Вуелта а Еспања

Вуелта а Еспања (шп. Vuelta a España) етапна је бициклистичка трка која се одржава сваке године у Шпанији и земљама у окружењу, у августу и септембру и траје три седмице.[1] Једна је од три гранд тур трке, поред Ђиро д’Италије и Тур де Франса,[2] а организује се у склопу свјетске бициклистичке уније UCI, као дио UCI ворлд тура и учествују само UCI ворлд тур тимови и неколико тимова који добију специјалну позивницу организатора.[3]

Вуелта а Еспања
Вуелта а Еспања 2021.
Logo vuelta.png
Детаљи о трци
Датум одржавањаавгуст—септембар
Регион одржавањаШпанија и државе у окружењу
Назив тркеВуелта а Еспања
Локални назив(и)
  • Vuelta Ciclista a España (језик: шпански)
  • Tour d'Espagne (језик: француски)
  • Vuelta a España (језик: енглески)
Други назив(и)Трка око Шпаније
Дисциплинадрумски
ТакмичењеUCI ворлд тур
Типгранд тур
ОрганизаторУнипублик
ASO
Директор тркеХавијер Гиљен
Историја
Прво одржавање29. април 1935. год.; пре 86 година (1935-04-29)
Број одржавања76 (до 2021)
Први побједникБелгија Гистав Делор
Највише побједа
  •  Роберто Ерас (Шпанија)

    4 пута

Тренутни побједникСловенија Примож Роглич (2021)

Вуелта је први пут одржана 1935, као креација шпанског часописа Diario Informaciones, у циљу повећавања тиража и прављења шпанске верзије Тур де Франса.[4][5] Почетних година је више пута прекидана: у периоду од 1937. до 1940. због Шпанског грађанског рата, 1943. и 1944. због Другог свјетског рата, 1949. и у периоду од 1951. до 1955. због шпанске изолације током режима Франсиска Франка,[6] а од 1955. се одржава сваке године.[5]

Трка се обично одржава крајем августа и почетком септембра, а рута је другачија сваке године. Иде се у Кантабријски масиф, Галицијски масиф, Канарска Острва и Пиринеје, а циљ последње етапе се мијења; од 1993. до 2014. завршетак је био у Мадриду.[7] За разлику од Тур де Франса, гдје је традиционални завршетак на Јелисејским пољима у Паризу, гдје се слави крај трке, пије се шампањац и прославља побједа, последња етапа на Вуелти је некада такмичарска, а понекад се вози хронометар.[8][9] Модерна Вуелта има 21 етапу и два дана одмора. Број тимова је између 20 и 22, са по осам возача у сваком тиму од 2018, до тада их је било по девет.[10] Све етапе су одређене временом, тако да се времена возача сабирају и возач са најмањим укупним временом је лидер генералног пласмана и трке и носи црвену мајицу.[11] Поред генералног пласмана, који привлачи највише пажње јер означава и побједника трке, на Вуелти се налазе и друге класификације: класификација по поенима, за коју се додјељује зелена мајица, а поени се сакупљају на крају сваке етапе и на пролазним циљевима током етапа;[12] брдска класификација, за коју се додјељује тачкаста мајица, а поени се сакупљају на означеним брдским циљевима, који су подијељени у пет категорија;[12] класификација за најбољег младог возача, за коју се додјељује бијела мајица, а учествују само возачи до 25 година;[13] класификација за најагресивнијег возача, за коју се најагресивнијем возачу на крају сваке етапе, као и најагресивнијем укупно на крају трке, додјељује црвени број, а побједника бирају судије;[12] тимска класификација, у којој се на свакој етапи рачунају времена прве тројице из сваког тима, а возачи најбољег тима носе жуте бројеве.[12] Поред њих, додјељују се и друге, мање награде. Етапне побједе такође доносе велики престиж и новчане награде и сваки тим долази са својим спринтером у циљу остваривања што више побједа.

Рекордер по броју побједа је Роберто Ерас са четири побједе, док су Тони Ромингер, Алберто Контадор и Примож Роглич остварили по три побједе. Рекордери у класификацији по поенима су Шон Кели, Лоран Жалабер и Алехандро Валверде, који су класификацију освојили по четири пута, док је Хосе Луис Лагуија освојио брдску класификацију пет пута. Рекордер у класификацији за најбољег младог возача је Енрик Мас, који је два пута освојио класификацију, док је рекордер по броју етапних побједа Делио Родригез, са 39.

