Крис Фрум (енгл. Chris Froome; Најроби, 20. мај 1985) британски је професионални бициклиста родом из Кеније. Професионалац је од 2007. године, када је каријеру почео у афричком тиму Коника Минолта. Фрум се такмичио за Кенију до 2008. од када наступа под британском лиценцом. Фрум је четвороструки победник Тур де Франса, као и победник бројних других етапних трка. Три пута је завршавао други на Вуелта а Еспањи, а има и две бронзане медаље на Олимпијским играма у вожњи на хронометар. Победом на Тур де Франсу 2016, Фрум је постао први бициклиста који је освојио Тур две године заредом (након Мигела Индураина, 1995. године).[4][н. 1]

Pix.gif Крис Фрум Икона бициклисте
Tour de France 2016, Stage 20 - Megève to Morzine-Avoriaz (28894644111) (cropped).jpg
Крис Фрум на Тур де Франсу 2016. године
Личне информације
Пуно име Кристофер Клив Фрум
Надимак Фруми[1]
Датум рођења (1985-05-20)20. мај 1985.(32 год.)
Место рођења Најроби (Кенија)
Држављанство  Велика Британија
Висина 1,86 m[2]
Тежина 67 kg[3]
Информације о тиму
Tренутно члан тима Скај
Дисциплина друмски
Тип возача брдаш / хронометраш
Професионална каријера
2007
2008—2009
2010—
Коника Минолта
Барлворд
Скај
Успеси
Тур де Франс
Jersey yellow.svg Тур де Франс 4 (2013, 2015, 2016, 2017)
  Jersey polkadot.svg Брдска класификација 1 (2015)
Шампионати и друге трке
Критеријум ди Дофине 2013, 2015. и 2016. године
Критеријум антарнасјонал 2013. године
Тур де Романди 2013. и 2014. године
Тур оф Оман 2015. године
Вуелта а Андалузија 2015. године
Хералд сан тур 2016. године

Ажурирано: 2. мај 2016.

Освојене медаље
Друмски бициклизам
Олимпијске игре
Бронзана медаља — треће место Лондон 2012. Трка на хронометар
Бронзана медаља — треће место Рио де Жанеиро 2016. Трка на хронометар

Садржај

Детињство и аматерска каријераУреди

Фрум је рођен у Најробију, у Кенији,[2] као најмлађи од троје деце, од родитеља Џејн и Клива, који је био репрезентативац Енглеске у хокеју, за узраст до 19 година.[5] Родитељи његове мајке су емигрирали из Енглеске у Кенију да би покренули фарму усева.[6][7][8] То је био тежак период за Фрума, родитељи су му се разишли, отац је отишао у Јужну Африку где је почео нови посао, док му је мајка радила у Кенији као физиотерапеут.[5] Фрумова старија браћа, Џонатан и Џереми су ишли у школу рагбија у Варвикширу у Енглеској, на шта је ишао највећи део породичног новца.[5] Када би се вратили кући за распуст, скупљали су змије, Крис је имао два питона, а у кући су имали 50 змија.[5] "Мами се није то допадало, али је хтела да нас охрабри да учимо па је допустила да остану у кући." Изјавио је старији Крисов брат, Џереми.[5] Кад је Фрум имао 13 година, мајка га је одвела на прву организовану бициклистичку трку. Била је то добротворна трка коју је он освојио, упркос томе што га је мајка оборила са бицикла. Тад је упознао Дејвида Кињаха, професионалног бициклисту, коју му је постао ментор и тренинг партнер.[5][9][10][11] "Он је био необичан, али није био момак за кога мислите да је будући шампион." Рекао је Кињах "Ништа специјално, осим у његовој глави."[5] Након што је завршио основну школу у Најробију,[12] Фрум се преселио у Јужноафричку Републику са 14 година, где му је подршка био отац. У Јоханезбургу је завршио средњу школу,[13] а затим и у интернату у приватној школи у Јоханезбургу.[11][14][15] Затим је студирао две године економију на универзитету у Јоханезбургу.[16][17][18] Тамо је почео да се бави друмским бициклизмом,[16]

Године 2006. је победио Кињаха први пут, али у бициклистилкој федерацији Кеније нису хтели да у њиховом тиму за игре Комонвелта буде момак базиран у Јужној Африци. Кињах је рекао федерацији ако Фрум не буде у тиму, сви ће кренури у штрајк и укључили су га у тим.[5] На играма Комонвлта завршио је на 17 месту.[19] Фрум је желео да учествује на Светском првенству у Салцбургу, за возаче до 23 године, али му из федерације нису дозвољавали. Читао је све њихове мејлове и са Кињахом је кривотворио пријавни мејл, како би му дозволили да учествује.[5] Фрум је отишао у Салцбург на своју прву трку у Европи и био је дезорјентисан. Пао је на силаску са рампе на хронометру и ударио је комесаре, који нису повређени.[20] Хронометар је завршио на 36 месту, три и по минута иза победника.[21]

Фрумова мајка је умрла 2008. не доживевши да види Фрумов дебитантски наступ на Тур де Франсу касније те године.[5] "Она је увек у мојим мислима. Мама ми је била инспирација, велики разлог због чега сам ушао у спорт. Увек је возила ауто поред мене, помажући ми, Кињах и момци су носили бидоне у дугим вожњама и стајали су уз нас у свим политичким биткама." Изјавио је Фрум за британски Телеграф.[5]

Професионална каријераУреди

2007—2010Уреди

 
Фрум на Туру Британије 2007.

Године 2007. када је имао 22 године, Фруму је понуђено да проведе неко време у Јужноафричком тиму Коника Минолта, који је возио неколико месеци у Европи.[22] "Увек ми је било тешко да балансирам студије и тренинге и мислио сам, ок, ставићу студије на чекање. Бавићу се бициклизмом, даћу све од себе годину дана и ако могу да направим нешто од тога, онда супер, али ако не успем, срећом могу да се вратим студијама и да наставим даље."[22] Такмичио се од априла до септембра, за мултинационални бициклистички тим Светског бициклистичког центра, базираног у Швајцарској, који је промовисао бициклизам у Кенији, Алжиру, Кини итд.[22][23] У мају је возио своју прву етапну трку, Ђиро деле Ређиони, где је победио на петој етапи, када је напао на два километра до циља, са Сирилом Готјеом и победио у спринту. Фрум је тако остварио прву победу за Кенију на трци икада.[23] Крајем маја, победио је на шестој етапи на Тур оф Јапан трци. Фрум је напао на 14 кругова до циља, на стази Шузењи, заједно са још седам возача. Водећи возачи су се смењивали у нападима, али нико није могао да се одвоји, док није Фрум напао и убрзо направио велику предност. Победио је са 40 секунди испред групе.[24] У јуну учествовао је на Б Светском првенству, одржаном у Кејптауну, где је освојио сребрну медаљу у вожњи на хронометар. Фрум је хронометар дуг 26.8 km за 35 минута, 15 секунди спорије од Кинеза Хаи Јун Ма.[25][26] У јулу је освојио још једну медаљу за Кенију, на Све-Афричким играма, у Алжиру. Фрум је друмску трку завршио на трећем месту.[27] 26. септембра, учествовао је на Светском друмском првенству за возаче до 23 године, хронометар је завршио на 41 месту.[28]

 
Фрум на Тур де Франсу 2008.

