) [13]
1979. Ле Пере сир Марн 180,3   Бернар Ино (ФРА) [31]
1980. Фонтне су Боа 186,1   Пол Версхер (БЕЛ) [45]
1981. 186,6   Фреди Мартенс (БЕЛ) [46]
1982. 186,8   Бернар Ино (ФРА) [47]
1983. Алфорвил 195   Жилбер Глос (ШВА) [48]
1984. Пантен 196,5   Ерик Вандерарден (БЕЛ) [39]
1985. Орлеан 196   Руди Матејс (БЕЛ) [49]
1986. Кон Кур сир Лоар 255   Гвидо Бонтемпи (ИТА) [50]
1987. Кретеј 192   Џеф Пирс (САД) [32]
1988. Немур 172,5   Жан Пол ван Попел (ХОЛ) [51]
1989. Версај 24,5 (ITT)   Грег Лемонд (САД) [15]
1990. Бретињи сир Орж 182   Јохан Мусеув (БЕЛ) [52]
1991. Мелен 178   Димитриј Коњишев (РУС) [53]
1992. Дефанс 141   Олаф Лудвиг (ЊЕМ) [54]
1993. Вири Шатијон 196,5   Џамолидин Абдужапаров (УЗБ) [55]
1994. Дизниленд 175   Еди Сење (ФРА) [33]
1995. Сент Женевјев де Боа 155   Џамолидин Абдужапаров (УЗБ) [56]
1996. Палезо 147,5   Фабио Балдато (ИТА) [57]
1997. Дизниленд 149,5   Никола Минали (ИТА) [58]
1998. Мелен 147,5   Том Стилс (БЕЛ) [59]
1999. Арпажон 143,5   Роби Макјуен (АУС) [60]
2000. Париз 138   Стефано Цанини (ИТА) [61]
2001. Корбеј Есон 160,5   Јан Сворада (ЧЕШ) [62]
2002. Мелен 144   Роби Макјуен (АУС) [63]
2003. Виле д’Авр 160   Жан Патрик Нацон (ФРА) [64]
2004. Монтеро 163   Том Бонен (БЕЛ) [65]
2005. Корбеј Есон 144,5   Александар Винокуров (КАЗ) [34]
2006. Онтони 152   Тор Хусховд (НОР) [66]
2007. Маркуси 130   Данијеле Бенати (ИТА) [67]
2008. Етан 143   Герт Стигманс (БЕЛ) [68]
2009. Монтеро 160   Марк Кевендиш (УК) [69]
2010. Лонжимо 102,5 [70]
2011. Кретеј 95 [71]
2012. Рамбује 120 [72][73][74]
2013. Версај 133,5   Марсел Кител (ЊЕМ) [75]
2014. Еври 136 [76]
2015. Севр 109,5   Андре Грајпеј (ЊЕМ) [77]
2016. Шантији 113 [78]
2017. Монжерон 103   Дилан Груневеген (ХОЛ) [79]
2018. Уј 116   Александер Кристоф (НОР) [80]
2019. Рамбује 128   Кејлеб Јуан (АУС) [81]
2020. Мант ла Жоли 122   Сем Бенет (ИРС) [2]
2021. Шату 108,4   Ваут ван Арт (БЕЛ) [82]
2022. Ла дефенс арена 116   Јаспер Филипсен (БЕЛ) [83]
2023. Сен Квентин ен Ивлин 115,1   Јорди Меус (БЕЛ) [84]

Референце уреди

  1. ^ а б Ostanek, Daniel (13. 3. 2023). „Tour de France 2024 to end with hilly 35km time trial to Nice”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 7. 2023. 
  2. ^ а б в „Sam Bennett: I'd Never Thoguht I'd Win Here with the Green Jersey”. LeTour. Приступљено 16. 7. 2022. 
  3. ^ Quiceno, Juan Diego (28. 7. 2019). „¿Por qué la última etapa del Tour es la más "tranquila"?” (на језику: шпански). Medellín: El Colombiano. Приступљено 16. 7. 2022. 
  4. ^ „Today's back pages: Egan Bernal's 'champagne moment' at the Tour de France”. The Week. Приступљено 16. 7. 2022. 
  5. ^ Cotton, Jim (17. 10. 2019). „La Course 2020 to return to Paris”. velonews.com. Приступљено 16. 7. 2022. 
  6. ^ Bonville-Ginn, Tim (28. 8. 2020). „La Course 2020: All you need to know about the one-day race”. cyclingweekly.com. Архивирано из оригинала 22. 10. 2020. г. Приступљено 16. 7. 2022. 