ИсторијаУреди

Примож РогличСајмон ЈејтсКрис ФрумНаиро КинтанаФабио АруКрис ХорнерКрис ФрумВинченцо НибалиАлехандро ВалвердеАлберто КонтадорАлександар ВинокуровАитор ГонзалезАнхел КасероРоберто ЕрасЈан УлрихАбрахам ОланоАлекс ЦилеЛоран ЖалаберТони РомингерМелчор МауриМарко ЂованетиШон КелиЛуис ЕрераАлваро ПињоПедро ДелгадоЕрик КаритуМарино ЛехаретаЂовани БатаљинФаустино РуперезЈоп ЗутемелкБернар ИноФреди МартенсХосе ПесародонаАугустин ТамамесЕди МерксХосе Мануел ФуентеФердинанд БракеЛуис ОкањаРоже ПенжонФеличе ЂимондиЈан ЈенсенФрансиско ГабикаРолф ВолфсхолРемон ПулидорЖак АнкетилРуди АлтигАнхелино СолерФранс Де МулдерАнтонио СуарезЖан СтабленскиХесус ЛороњоАнђело КонтерноЖан ДотоЕмилио РодригезБернардо РуизЕдвард ван ДикДалмасио ЛангарикаДелио РодригезДруги светски ратХулијан БерендероШпански грађански ратГустаф Делор

Актуелни победник трке је колумбијски бициклиста Наиро Кинтана. Шпански бициклиста Алберто Контадор је на циљ после три недеље вожње стигао испред Левија Лајпхајмера из САД, клупског колеге из тима Астане. Контадоров успех је утолико већи, јер је успео да обједини титуле на три највећа бициклистичка такмичења — Вуелти, Тур де Франсу и Ђиро д’Италији. То је пре њега за руком пошло само четворици возача — Французима Жаку Анктилу и Бернару Иноу, Италијану Феличеу Ђимондију и Белгијанцу Едију Мерксу.

Вуелта 2009.Уреди

Вуелта 2009. године је вожена у 21 етапи; почела је 29. августа у холандском граду Асену и први пут од 1997. године, након Лисабона, стартовала из стране земље. Након старта у Асену, бициклисти су још две етапе возили у Холандији, након чега је караван прешао у Белгију. Трка се, затим, наставила у Шпанији и возила дуж Медитеранске обале, пре него што је почела серија планинских етапа. Планинска вожња (174 km) са успоном на 1.870 метара завршила се 19. етапом, а затим је одвезен хронометар у Толеду да би се последњом етапом 20. септембра трка завршила у Мадриду.

На Вуелти, последњој од три највеће бициклистичке трке у сезони 2009. године је тријумфовао шпански бициклиста Алехандро Валверде. Победник последње, 21. етапе, вожене од Ривас Масијамадрида до Мадрида и дуге 110 km, био је Немац Андре Грајпел из тима Колумбија, најбољи сринтер на Вуелти и 107. у генералном пласману. Валверде је стазу прешао за 84 сата, 10 минута и 32 секунда; други је био Шпанац Самуел Санчез, олимпијски шампион у друмској вожњи, са 55 секунди заостатка; треће место је заузео Кадел Еванс из Аустралије, са минутом и 32 секунда заостатка.

Најуспешнији возач је Шпанац Роберто Ерас са четири победе, док Швајцарац Тони Ромингер и Шпанац Алберто Контадор имају по три победе.

Списак победникаУреди

Победници Вуелта а Еспање

СтатистикаУреди

 
Вуелта 2003. године

Највише победа имају Шпанци (28), Французи (9) и Белгијанци (7). Остали резултати су наведени у следећим табелама.