На препоруку Афричког возача, Робија Хантера, Фрум је потписао уговор са тимом британским тимом Барворлд, где је почела његова професионална каријера.[14][22] У марту, завршио је други на трци у Јужној Африци, Ђиро дел Капо, минут и 41 секунду иза сувозача, Кристијана Фанбергера.[29] У априлу и мају возио је Критеријум Интернатионал, Гент—Вевелгем и арденске класике. У јулу дебитовао је на гранд тур тркама, ушао је у састав тима за Тур де Франс, поставши тако први Кенијац на трци, али под заставом Велике Британије.[30] Завршио је на 84 месту у генералном пласману и на 11 месту у класификацији за најбољег младог возача.[31] У октобру, завршио је четврти на Хералд сан Туру, у Аустралији.[32]

Прву професионалну победу Фрум је остварио на другој етапи трке Ђиро дел Капо, у марту 2009. Већ након 20 km десеточлани бег се одвојио, члан тог бега био је и Фрум, који је напао на 30 km до циља, победио је четири минута испред другопласираног Џеја Томсона.[33] У мају, возио је Ђиро д’Италија, коју је завршио на 36 месту у генералном пласману и на седмом месту у класификацији за најбољег младог возача.[34] На националном првенству завршио је четврти, Фрум је у спринту четворочланог бега завршио задњи.[35] У јулу, победио је на малој једнодневној трци у Јужној Африци, Анатомик џок рејс. Фрум је трку дугу 150 km завршио за 4 сата, 4 минута и 33 секунде, 10 секунди испред Малколма Ланжа.[36] У септембру 2009. објављено је да је Фрум потписао уговор са тимом Скај за 2010. годину.[37]

Сезону 2010. Фрум је почео у јануару, на трци Тур дану андер, где је завршио на 76 месту у генералном пласману.[38] У фебруару је остварио најбољи резултат за тим Скај у својој првој сезони, на дводневној трци у Француској, Тур ди Аут вар, завршио је на деветом месту.[39] Након трка по Шпанији и Француској, где није остварио запажене резултате, Фрум је возио арденске класике, али ни на њима није остварио добар резултат. Амстел голд рејс је завршио на 76,[40] Флеш Валон на 119,[41] а Лијеж—Бастоњ—Лијеж на 138 месту, од 140 колико је завршило трку.[42] Сезону је наставио на трци Тур де Романди, али је напустио током друге етапе.[43] На Ђиро д’Италији, Фрум је био готово неприметан, само је две етапе завршио испод 50 места. На етапи 19, Фрум је патио од повреде колена, због чега је на успону Мортироло отпао од групета, због чега се придржавао за полицијски мотор. Комесар трке је то приметио и наредио му је да одмах сиђе са бицикла и напусти трку.[44] Кажњен је и са 200 швајцарских франака.[45] Фрум је изјавио да се придржавао за мотор само да би дошао до зоне где се узима храна, да би напустио трку.[44] Након Ђира, возио је Тур оф Аустрија трку (Остереиш—Рунфарт), где је завршио на 63 месту у генералном пласману.[46] Добар резултат није остварио ни на Енеко Туру, док трке у Канади, Гран при сајклисте де Монтреал и Гран при сајклисте де Квебек није завршио. На националном првенству у вожњи на хронометар, Фрум је завршио други, минут и 22 секунде иза сувозача из Скаја, Бредлија Вигинса.[47][48] У октобру, представљао је Енглеску на Играма Комонвелта, завршивши пети на 40 km дугом хронометру, два минута и 20 секунди иза победника Дејвида Милара.[49] Фрум је учествовао и у друмској трци, завршио је на 44 месту.[50] Након игара, завршио је сезону.

2011Уреди

На почетку 2011. године, Фрум је завршио у топ пет на Вуелта Кастиља трци и на Туру Романдије. На Туру Швајцарске, Фрум је био добар на брдским етапама, док је по равним губио време, завршио је трку на деветом месту.

На Вуелта а Еспању, Фрум је дошао као помоћник за Бредлија Вигинса. На десетој етапи, индивидуалном хронометру, Фрум је сасвим неочекивано, освојио друго место, испред Вигинса и узео је лидерску мајицу. На етапи 11 помагао је тиму да неутралише нападе, али затим је сам отпао из групе и пао је на друго место у генералном пласману, Вигинс је био нови лидер. На етапи 14, помогао је да отпадну фаворити, Винченцо Нибали и Хоаким Родригез на задњем успону. Вигинс је задржао предност испред Фрума. На етапи 15, Фрум је предводио потеру за Кобом, био је јачи од Вигинса и завршио је испред њега, али 48 секунди иза Коба, који је био нови лидер. На етапи 17, Фрум је напао Коба, али га је Кобо стигао, Фрум је успио да победи на етапи, али је узео само секунду Кобу, а захваљујући бонификацији, предност Коба је било само 30 секунди. Фрум није могао више да надокнади времена и завршио је на другом месту, тако изједначивши резултат Роберта Милара, који је пре Фрума био једини Британац који је освојио друго место на гранд тур тркама.

Након Вуелте, Фруму се вратила шистозомијаза која му је дијагностикована 2010. године. У септембру, Фрум је био део тима Велике Британије на светском првенству који је освојио њихов лидер Марк Кевендиш. У финишу сезоне, освојио је треће место на Туру Пекинга.

2012Уреди

На почетку 2012. године, Фруму се опет вратила шистозомијаза, због које је морао да се повуче са Волта Алгарве трке и да пропусти већину трка у првом делу сезоне. Вратио се тркама у мају, на Туру Романдије, где је помогао Вигинсу да освоји трку. Фрум је изабран да вози Тур де Франс, као један од помоћника за Вигинса. Фрум није имао среће на почетку Тура, изгубио је време на прологу, а затим и у паду. На седмој етапи, Фрум је возио за Вигинса, а након што је мала група стигла на брдо, Кадел Еванс је напао, Фрум је одмах реаговао, стигао га и победио на етапи. Фрум је на осталим етапама био јачи од Вигинса, али из тима није добио дозволу да се бори за себе, већ искључиво да помаже Вигинсу и тако је пропустио шансу да победи на етапи 19. Фрум је завршио Тур на другом месту, иза Вигинса, уз једну освојену етапу. На оба хронометра, Фрум је завршио други, иза Вигинса.

На Олимпијским играма у Лондону, Фрум је освојио бронзану медаљу у вожњи на хронометар, завршивши иза Бредлија Вигинса и Тонија Мартина. Након тога, Фрум је био лидер тима на Вуелти, али уморан након Тур де Франса, није био конкурентан за освајање, завршио је на четвртом месту.

2013Уреди

Годину 2013, Фрум започиње освајањем Тура Омана, што му је прва освојена етапна трка у каријери. Након Омана, освојио је друго место, етапу и класификацију по поенима на Тирено—Адриатико трци. Пре Тур де Франса, Фрум је освојио Критеријум Интернационал, Тур Романдије и Критеријум Дофине.

На Тур де Франс, фрум је дошао као лидер тима, без Бредлија Вигинса. Старт Тура је био лош за Фрума, пао је пре почетка прве етапе, у неутралној зони. У наредним етапама, Фрум није имао проблема, а затим је супериорно победио на осмој етапи, минут и по испред алехандра Валвердеа и по први пут обукао жуту мајицу. На деветој етапи, Фрум је био изолован и нападали су га многи фаворити, али није изгубио време. На етапи 12, хронометру, Фрум је завршио на другом месту и додатно повећао своју предност. Алберто Контадор и други фаворити су узели Фруму минут на етапи 13, након што се група поделила због ветра. Фрум је победио на етапи 15, на Мон Вентуу, испред Наира Кинтане. Победио је на хронометру на етапи 17 и до краја је одржао предност и освојио је свој први Тур де Франс, четири минута испред другопласираног Наира Кинтане. Фрум је током Тура 19 пута радио допинг тест. У октобру, добио је награду за најбољег возача године.