  7. ^ Augendre, Jacques (2009). „Guide Historique” (PDF) (на језику: француски). Amaury Sport Organisation. стр. 179. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 7. 2010. г. Приступљено 16. 7. 2022. 
  8. ^ McGann, Bill; McGann, Carol (2008). „1969-1975, The Merckx years”. The Story of the Tour de France: 1965-2007, Volume 2. Indianapolis: Dog Ear Publishing. стр. 95. ISBN 978-159858-608-4. Приступљено 16. 7. 2022. 
  9. ^ Bonniel, Marie-Aude (24. 7. 2015). „Le 20 juillet 1975: première arrivée du Tour de France sur les Champs-Élysées”. Le Figaro (на језику: француски). Приступљено 16. 7. 2022. 
  10. ^ Loncin, Pol (19. 7. 2017). „Le 20 juillet 1975: la première arrivée sur les Champs-Elysées” (на језику: француски). Brussels: RTBF. Приступљено 16. 7. 2022. 
  11. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1975 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  12. ^ а б в McGann, Bill; McGann, Carol. „1977 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  13. ^ а б в McGann, Bill; McGann, Carol. „1978 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  14. ^ Bingham, Keith (13. 7. 2009). „1989 Tour de France stage 21: LeMond crushes Fignon”. cyclingweekly.com. Приступљено 16. 7. 2022. 
  15. ^ а б в г McGann, Bill; McGann, Carol. „1989 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  16. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2012 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  17. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2014 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  18. ^ Fortheringham, Alasdair (22. 7. 2013). „Tour de France 2013: Mark Cavendish's reign on Champs Elysées curtailed by Marcel Kittel”. Independent.co.uk. Приступљено 16. 7. 2022. 
  19. ^ „Rain forces neutralization of Tour de France finale”. VeloNews.com. Архивирано из оригинала 28. 07. 2015. г. Приступљено 16. 7. 2022. 
  20. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „2016 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  21. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2021 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  22. ^ Becket, Adam (8. 6. 2022). „No Champs-Élysées for the Tour de France in 2024? Report says race will finish in Nice, not Paris”. cyclingweekly.com. Приступљено 16. 7. 2022. 
  23. ^ „Rather than a procession, the Champs-Élysées is the biggest prize for the Tour’s sprinters”. velonews.com. 22. 7. 2019. Приступљено 16. 7. 2022. 
  24. ^ „Why Don't They Race the Last Stage of the Tour de France?”. dearsportsfan.com. 27. 7. 2014. Приступљено 16. 7. 2022. 
  25. ^ а б „Champs Élysées - The most iconic street in cycling”. ProCyclingUK.com. 23. 7. 2017. Приступљено 16. 7. 2022. 
  26. ^ Lyon, Jason (26. 12. 2018). „Two Days On The Champs-Élysées”. dearsportsfan.com. Архивирано из оригинала 07. 02. 2023. г. Приступљено 16. 7. 2022. 
  27. ^ „George Hincapie leads the peloton to Paris in his last of 17 Tours de France”. velonews.com. Приступљено 16. 7. 2022. 
  28. ^ O'Shea, Sadhbh (23. 7. 2017). „Tour de France 2017: Stage 21”. cyclingnews.com. Приступљено 16. 7. 2022. 
  29. ^ de Neef, Matt (30. 7. 2018). „Photo Gallery: Crowning Champions On The Champs-Élysées”. cyclingtips.com. Архивирано из оригинала 28. 11. 2022. г. Приступљено 16. 7. 2022. 
  30. ^ Timms, Joe (17. 7. 2021). „Tour De France 2021 Stage 21 Preview - The Champs-Élysées”. rouleur.cc. Приступљено 16. 7. 2022. 
  31. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1979 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  32. ^ а б в McGann, Bill; McGann, Carol. „1987 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  33. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1994 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  34. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „2005 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  35. ^ McGann, Bill; McGann, Carol (2008). The Story of the Tour De France: 1965–2007. Dog Ear Publishing. стр. 137. ISBN 978-1-59858-608-4. Приступљено 16. 7. 2022. 
  36. ^ „www.cyclingnews.com presents the 92nd Tour de France”. autobus.cyclingnews.com. Приступљено 16. 7. 2022. 
  37. ^ Fletcher, Patrick (23. 7. 2017). „Tour de France: Landa gutted to miss podium by single second”. cyclingnews.com. Приступљено 16. 7. 2022. 