Статистика по земљама
Позиција Држава Број побједа
1   Шпанија 32
2   Француска 9
3   Белгија 7
4   Италија 6
5    Швајцарска 5
6   Немачка 3
  Уједињено Краљевство
  Словенија
9   Холандија 2
  Колумбија
11   Ирска 1
  Казахстан
  Русија
  Сједињене Америчке Државе
Вишеструки побједници
Позиција Бициклиста Број побједа
1   Роберто Ерас 4
2   Тони Ромингер 3
  Алберто Контадор
  Примож Роглич
5   Густаф Делор 2
  Хулијан Берендеро
  Хосе Мануел Фуенте
  Бернар Ино
  Педро Делгадо
  Алекс Циле
  Крис Фрум
Статистика по броју освојених етапа
Позиција Бициклиста Број побједа
1   Делио Родригез 39
2   Алесандро Петаки 20
3   Лоран Жалабер 18
  Рик ван Лој
5   Шон Кели 16
6   Гербен Карстенс 14
7   Фреди Мартенс 13
  Алехандро Валверде
9   Тони Ромингер 12
  Марсел Вист
11   Доминго Перурена 11
  Хулијан Берендеро
  Аугустин Тамамес
14   Еди Планкарт 10
  Роберто Ерас
  Џон Дегенколб
Побједе у
класификацији по поенима
Позиција Бициклиста Број побједа
1   Шон Кели 4
  Лоран Жалабер
  Алехандро Валверде
4   Ерик Цабел 3
5   Јан Јенсен 2
  Рик ван Лој
  Уве Раб
  Примож Роглич
Побједе у
брдској класификацији
Позиција Бициклиста Број побједа
1   Хосе Луис Лагија 5
2   Хосе Марија Хименез 4
3   Делио Родригез 3
  Антонио Кармани
  Хулио Хименез
  Андрес Олива
Побједе у класификацији
за најбољег младог возача
Позиција Бициклиста Број побједа
1   Енрик Мас 2

НапоменеУреди

  1. ^ Године 2011. Хуан Хосе Кобо је освојио Вуелту, али му је побједа одузета у јулу 2019. када је утврђено да се допинговао током Вуелте 2011. и додијељена је Крису Фруму, који је првобитно завршио на другом мјесту.[14]
  2. ^ Године 2005. Роберто Ерас је освојио Вуелту, али му је побједа одузета у марту 2005. јер је био позитиван на ЕПО током етапе 20 на Вуелти 2005.[15] Ерас је улагао жалбе, а у јуну 2011. Шпански суд је пресудио да није крив и побједа му је враћена.[16]

РеференцеУреди

  1. ^ „The route of La Vuelta 21”. lavuelta.es. Приступљено 9. 9. 2021. 
  2. ^ „UCI Cycling regulations—Part 2: Road Races” (PDF). 1. 1. 2017. стр. 64. Приступљено 9. 9. 2021. 
  3. ^ „2011/2012 UCI Road Calendar”. Uci.ch. Архивирано из оригинала на датум 29. 06. 2012. Приступљено 9. 9. 2021. 
  4. ^ „History Of Vuelta A Espana – A True Grand Tour”. vuelta.club. Приступљено 9. 9. 2021. 
  5. ^ а б „La Vuelta: A Colorful & Caliente History”. cyclingrevealed.com. Приступљено 9. 9. 2021. 
  6. ^ De Neef, Meet (21. 8. 2019). „Preview: 22 Things You should Know About The 2019 Vuelta A España”. cyclingtips.com. Приступљено 9. 9. 2021. 
  7. ^ „The Spanish Vuelta”. angloinfo.com. Приступљено 9. 9. 2021. 
  8. ^ „Comment: Grand Tours Must Ditch The Ceremonial Final Stage”. rouleur.cc. 20. 9. 2020. Приступљено 9. 9. 2021. 
  9. ^ „La Vuelta A España 2021 Stage 21 Preview - Battle Against The Clock”. rouleur.cc. 5. 9. 2021. Приступљено 9. 9. 2021. 
  10. ^ „UCI reduces Grand Tour teams to 8 riders for 2018”. Cyclingnews.com. 22. 6. 2017. Приступљено 9. 9. 2021. 
  11. ^ Tyler, Richard (16. 9. 2009). „Vuelta start in Seville for 2010”. cyclingnews.com. Future Publishing Limited. Приступљено 9. 9. 2021. 
  12. ^ а б в г „The Jerseys of the Vuelta a España”. inrng.com. 24. 8. 2013. Приступљено 9. 9. 2021. 
  13. ^ „La Vuelta tendrá maillot distintivo para el mejor joven”. biciciclismo.com (на језику: шпански). 18. 12. 2018. Приступљено 9. 9. 2021. 
  14. ^ „Chris Froome named winner of 2011 Vuelta a Espana”. cyclingnews.com. 18. 7. 2019. Приступљено 9. 9. 2021. 
  15. ^ „Menchov's Vuelta victory celebration delayed”. cyclingnews.com. 22. 3. 2006. Приступљено 9. 9. 2021. 
  16. ^ „Spanish court overturns Heras' suspension”. cyclingnews.com. 24. 6. 2011. Приступљено 9. 9. 2021. 

Спољашње везеУреди