2014Уреди

На почетку 2014. године, Фрум је други пут заредом освојио Тур Омана и Тур Романдије, а због болести је прескочио Тирено—Адриатико.

На Тур де Франс, Фрум је дошао као актуелни шампион и први фаворит за освајање, али након више падова на етапама 4 и 5, Фрум је био приморан да напусти Тур на петој етапи.

Опоравио се на време за Вуелту и нови окршај са Контадором, који је такође морао да напусти Тур де Франс због повреде. Контадор и Фрум су водили велику борбу и Контадор је освојио Вуелту, Фрум је завршио на другом месту, изгубивши време на неким брдским етапама и на хронометру.

2015Уреди

Након освајања Тура Омана претходне две године, Фрум је 2015. започео у Шпанији, на трци Рута дел Сол, где је опет водио велику борбу са Контадором, али овога пута је победио за две секунде. Након тога, Фрум учествује на Арденском класику Флеш Валон, где је доживео тежак пад и завршио је на 123 месту. На Туру Романдије, освојио је треће место, иза двојца Каћуше, Илнура Закарина и Симона Шпилака. А пре Тур де Франса, Фрум је освојио Критеријум Дофине.

Тур де Франс је осим Фрума, имао још три велика фаворита, актуелни шампион Винченцо Нибали, двоструки шампион и освојач Ђира 2015. године Алберто Контадор и Наиро Кинтана, шампион Ђира из 2014. године.

Фрум је узео мајицу на трећој етапи, секунду испред Тонија Мартина, који је преузео мајицу победом на четвртој етапи. Након што је Тони Мартин доживео пад на шестој етапи и није стартовао седму етапу, Фрум је одбио да носи жуту мајицу, тако да на тој етапи није било жуте мајице, а освајањем другог места на седмој етапи, Фрум је опет био лидер. Касније је освојио десету етапу и учврстио је своју предност. Са Нибалијем у лошој форми и уморним Контадором, једини ривал Фруму је био Наиро Кинтана, који му је смањио предност на задње две етапе, али није могао више од другог места. Фрум је освојио свој други Тур де Франс, победивши и у брдској класификацији.

Након Тура, Фрум је објавио да ће покушати да освоји и Вуелту. Фрум је био први победник Тура који хе возио Вуелту, још од 2008. када је то урадио Карлос Састре. Фрум није имао снаге у брдским етапама, губио је време, доживио је пад и морао је да се повуче.

2016Уреди

Пре почетка 2016. године, тим Скај је објавио да ће Фрум покушати да освоји Тур де Франс и Олимпијске игре и у друмској и у вожњи на хронометар.[51]

Сезону је почео у Аустралији у фебруару, на Хералд сан Туру. Трка је почела 2 km дугим прологом, који је Фрум завршио на 26. месту.[52] На првој етапи Фрум је напао на последњем успону, заједно са сувозачем, Питером Кењаком. Кењак је победио на етапи, док је Фрум завршио други, а то је био и нови поредак у генералном пласману.[53] На другој, равној етапи, Тимови Скај и Орика су раздвојили главну групу у последњих 10 km, Фрум је завршио на четвртом месту.[54] На последњој етапи, Фрум је напао на другом успону, задржао је предност до краја и победио на етапи.[55] Узео је довољно времена Кењаку и освојио је трку са 32 секунде испред њега, уз освојену и брдску класификацију.[55] Сезону је наставио крајем марта на Вуелта а Каталоњи. На трећој етапи вођене су прве борбе у брдима, Данијел Мартин је победио, док је Фрум завршио девети, 12 секунди иза.[56] На четвртој етапи, вођена је борба на последњем успону, дугом 18.5 km, Фрум није могао да прати нападе Кинтане и Контадора и завршио је осми, 30 секунди иза.[57] На последње три етапе није вођена велика борба за генерални пласман и Фрум је трку завршио на осмом месту, 46 секунди иза победника Наира Кинтане.[58] На Лијеж—Бастоњ—Лијежу завршио је на 112. месту, док је трку освојио његов сувозач Ваут Пулс.[59] Припреме за Тур де Франс наставио је на Тур де Романди трци. Трка је почела прологом, који је Фрум завршио на 62. месту, 26 секунди иза победника Јона Изагиреа.[60] На другој етапи Фруму се пробушила гума мало пре почетка успона Ле Шамп, на 10 km до циља, Микел Ниеве му је дао точак, али је замена ишла споро и убрзо су стекли велики заостатак.[61] На 17 km до циља Фрум је био близу повратка у главну групу, али су тада убрзали темпо и Фрум је поново дистанциран. На крају је изгубио 17 и по минута и испао из борбе за генерални пласман.[61] На хронометру на трећој етапи, Фрум је покушао да дође до етапне победе, али је завршио четврти, девет секунди иза победника Тиба Пиноа.[62] До победе је ипак дошао на четвртој етапи. Фрум је напао на 40 km до циља, заједно са Тиџејем ван Гардереном, од кога је отишао на 3 km до врха последњег брдског циља.[63] Фрум је брдски циљ прешао са предношћу од 20 секунди, али је на спусту изгубио доста времена, јер није хтео да ризикује по мокрој улици и тријумфовао са четири секунде испред Изагиреа.[63] Последња етапа је била спринтерска и Фрум је трку завршио на 38. месту, 21 минут иза Наира Кинтане.[64] Последња трка коју је возио у оквиру припрема за Тур била је Критеријум ди Дофине, трка која се сматра генералном пробом пред Тур де Франс.[65] Дофине је стартовао брдским прологом, који је Фрум завршио трећи, 13 секунди иза Алберта Контадора.[66] На другој етапи, Фрум је завршио осми, у спринту на брду, разлика у генералном пласману је остала иста.[67] Након две спринтерске етапе, борба за генерални пласман водила се на петој етапи. Тим Скај је контролисао трку, а на почетку последњег успона послали су Микела Ланду у напад.[68] На 3 km до циља, Дан Мартин је напао, Фрум је заостајао, али се убрзо вратио и напао на 2.5 km до циља.[68] Контадор је одмах реаговао, али није имао снаге да га прати, једини који је могао да га прати био је Ричи Порт. Њих двојица су престигли Ланду и стигли су на циљ заједно, Фрум је одспринтао бившег сувозача, победио на етапи и преузео жуту мајицу.[68] На шестој етапи, Ромен Барде је напао на 10 km до циља, пратио га је Тибо Пино, док је позади Фрум маркирао нападе ривала.[69] У самом финишу Фрум је напао и стекао још осам секунди испред Порта и Контадора, док је нападом смањио заостатак за Бардеом на етапи на минут и сачувао жуту мајицу.[69] На последњој етапи, Барде је нападом пет секунди, што му је било довољно да заврши Дофине на другом месту, док је Фрум освојио трку, 12 секунди испред Бардеа, маркирајући друге нападе на последњој етапи.[70]

 
Фрум на хронометру на етапи 18 Тур де Франса 2016.