  38. ^ „Video: Tadej Pogacar attacks on the Champs-Elysees”. cyclinguptodate.com. 23. 7. 2023. Приступљено 24. 7. 2023. 
  39. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1984 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  40. ^ McGann, Bill; McGann, Carol (2008). The Story of the Tour De France: 1965–2007. Dog Ear Publishing. стр. 201. ISBN 978-1-59858-608-4. Приступљено 16. 7. 2022. 
  41. ^ Jones, Jeff (29. 7. 2001). „Zabel bags the green in exciting finale”. autobus.cyclingnews.com. Приступљено 16. 7. 2022. 
  42. ^ Maloney, Tim (26. 7. 2003). „Millar takes stage as Armstrong clinches 5th consecutive Tour”. autobus.cyclingnews.com. Приступљено 16. 7. 2022. 
  43. ^ Maloney, Tim (27. 7. 2003). „Man Alive! Armstrong goes five out of five”. autobus.cyclingnews.com. Приступљено 16. 7. 2022. 
  44. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1976 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  45. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1980 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  46. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1981 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  47. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1982 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  48. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1983 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  49. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1985 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  50. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1986 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  51. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1988 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  52. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1990 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  53. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1991 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  54. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1992 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  55. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1993 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  56. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1995 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  57. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1996 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  58. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1997 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  59. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1998 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  60. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1999 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  61. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2000 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  62. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2001 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  63. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2002 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  64. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2003 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  65. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2004 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  66. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2006 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  67. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2007 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  68. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2008 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  69. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2009 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  70. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2010 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  71. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2011 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 7. 2022. 
  72. ^ „Bradley Wiggins wins Tour de France title”. BBC Sport. BBC. 22. 7. 2012. Архивирано из оригинала 23. 7. 2012. г. Приступљено 16. 7. 2022. 
  73. ^ Gallagher, Brendan (22. 7. 2012). „Tour de France 2012: Mark Cavendish sets stage perfectly for Olympic road race glory”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 23. 7. 2012. г. Приступљено 16. 7. 2022. 
  74. ^ Fotheringham, Alasdair (23. 7. 2012). „Tour de France: Mark Cavendish enters history as best-ever Tour sprinter”. The Independent. Independent Print. Архивирано из оригинала 25. 7. 2012. г. Приступљено 16. 7. 2022. 
  75. ^ „Mark Cavendish outsprinted by Marcel Kittel in Tour de France stage 12”. The Guardian. Press Association. 12. 7. 2013. Приступљено 16. 7. 2022. 
  76. ^ Hurcomb, Sophie (27. 7. 2014). „Vincenzo Nibali wins 2014 Tour de France; Marcel Kittel takes final stage”. Cycling Weekly. United Kingdom. Приступљено 16. 7. 2022. 
  77. ^ „Tour de France: Chris Froome wins Tour de France 2015”. Cyclingnews.com. 26. 7. 2015. Приступљено 16. 7. 2022. 
  78. ^ Wynn, Nigal (24. 7. 2016). „Chris Froome wins 2016 Tour de France as André Greipel takes final stage”. Cycling Weekly. United Kingdom. Приступљено 16. 7. 2022. 
  79. ^ Fotheringham, William (23. 7. 2017). „Chris Froome wins fourth Tour de France after Champs Elysées procession”. The Guardian. Приступљено 16. 7. 2022. 
  80. ^ Windsor, Richard (29. 7. 2018). „Geraint Thomas wins the 2018 Tour de France as Alexander Kristoff takes final stage victory”. Cycling Weekly. United Kingdom. Приступљено 16. 7. 2022. 
  81. ^ „Caleb Ewan wins Tour de France final stage, Egan Bernal takes overall honours”. ABC News. Australia. Associated Press. 29. 7. 2019. Приступљено 16. 7. 2022. 
  82. ^ Ostanek, Daniel (18. 7. 2021). „Tadej Pogacar wins 2021 Tour de France as Van Aert takes final stage”. cyclingnews.com. Приступљено 16. 7. 2022. 
  83. ^ Fotheringham, Alasdair (24. 7. 2022). „Vingegaard crowned Tour de France champion while Philipsen wins stage 21”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 7. 2022. 
  84. ^ Hood, Andrew; Stokes, Shane (23. 7. 2023). „Tour de France stage 21: Jordi Meeus stuns favorites in photo-finish”. velo.outsideonline.com. Приступљено 24. 7. 2023. 

Спољашње везе уреди

 
Етапа на Јелисејским пољима на Тур де Франсу на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Етапа_на_Јелисејским_пољима_на_Тур_де_Франсу&oldid=26549320”