Фрум је на Тур де Франс дошао као највећи фаворит, док су му највећи ривали били Наиро Кинтана, Алберто Контадор, Ричи Порт, Ромен Барде, Тиџеј ван Гарденер и Фабио Ару.[71] Тур је стартовао спринтерском етапом, на којој је Марк Кевендиш, Фрумов бивши сувозач, узео жуту мајицу по први пут у каријери.[72] Прве борбе за генерални пласман вођене су на оссмој етапи, напади су почели на 3 km до врха последњег брдског циља, нико није успио да се одвоји на успону, док је Фрум нападом на спусту успио да стекне предност и победи на етапи, 13 секунди испред групе, преузевши тако и жуту мајицу.[73] Девета етапа састајала се од пет брдских циљева, тим Скај је контролисао трку, Контадор је напустио због пада, а борба је вођена на последњем успону.[74] На 5 km до циља нападали су Кинтана, Порт и Барде, затим је покушао и Фрум и успели су да се одвоје од других фаворита; завршили су етапу са истим временом и Фрум је задржао жуту мајицу.[74] На етапи 11, потпуно равној, где се није очекивала борба за генерални пласман, али Петер Саган је напао на 12 km до циља, пратили су Мацјеј Боднар, Фрум и Герент Томас, који су дошли заједно на циљ, где је Саган одспринтао Фрума.[75] Фрум је тако узео још десет секунди ривалима.[75] На етапи 12, која је вожена до Мон Вантуа, Фрум, Порт и Бауке Молема су били испред других ривала на последњем успону, Вантуу, када их је камерман на мотору оборио у последњем километру.[76] Моториста је оборио Порта, преко којег је пао и Фрум, док је Молема успио да их заобиђе.[76] Фрумов бицикл је био потпуно уништен, тако да је трчао док није добио бицикл од неутралног механичара, али му није одговарао и морао је да сачека тимски аутомобил.[76] Нови бицикл је добио на 500 метара до циља. Циљ је прошао минут и 40 секунди иза Молеме и минут и 14 секунди иза групе других фаворита.[76] Иако је пласманом на етапи изгубио жуту мајицу, судије су одлучиле да и Фруму и Порту доделе исто време као и Молеми, те је тако задржао жуту мајицу, повећавши предност у односу на Кинтану, Бардеа и друге.[76] На хронометру на етапи 13, Фрум је заврршио други, минут иза Тома Димулена, али преко два минута испред Кинтане, Јејтса, Порта и Бардеа.[77] Након хронометра, Фрум је повећао предност у генералном пласману на два минута испред Молеме, 2' 45" испред Јејтса, док су остали били на преко три минута.[77] Након три релативно мирне етапе, борба се наставила на етапи 17. Тим Скај је контролисао трку, Фабио Ару и Данијел Мартин су покушали са нападима у финишу, али су брзо достигнути.[78] Међутим, када је Ричи Порт напаао, Фрумови сувозачи нису могли да га достигну, због чега је Фрум кренуо сам - оставивши све остале иза себе.[78] Завршили су десет секунди испред Јејтса и Бардеа, док су остали завршили доста иза.[78] На брдском хронометру на етапи 18, Фрум је тријумфовао 21 секунду испред Димулена и повећао је предност у генералном пласману на четири минута испред Молеме.[79] На етапи 18, Винченцо Нибали је пао на спусту испред Фрума, након чега је пао и Фрум.[80] Узео је бицикл од Герента Томаса, али није могао да испрати напад Бардеа на 10 km до циља, завршио је етапу 36 секунди иза Бардеа, али је задржао велику предност у генералном пласману.[80] На етапи 20, Фрум и тим Скај су контролисали трку, други возачи су надокнадили неколико секунди, али Фрум је остао лидер и остало је још само да заврши етапу у Паризу.[81] Последња, етапа 21 је традиционално мирна, прошла је без проблема и Фрум је освојио свој трећи Тур, са четири минута и пет секунди испред Ромена Бардеа..[82]

Након Тур де Франса, Фрум је био лидер британског тима на Олимпијским играма у Рио де Женеиру. Имао је механичких проблема и морао је да мења бицикл, али га је Герент Томас вратио у главну групу. Фрум је нападао, али није имао снаге кад је Винченцо Нибали упутио одлучујући напад и на крају је друмску трку завршио на 12. месту, три минута иза победника, Грега ван Авермата.[83] Следећи циљ било му је освајање златне медаље у трци на хронометар, али је морао да се задовољи бронзом, као и у Лондону 2012.. Завршио је 1'02" иза победника Фабијана Канчеларе и 15 секунди иза Тома Димулена.[84] Након Олимпијских игара, Фрум је донео одлуку да вози Вуелта а Еспању, са намером да је освоји након два друга места. Главни конкуренти били су му Наиро Кинтана, Алехандро Валверде и Алберто Контадор.[85] Вуелта је почела екипним хронометром који је победио тим Скај, те је тако Фрум стекао 52 секунде испред Контадора.[86] Већ на трећој етапи вођене су борбе у брдима. На последњем успону тим Мовистар је поставио јак темпо, Фрум је био дистанциран али је успио да се врати и да заврши заједно са Валвердеом и Кинтаном.[87] Након неколико мирнијих етапа, борба је настављена на осмој етапи. При врху последњег успона, Кинтана је напао, Фрум није могао да реагује и изгубио је 33 секунде и након етапе заостајао је 27 секунди за Кинтаном у генералном пласману.[88] На деветој етапи, чији циљ је био на успону друге категорије, Фрум није успио да се одвоји и фаворити су завршили заједно.[89] На десетој етапи, Фрум је полако отпадао од групе на 9 km до циља;[90] на 5 km до циља, Контадор и Кинтана су напали, повећавајући разлику, али тада се Фрум опоравио и достизао ривале једног по једног, осим Кинтане.[90] На крају је достигао и Роберта Хесинка, који га је одспринтао на циљу, тако да је Фрум завршио трећи, 25 секунди иза Кинтане, односно 31 због бонификације.[90] На етапи 11, на последњем успону Пења Кабарга дугом 1.8 km, Естебан Чавез је први напао, стекао предност, али је достигнут кад је Валверде кренуо.[91] Фрум је пратио, а затим је напао;[91] Кинтана је једини могао да га прати.[91] Фрум није успио да се одвоји, али је освојио етапу у спринту.[91] Етапа 13 је вожена лагано, није било борби, а главна група је завршила чак 33 минута иза победника етапе, Валерија Контија.[92] На краљевској, етапи 14, чији је циљ био на успону Кол д’Обиск дугом 18 km, вођена је велика борба. Кинтана је покушавао да дистанцира Фрума, али није могао.[93] Први пут је напао на половини успона — Фрум је пратио.[93] Њих двојица су завршили етапу заједно, док је Контадор дистанциран.[93] На наизглед не толико тешкој, етапи 15, дугој само 118 km, Фрум је био у проблемима.[94] Контадор је напао на почетку етапе, Кинтана је пратио, док је Фрум заостајао;[94] убрзо се разлика попела на 20 секунди, а Фрум је имао уз себе само два сувозача.[94] Како се темпо појачавао, Фрум је остао без сувозача, а возачи тима Орика су вукли за Чавеза.[94] Фрум до краја није могао да надокнади време нити је могао да одговори када су Чавез и Валверде напали.[94] На крају је изгубио два минута и 37 секунди од Кинтане и заостајао је три и по минута у генералном пласману.[94] Већина Фрумових сувозача је етапу завршила ван временске рампе, али им је дозвољено да наставе трку јер је 91 возач завршио ван дозвољеног времена.[94] На етапи 17, Контадор је први напао, Фрум је био дистанциран, пратили су Кинтана и Чавез, али је Фрум успио да се врати и прва четворица су завршили заједно.[95] На етапи 19, вожен је хронометар дуг 37 km и последња прилика за Фрума да се врати у игру за освајање Вуелте. Већ на првом пролазном мерењу Фрум је имао 46 секунди испред Кинтане,[96] док је предност на другом мерењу била преко минут и по;[96] Фрум је победио на етапи, надокнадивши два минута и 16 секунди за Кинтаном, али је и даље имао минут заостатка.[96] На последњој брдској, етапи 20, Фрум је нападао на последњем успону.[97] Први напад упутио је на 5 km до циља, али је Кинтана пратио, као и сваки наредни напад.[97] На последњем километру било је јасно да Кинтана осваја Вуелту, али је Фрум и даље нападао;[97] међутим, није могао да направи разлику, док је пред циљ Кинтана напао и завршио две секунде испред.[97] Последња етапа вожена је по равном, у Мадриду, није било промена и Фрум је по трећи пут завршио Вуелту на другом месту, минут и 23 секунде иза Кинтане. Други је завршио и у класификацији комбинације.[98]

Фрум је изјавио да ће покушати да освоји Тур и Вуелту следеће године.[99] У октобру је возио Суитама Критеријум. На 5 km до циља, Фрум, Адам Јејтс и Петер Саган су напали, придружили су се јапанском бициклисти Шоу Хацујуми и Фрум завршио трећи у спринту.[100] Сезону је завршио на трећем месту у UCI ворлд туру,[101] док је у избору за најбољег бициклисту, награди Вело д’Ор заузео друго место, 16 поена иза Сагана.[102]

2017Уреди

Сезону 2017. почео је на једнодневној трци Кадел Еванс грејт океан рејс, трци која је покренута у част првог аустралијског победника Тур де Франса, Кадела Еванса.[103] Фрум је напао са Портом у финишу трке, али није имао снаге и на крају је отпао од главне групе, завршивши на 49. месту, 43 секунде иза групе.[104] Сезону у Аустралији наставио је на Хералд сан туру, трци коју је освојио претходне године.[55] Трка је почела прологом дугим 2 km, који је Фрум завршио на 26. месту, седам секунди иза победника.[105] На првој етапи, Фрум је на 29 km дугом успону покушавао да се дистанцира из групе, али је на крају завршио минут и 10 секунди иза победника, што је био и његов нови заостатак у генералном пласману.[106] На последњој, четвртој етапи, Фрум је напао са још два сувозача, али је брзо достигнут; у потрази за етапном победом, напао је на 4.5 km до циља, али је одмах достигнут.[107] Није успио да победи, завршио је шести у генералном пласману и тако прекинуо четворогодишњи низ отварања сезоне победом.[107] Наредна трка коју је возио била је Вуелта а Каталуња, где је први пут у сезони возио против конкурената за Тур де Франс. Трка је отворена спринтерском етапом, а на другој етапи вожен је екипни хронометар. Тим Скај је завршио трећи, 46 секунди иза тима Мовистар и 48 иза тима БМЦ.[108] Ипак Мовистар је кажњен са минут због гурања једног возача и након кажњавања, Фрум је стекао 14 секунди у односу на Валвердеа.[108] На трећој етапи, Валверде је напао на 2 km до циља и победио на етапи;[109] Фрум је завршио осам секунди иза.[109] На петој етапи, на последњем успону први је напао Алберто Контадор, али када је Алехандро Валверде напао, Фрум је био дистанциран;[110] вратио се на километар до циља, Валверде је напао, Фрум је отпао, а након њега и Контадор.[110] Фрум је успио да достигне Контадора и завршио је други на етапи, 13 секунди иза Валвердеа.[110] На шестој етапи, тимови Мовистар и Трек су вукли јако, раздвојили су групу, док су Фрум и комплетан тим Скај остали иза.[111] Покушавали су да се врате, али како је почео први успон на етапи — заостатак је порастао на два минута.[111] Све више тимова придружило се Треку и Мовистару у раду на челу групе, док је Фрум пре последњег успона био шест минута иза.[111] Пошто је било јасно да су шансе за подијум изгубљене — Фрум је успорио темпо и етапу је завршио 26 минута иза Валвердеа.[111] На последњој, седмој етапи, Фрум је напао на 9 km до циља, стекао је 13 секунди предности, али је достигнут.[112] На крају, завршио је трку кроз Каталонију на 30. месту, 28 минута иза Валвердеа,[112] док је и у брдској класификацији остао 55 поена иза Валвердеа.[112]

 
Фрум на етапи 19 на Тур де Франсу 2016.

Припреме за Тур де Франс наставио је у Швајцарској, на Тур де Романди трци. Трка је почела 4.8 km дугим прологом, који је Фрум завршио тек на 78. месту, 29 секунди иза победника Фабија Фелинеа.[113] Након три мирније етапе, водила се борба на четвртој. Фрум је реаговао на прве нападе на последњем успону, али је дистанциран након што су Сајмон Јејтс и Ричи Порт напали;[114] завршио је минут и 15 секунди иза Јејтса.[114] Хронометар на последњој, петој етапи завршио је на деветом месту, 46 секунди иза Порта;[115] у генералном пласману завршио је на 18. месту, минут и 55 секунди иза победника трке, Ричија Порта.[115] Генерална проба пред Тур де била му је трка Критеријум ди Дофине, на којој су учествовали главни фаворити за Тур. Прве борбе на Дофинеу вођене су на хронометру на четвртој етапи. Фрум је завршио на осмом месту, 37 секунди иза победника, Ричија Порта и 13 секунди иза Валвердеа.[116] На шестој етапи, сувозачи из Астане, Фабио Ару и Јакоб Фуглсанг напали су заједно при врху последњег успона, на око 15 km до циља, пратили су Фрум и Порт;[117] прешли су успон заједно, на спусту су покушали да се одвоје, али су сви завршили заједно; Фрум је завршио трећи у спринту.[117] На седмој етапи, до Алп д’Уеза, Валверде и Ару су напали први, али су достигнути.[118] Порт је напао на 2 km до циља, Фуглсанг је пратио док је Фрум отпао;[118] изгубио је 23 секунде и пред последњу етапу био је други, минут иза Порта.[118] На последњој етапи дугој 115 km, Порт је дистанциран на претпоследњем успону, Кол де ла Галибијеу;[119] након успона Фрум је био минут и по испред Порта.[119] На последњем успону, на 7 km до циља Фуглсанг је напао, пратио је Данијел Мартин, док је Фрум изгубио контакт.[119] На 3 km до циља Порт је достигао Фрума и отишао од њега.[119] Јако лошу етапу Фрум је завршио осми, минут и 36 секунди иза победника, Јакоба Фуглсанга;[119] док је завршио минут и 24 секунде иза Данијела Мартина, завршивши тако трку на четвртом месту, само секунду иза Мартина.[119] На тај начин, Фрум први пут након 2012. није остварио ниједну победу пре Тур де Франса.[120]

Фрум је био први фаворит за освајање Тура, заједно са Портом, док су други ривали били Наиро Кинтана, Алберто Контадор, Ромен Барде, Фабио Ару, Алехандро Валверде и Јакоб Фуглсанг.[121] Тур је стартовао хронометром у Диселдорфу, на коме је победио Фрумов сувозач Герент Томас,[122] док је због пада Тур морао да напусти Валверде.[122] Фрум је завршио шести, али је стекао око 40 секунди испред Порта и Кинтане, док су Ару, Барде и Контадор завршили још даље.[122] На трећој етапи, Порт и Контадор су напали у последњем километру, Фрум је био дистанциран, али је Петер Саган спојио у потрази за етапном победом.[123] На петој етапи, Фабио Ару је напао на 2.3 km до циља. Италијан је возио одлично и нико није могао га достигне;[124] Фрум је напао на 1.7 km до циља, пратили су Порт, Мартин и Барде; на 1.2 km до циља Фрум је покушао опет, али није могао да се одвоји од Порта; завршио је трећи, 20 секунди иза Аруа и преузео је жуту мајицу.[124] На деветој етапи, на последњем успону, екстра категорије, одвојила се мала група конкурената;[125] на спусту је пао Порт и напустио је Тур;[125] у спринту шест фаворита, Фрум је завршио трећи;[125] Кинтана је изгубио минут, а Контадор четири.[125] На етапи 12, тим Скај је контролисао трку, на 300 метара до циља Барде и Ару су напали, док се Фрум мучио и у тих 300 метара изгубио је 22 секунде од Бардеа, 20 од Ригоберта Урана и Аруа и изгубио је жуту мајицу;[126] заостајао је шест секунди иза Аруа у генералном пласману.[126] На краткој, етапи 13, Контадор и Микел Ланда су напали на 75 km до циља, придружили су им се Кинтана и Ворен Барги;[127] Фрум није нападао и завршио је у групи минут и 48 секунди иза четворке.[127] На етапи 14, Ару је отпао на последњем кратком успону и Фрум је преузео жуту мајицу.[128] На етапи 15, Фрум је био у проблемима. Аг2р је вукао на успону на 40 km до циља, Фрум је морао да стане и промени точак;[129] сувозачи су успели да га врате у групу пре краја успона и завршио је заједно са другим конкурентима.[129] На етапи 17, Фрум је узео треће место и четири бонус секунде.[130] На последњој брдској, етапи 18, Барде је нападао више пута, али је Фрум пратио и сачувао је 23 секунде пред хронометар.[131] На хронометру на етапи 20, Фрум је завршио трећи, шест секунди иза Мацјеја Боднара, и минут и 57 секунди испред Бардеа.[132] Последња етапа била је равна, славио се крај Тура, који је освојио Фрум, 54 секунде испред Урана.[133] Фруму је то била трећа узастопна, а укупно четврта победа.[133]

НапоменеУреди

  1. Ленс Армстронг и Алберто Контадор су пре Фрума успели да освоје Тур двапут заредом, али су им победе одузете због допинга.

РеференцеУреди

  1. „Chris Froome leads Tour of Oman after second place in stage”. BBC Sport. BBC. 14. фебруар 2013. Приступљено 14. фебруар 2017. 
  2. 2,0 2,1 „Chris Froome”. BSkyB. Приступљено 14. фебруар 2017. 
  3. Fotheringham, William (21. јул 2015). „Team Sky data shows Chris Froome Tour climb was exceptional but normal”. theguardian.com. Guardian Media Group. Приступљено 14. фебруар 2017. »With Froome’s race weight at about 67.5kg« 
  4. „British riders’ wins in the Grand Tours: From Robinson to Froome”. Cycling Weekly. 1. јул 2015. Приступљено 14. фебруар 2017. 
  5. 5,00 5,01 5,02 5,03 5,04 5,05 5,06 5,07 5,08 5,09 5,10 Chadband, Ian (2. јун 2013). „The incredible rise of Chris Froome – and how he was almost killed by a hippo”. The Daily Telegraph. Telegraph Media Group. Приступљено 14. фебруар 2017. 
  6. Gallagher, Brendan (11. јул 2012). „Chris Froome at the top as the race hits high notes in cruel mountain stages”. The Daily Telegraph. Telegraph Media Group. Приступљено 14. фебруар 2017. 
  7. Thomas, Steve (23. новембар 2011). „Underdog no more, Chris Froome hopes for a bit more liberty in 2012”. VeloNews. Competitor Group, Inc. Приступљено 14. фебруар 2017. 
  8. Fotheringham, Alasdair (13. јул 2012). „Chris Froome zooms from riding with lions to pride of pack”. The Independent. Independent Print. Приступљено 14. фебруар 2017. 
  9. Fordyce, Tom. „Chris Froome: The making of a Tour de France champion”. BBC Sport. Приступљено 14. фебруар 2017. 
  10. McCallum, Kevin (28. јун 2013). „Froome goes from St John's to Sky”. Independent Online (South Africa). Independent News & Media. Приступљено 14. фебруар 2017. 
  11. 11,0 11,1 Ingle, Sean (29. јун 2013). „Chris Froome confident he can pull off victory in the Tour de France”. theguardian.com. Guardian Media Group. Приступљено 14. фебруар 2017. 
  12. Dickson, M. D. (16. септембар 2011). „Weekly Circular” (PDF). The Banda School. стр. 1. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 4. јануар 2014. Приступљено 14. фебруар 2017. 
  13. Shapshak, Toby (15. фебруар 2013). „Chris Froome aims to sweep clean at Tour”. Mail & Guardian. Приступљено 14. фебруар 2017. 
  14. 14,0 14,1 McRae, Donald (22. јун 2013). „Chris Froome: Shaped in Africa and ripe for Tour de France win”. The Observer. Guardian Media Group. Приступљено 14. фебруар 2017. 
  15. „Newsletter” (PDF). St John's College. децембар 2011. Приступљено 14. фебруар 2017. 
  16. 16,0 16,1 Hood, Andrew (15. септембар 2011). „Chris Froome: Out of Africa and onto the Vuelta podium”. VeloNews. Competitor Group, Inc. Приступљено 14. фебруар 2017. 
  17. Slater, att (19. јун 2013). „Tour de France: Chris Froome on bid to emulate Bradley Wiggins”. BBC Sport. BBC. Приступљено 14. фебруар 2017. 
  18. Shapshak, Toby (15. фебруар 2013). „Chris Froome aims to sweep clean at Tour”. Mail & Guardian. Anastacia Martin. Приступљено 14. фебруар 2017. 
  19. Hood, Andrew (10. јун 2013). „The story of Brailsford’s Froome discovery dates back to 2006”. VeloNews. Competitor Group, Inc. Приступљено 14. фебруар 2017. 
  20. Farrand, Stephen (26. јун 2013). „Chris Froome: From cycling slum dog to Monte Carlo millionaire”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 14. фебруар 2017. 
  21. „2006 UCI Road World Championships, Salzburg, Austria”. Cyclingnews.com. Future plc. септембар 2006. Приступљено 14. фебруар 2017. 
  22. 22,0 22,1 22,2 22,3 Westby, Matt (22. јул 2013). „Tour de France: Chris Froome's journey up cycling's ranks comes to glorious end in Paris”. Sky Sports. BSkyB. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  23. 23,0 23,1 „Young Guns News Roundup #16D”. Daily Peloton. 1. мај 2007. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  24. Gutowski, Stephanie (29. мај 2007). „11th Tour of Japan – Stage 6 Recap”. Daily Peloton. Архивирано из оригинала на датум 19. октобар 2007. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  25. „2007 UCI B World Championships”. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала на датум 28. март 2010. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  26. „World Championship, Road, ITT, Elite B 2007”. Cycling Archives. de Wielersite. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  27. „All African Games, Road 2007”. Cycling Archives. de Wielersite. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  28. „Time Trial U23 Men results” (PDF). Union Cycliste Internationale. стр. 2. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  29. „South African George wins time trial”. Cyclingnews.com. Future plc. 8. март 2008. Архивирано из оригинала на датум 16. април 2014. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  30. „Froome takes cycling's big step”. Cyclingnews.com. Future plc. 21. новембар 2008. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  31. „2008 Standings”. Tour de France. Amaury Sport Organisation. Архивирано из оригинала на датум 11. октобар 2012. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  32. Canning, Andrew (20. октобар 2008). „Monday's British news round-up”. Cycling Weekly. IPC Media. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  33. „Team Barloworld's Froome opens his account at the Giro del Capo”. VeloNation. 5. март 2009. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  34. „2009 Giro d'Italia results”. Cyclingnews.com. Future plc. 31. мај 2009. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  35. „National Championship, Road, Elite, Great Britain 2009”. Cycling Archives. de Wielersite. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  36. „[RSA] Anatomic Jock Race 2009”. Cycling Archives. de Wielersite. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  37. „Foreign stars sign for Team Sky”. BBC Sport. BBC. 10. септембар 2009. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  38. Les Clarke; Greg Johnson (24. јануар 2010). „Sutton secures Sky's second”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  39. „2010 Tour du Haut Var results”. BikeRaceInfo. 21. фебруар 2010. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  40. Brecht Decaluwé (18. април 2010). „Gilbert keeps his promise on the Cauberg”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  41. „Evans conquers the Mur de Huy”. Cyclingnews.com. Future plc. 21. април 2010. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  42. Brecht Decaluwé (25. април 2010). „Vinokourov victorious at La Doyenne”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  43. „64th Tour de Romandie (PT), Stage 2 Porrentruy - Fleurier (175.6k)”. procyclingstats. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  44. 44,0 44,1 Farrand, Stephen (28. мај 2010). „Team Sky's Chris Froome expelled from Giro”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  45. Brown, Gregor (29. мај 2010). „Chris Froome disqualified from Giro d'Italia”. Cycling Weekly. Time Inc. UK. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  46. „62nd Int. Osterreich-Rundfahrt-Tour of Austria (2.HC)”. procyclingstats. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  47. Brecht Decaluwé (6. септембар 2010). „Wiggins retains British national TT title”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  48. „2010 British Time Trial Championships”. British Cycling. 5. септембар 2010. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  49. „Millar takes time trial gold in Delhi”. Cyclingnews.com. Future plc. 13. октобар 2010. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  50. Stephen Farrand (10. октобар 2010). „Davis takes gold after aggressive race”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 21. фебруар 2017. 
  51. „Froome targeting 2016 Tour de France and Rio Olympics double”. Cyclingnews.com. Future plc. 1. 10. 2015. Приступљено 28. 7. 2017. 
  52. Zeb Woodpower (3. 2. 2016). „Will Clarke repeats Jayco Herald Sun Tour prologue victory”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 7. 2017. 
  53. Zeb Woodpower (4. 2. 2016). „Kennaugh and Froome go one-two for Team Sky at Jayco Herald Sun Tour”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 7. 2017. 
  54. Zeb Woodpower (5. 2. 2016). „Jayco Herald Sun Tour: Ewan sprints to Moe stage win”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 7. 2017. 
  55. 55,0 55,1 55,2 Zeb Woodpower (7. 2. 2016). „Chris Froome wins Jayco Herald Sun Tour”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 7. 2017. 
  56. Kirsten Frattini (23. 3. 2016). „Volta a Catalunya: Dan Martin wins stage 3 on climb to La Molina”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 7. 2017. 
  57. „Volta a Catalunya: De Gendt wins solo on summit finish to Port Ainé”. Cyclingnews.com. Future plc. 24. 3. 2016. Приступљено 28. 7. 2017. 
  58. Alasdair Fotheringham (27. 3. 2016). „Quintana wins Volta a Catalunya”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 7. 2017. 
  59. Patrick Fletcher (24. 4. 2016). „Poels wins Liege-Bastogne-Liege”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 7. 2017. 
  60. „Izagirre wins prologue at Tour de Romandie”. Cyclingnews.com. Future plc. 26. 4. 2016. Приступљено 28. 7. 2017. 
  61. 61,0 61,1 „Tour de Romandie: Quintana wins stage 2 in Morgins after Zakarin relegated”. Cyclingnews.com. Future plc. 28. 4. 2016. Приступљено 28. 7. 2017. 
  62. „Tour de Romandie: Pinot wins time trial in Sion”. Cyclingnews.com. Future plc. 29. 4. 2016. Приступљено 28. 7. 2017. 
  63. 63,0 63,1 „Froome solos to win stage 4 of Tour de Romandie”. Cyclingnews.com. Future plc. 30. 4. 2016. Приступљено 28. 7. 2017. 
  64. „Quintana wins the Tour de Romandie”. Cyclingnews.com. Future plc. 31. 5. 2016. Приступљено 28. 7. 2017. 
  65. „Astana Race Critérium du Dauphiné”. astanaproteam.kz. Приступљено 28. 7. 2017. 
  66. „Contador wins brutal Criterium du Dauphine prologue”. Cyclingnews.com. Future plc. 5. 6. 2016. Приступљено 28. 7. 2017. 
  67. Stephen Farrand (7. 6. 2016). „Criterium du Dauphine: Herrada wins stage 2”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 7. 2017. 
  68. 68,0 68,1 68,2 Barry Ryan (10. 6. 2016). „Froome wins stage 5 of the Criterium du Dauphine”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 7. 2017. 
  69. 69,0 69,1 „Criterium du Dauphine: Pinot wins in Meribel”. Cyclingnews.com. Future plc. 11. 6. 2016. Приступљено 28. 7. 2017. 
  70. Stephen Farrand (12. 6. 2016). „Chris Froome wins Criterium du Dauphine”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 7. 2017. 
  71. Rupert Guinness (1. 7. 2016). „The top 10 contenders for this year's Tour de France 'maillot jaune'. espn.com. Приступљено 28. 7. 2017. 
  72. Peter Cossins (2. 7. 2016). „Tour de France: Cavendish wins opening stage”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 7. 2017. 
  73. Peter Cossins (9. 7. 2016). „Tour de France: Froome attacks descent to win stage to Luchon”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 7. 2017. 
  74. 74,0 74,1 Peter Cossins (10. 7. 2016). „Tour de France: Dumoulin wins stage 9 at Andorra Arcalis”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 7. 2017. 
  75. 75,0 75,1 Pat Malach (13. 7. 2016). „Tour de France: Sagan wins stunner of a stage in Montpellier”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 7. 2017. 
  76. 76,0 76,1 76,2 76,3 76,4 Laura Weislo (14. 7. 2016). „Tour de France: Froome knocked from bike on Mont Ventoux, keeps yellow”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 7. 2017. 
  77. 77,0 77,1 Kirsten Frattini (15. 7. 2016). „Tour de France: Dumoulin wins stage 13 time trial in Pont-d'Arc”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 7. 2017. 
  78. 78,0 78,1 78,2 Stephen Farrand (20. 7. 2016). „Tour de France: Zakarin wins atop Finhaut-Emosson”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 7. 2017. 
  79. Kirsten Frattini (21. 7. 2016). „Tour de France: Froome wins mountain time trial to Megève”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 7. 2017. 
  80. 80,0 80,1 Pat Malach (22. 7. 2016). „Tour de France: Bardet wins summit to Saint-Gervais Mont Blanc”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 7. 2017. 
  81. Daniel Benson (23. 7. 2016). „Froome set to win 2016 Tour de France ahead of procession to Paris”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 7. 2017. 
  82. Daniel Benson (24. 7. 2016). „Tour de France: Froome seals third overall victory in Paris”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 7. 2017. 
  83. Daniel Benson (6. 8. 2016). „Van Avermaet wins gold in men's road race at Olympic Games”. Cyclingnews.com. Future Plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  84. „Olympic Games: Cancellara wins gold in men's time trial”. Cyclingnews.com. Future Plc. 10. 8. 2016. Приступљено 31. 7. 2017. 
  85. Sadhbh O'Shea (10. 8. 2016). „Vuelta a Espana 2016 - Start List”. Cyclingnews.com. Future Plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  86. „Vuelta a Espana: Team Sky win team time trial”. Cyclingnews.com. Future Plc. 20. 8. 2016. Приступљено 31. 7. 2017. 
  87. Sadhbh O'Shea (22. 8. 2016). „Vuelta a Espana: Geniez wins on Mirador de Ézaro”. Cyclingnews.com. Future Plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  88. „Vuelta a Espana: Lagutin wins atop Alto de la Camperona”. Cyclingnews.com. Future Plc. 27. 8. 2016. Приступљено 31. 7. 2017. 
  89. „Vuelta a Espana: De la Cruz wins on the Alto del Naranco”. Cyclingnews.com. Future Plc. 28. 8. 2016. Приступљено 31. 7. 2017. 
  90. 90,0 90,1 90,2 „Vuelta a Espana: Nairo Quintana wins stage 10”. Cyclingnews.com. Future Plc. 29. 8. 2016. Приступљено 31. 7. 2017. 
  91. 91,0 91,1 91,2 91,3 Stephen Farrand (31. 8. 2016). „Vuelta a Espana: Froome wins stage 11”. Cyclingnews.com. Future Plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  92. Stephen Farrand (2. 9. 2016). „Vuelta a Espana: Valerio Conti wins stage 13”. Cyclingnews.com. Future Plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  93. 93,0 93,1 93,2 Patrick Fletcher (3. 8. 2016). „Vuelta a Espana: Gesink wins stage 14 atop Col d'Aubisque”. Cyclingnews.com. Future Plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  94. 94,0 94,1 94,2 94,3 94,4 94,5 94,6 Patrick Fletcher (4. 9. 2016). „Vuelta a Espana: Nairo Quintana deals body blow to Froome on stage 15”. Cyclingnews.com. Future Plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  95. Sadhbh O'Shea (7. 9. 2016). „Vuelta a Espana: Mathias Frank wins stage 17”. Cyclingnews.com. Future Plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  96. 96,0 96,1 96,2 Patrick Fletcher (9. 9. 2016). „Vuelta a Espana: Froome wins stage 19 time trial”. Cyclingnews.com. Future Plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  97. 97,0 97,1 97,2 97,3 Barry Ryan (10. 9. 2016). „Vuelta a Espana: Quintana seals overall victory on Alto de Aitana”. Cyclingnews.com. Future Plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  98. Barry Ryan (11. 9. 2016). „Vuelta a Espana: Quintana sails to first overall victory in Madrid”. Cyclingnews.com. Future Plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  99. Alasdair Fotheringham (11. 9. 2016). „Froome hints at targeting Tour de France-Vuelta a Espana double in 2017”. Cyclingnews.com. Future Plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  100. Jean-François Quénet (29. 10. 2016). „Peter Sagan wins Saitama Criterium”. Cyclingnews.com. Future Plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  101. „Sagan, Movistar top final UCI WorldTour rankings”. Cyclingnews.com. Future Plc. 1. 10. 2016. Приступљено 31. 7. 2017. 
  102. „Sagan awarded Velo d'Or”. 1. 12. 2016. Приступљено 31. 7. 2017. 
  103. „Cadel Evans Great Ocean Road Race 2015”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  104. Zeb Woodpower (29. 1. 2017). „Nikias Arndt narrowly wins 2017 Cadel Evans Great Ocean Road Race”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  105. Zeb Woodpower (1. 2. 2017). „Van Poppel takes victory in Herald Sun Tour prologue”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  106. Zeb Woodpower (2. 2. 2017). „Herald Sun Tour: Howson into yellow after Falls Creek stage win”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  107. 107,0 107,1 Zeb Woodpower (5. 2. 2017). „Howson wins 2017 Herald Sun Tour”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  108. 108,0 108,1 „Volta a Catalunya: Movistar powers to team time trial victory”. Cyclingnews.com. Future plc. 21. 3. 2017. Приступљено 31. 7. 2017. 
  109. 109,0 109,1 „Volta Catalunya: Valverde wins stage 3”. Cyclingnews.com. Future plc. 22. 3. 2017. Приступљено 31. 7. 2017. 
  110. 110,0 110,1 110,2 „Volta a Catalunya: Valverde wins on Tortosa”. Cyclingnews.com. Future plc. 24. 3. 2017. Приступљено 31. 7. 2017. 
  111. 111,0 111,1 111,2 111,3 „Impey wins Volta a Catalunya stage 6”. Cyclingnews.com. Future plc. 25. 3. 2017. Приступљено 31. 7. 2017. 
  112. 112,0 112,1 112,2 Alasdair Fotheringham (26. 3. 2017). „Valverde wins Volta a Catalunya”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  113. Sadhbh O'Shea (25. 4. 2017). „Tour de Romandie: Felline wins prologue”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  114. 114,0 114,1 „Tour de Romandie: Simon Yates wins stage 4 in Leysin, takes race lead”. Cyclingnews.com. Future plc. 29. 4. 2017. Приступљено 31. 7. 2017. 
  115. 115,0 115,1 „Richie Porte wins the Tour de Romandie”. Cyclingnews.com. Future plc. 30. 4. 2017. Приступљено 31. 7. 2017. 
  116. Barry Ryan (7. 6. 2017). „Dauphine: Porte wins stage 4 time trial”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  117. 117,0 117,1 Stephen Farrand (9. 6. 2017). „Dauphine: Fuglsang wins stage 6”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  118. 118,0 118,1 118,2 „Criterium du Dauphine: Kennaugh wins at Alpe d'Huez”. Cyclingnews.com. Future plc. 10. 6. 2017. Приступљено 31. 7. 2017. 
  119. 119,0 119,1 119,2 119,3 119,4 119,5 Jakob Fuglsang wins Criterium du Dauphine (11. 6. 2017). „Jakob Fuglsang wins Criterium du Dauphine”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  120. Gregor Brown (14. 6. 2017). „‘Chris Froome’s not the same rider he was in the last few years, but he’s still the man to beat. Cyclingweekly.com. Приступљено 31. 7. 2017. 
  121. „Tour de France 2017: 10 riders to watch - Video”. Cyclingnews.com. Future plc. 23. 6. 2017. Приступљено 31. 7. 2017. 
  122. 122,0 122,1 122,2 Susan Westemeyer (1. 7. 2017). „Tour de France: Geraint Thomas wins stage 1”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  123. Susan Westemeyer (3. 7. 2017). „Tour de France: Sagan goes long to win in Longwy”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  124. 124,0 124,1 Patrick Fletcher (5. 7. 2017). „Tour de France: Aru wins on La Planche des Belles Filles”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  125. 125,0 125,1 125,2 125,3 „Tour de France: Uran wins stage 9 in photo finish”. Cyclingnews.com. Future plc. 9. 7. 2017. Приступљено 31. 7. 2017. 
  126. 126,0 126,1 Barry Ryan (13. 7. 2017). „Tour de France: Bardet wins stage 12 as Froome loses yellow to Aru”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  127. 127,0 127,1 Barry Ryan (14. 7. 2017). „Tour de France: Barguil victorious in short, chaotic stage to Foix”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  128. Susan Westemeyer (15. 7. 2017). „Tour de France: Matthews wins in Rodez as Froome moves into yellow”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  129. 129,0 129,1 Susan Westemeyer (16. 7. 2017). „Tour de France: Mollema wins from breakaway in Le Puy-en-Velay”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  130. Sadhbh O'Shea (19. 7. 2017). „Tour de France: Roglic soars to victory in Serre Chevalier”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  131. „Tour de France: Barguil wins on the Izoard”. Cyclingnews.com. Future plc. 20. 7. 2017. Приступљено 31. 7. 2017. 
  132. Susan Westemeyer; Laura Weislo (22. 7. 2017). „Tour de France: Froome seals overall in time trial, Uran tops Bardet”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 31. 7. 2017. 
  133. 133,0 133,1 Sadhbh O'Shea (23. 7. 2017). „Tour de France: Groenewegen wins on the Champs-Elysees”. Cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 31. 7. 2017. 

Спољашње везеУреди