Википедија

Ђиро д’Италија 2021.

Ђиро д’Италија 2021. било је 104. издање етапне бициклистичке трке, једне од три Гранд тур трке — Ђиро д’Италије. Старт трке био је у 8. маја 2021. у Торину, док је последња етапа вожена 30. маја у Милану, а и на првој и на последњој етапи вожен је хронометар.[4] Првобитно је планирано да старт буде у Сицилији, али је, неколико мјесеци прије почетка, донесена одлука да старт буде у Торину,[5] што је било трећи пут у историји да трка стартује у Торину и први пут од 2011, а стартом је обиљежено 160 година од избора Торина као првог главног града Италије.[6]

Ђиро д’Италија 2021.
Трка 16. од 33. у UCI ворлд туру 2021.
Група током етапе 15.
Група током етапе 15.
Информације о трци
Датуми8. — 30. мај 2021.
Етапе21
Дистанца3,410.9[н 1] km
Побједничко вријеме86 с 17' 28"
Резултати
Мајица која се додјељује свеукупном побједнику Побједник  Еган Бернал (КОЛ) (Инеос Гренадирс)
  Други  Дамијано Карузо (ИТА) (Бахреин—викторијус)
  Трећи  Сајмон Јејтс (УК) (Бајк ексчејнџ)
Поени  Петер Саган (СЛО) (Бора—ханзгро)
Планине  Жефре Бушар (ФРА) (АГ2Р ситроен)
Млади  Еган Бернал (КОЛ) (Инеос Гренадирс)
  Спринт  Дрис де Бонт (БЕЛ) (Алпесин—феникс)
  Агресивност  Дрис де Бонт (БЕЛ) (Алпесин—феникс)
  Бијег  Симон Пело (ФРА) (Андрони ђокатоли)
  Тим Инеос Гренадирс
← 2020
2022 →

Укупна дужина трке била је 3,410.9 km.[7] Првобитно је планирано да се вози 3,479.9 km, али су двије етапе скраћене: етапа 16 због невремена и етапа 19, због несреће у којој је погинуло 14 особа, када се откачио ваздушни трамвај са успона Мотароне, преко којег је требало да се вози.[8] Вожена је 21 етапа, уз два дана одмора, након десете и након етапе 16. Вожено је шест равних етапа, три лакше брдске, од чега су на једној етапи вожене секције калдрме које се возе на Страде Бјанкеу, четири средње тешке брдске, шест тешких брдских и два хронометра. Вожено је укупно 44 успона, од чега 13 прве категорије, укључујући Монте Зонколан, док нису вожени успони Коле деле Финестре, Пасо дело Стелвио, Мортироло, Пасо ди Гавија, Коле Сестријере и Коле дел’Ањело.[9] Чима Копи је првобитно требало да буде успон Пасо Пордои, али због невремена није вожен и Чима Копи је био успон Пасо Ђау.[10]

Побједник Ђира 2020. — Тео Гејган Харт, као и трећепласирани — Вилко Келдерман, нису возили, док су највећи фаворити били побједник Тур де Франса 2019. — Еган Бернал, побједник Вуелта а Еспање 2018. — Сајмон Јејтс, другопласирани на Ђиру 2020. — Џај Хиндли, Микел Ланда и Ремко Евенепол, који је по први пут у каријери возио неку гранд тур трку, а возио је прву трку након девет мјесеци и пада на Ђиро ди Ломбардији. Возили су такође двоструки побједник Ђира — Винченцо Нибали, који се повриједио прије почетка трке, освајач подијума на Вуелта а Еспањи — Хју Карти, освајач подијума на Тур де Франсу — Ромен Барде, четвртопласирани на Ђиру 2020. — Жоао Алмеида, Данијел Мартин, Александар Власов и четвртопласирани на Тур де Франсу 2019. — Емануел Букман.[11] Тим Еоло—комета, који је постао професионалан на почетку сезоне и који воде бивши бициклисти и двоструки побједници Ђира — Иван Басо и Алберто Контадор, дебитовао је на трци.[12]

Ђиро је освојио Бернал, минут и 29 секунди испред Дамијана Каруза и четири минута у 15 секунди испред Јејтса.[13] Власов је завршио на четвртом мјесту, док је Данијел Мартинез завршио на петом мјесту, мање од секунду испред Алмеиде.[13] Петер Саган је освојио класификацију по поенима, Жефре Бушар брдску класификацију, а Бернал класификацију за најбољег младог возача, док је тим Инеос Гренадирс освојио тимску класификацију.[13] Од мањих класификација, за које се нису додјељивале мајице, Дрис де Бонт је освојио класификацију за борбеност и спринт класификацију, док је Симон Пело освојио класификацију за бијег, за највише проведених километара у бијегу, а тим Бахреин—викторијус је освојио фер плеј класификацију.[13] Филипо Гана, Бернал и Јуан су остварили по двије етапне побједе,[14] Виктор Лафај је остварио прву побједу за Кофидис на Ђиру након 11 година,[15] Лоренцо Фортунато је остварио прву побједу за Еоло—комету,[16] док је Ђакомо Ницоло остварио прву побједу на Ђиру након 11 других мјеста и пет трећих.[17]

Трку су обиљежила одустајања фаворита: Ланда, Марк Солер, Евенепол и Ђулио Чиконе су морали да се повуку због падова, док су спринтери — Кејлеб Јуан и Тим Мерлије, напустили трку због бола у кољену. Јуан је изазвао контроверзе када је одлучио да напусти трку након двије етапне побједе, изјавивши да је осјећао бол у кољену, због чега су га критиковали бивши бициклисти — Еди Меркс и Аксел Меркс, као и бивши директор Тур де Франса — Феликс Левитан, који су изјавили да нема поштовања према трци и да му не треба дозволити да је вози поново следеће године.[18]

Промјене уреди

На дан 26. маја 2019, организатори трке — RCS Sport, објавили су да ће старт 2021. бити у Сицилији.[19][20] Старт 2020. првобитно је требало да буде у мају у Будимпешти,[21] али је, због пандемије ковида 19, трка помјерена за октобар а етапе у Мађарској су отказане.[22] Старт трке је помјерен у Палермо,[23] а објављено је да ће Мађарска можда бити домаћин старта 2021.[24] На дан 4. фебруара 2021, објављено је да ће трка стартовати у Торину,[25] јер је Сицилија била домаћин 2020.[26]

Тимови уреди

Главни чланак: Тимови и бициклисти на Ђиро д’Италији 2021.

На трци су учествовала 23 тима, са по осам возача.[27] Свих 19 ворлд тур тимова имало је аутоматску позивницу и били су обавезни да учествују;[28] побједник про тура за претходну годину такође је имао аутоматску позивницу за све ворлд тур трке, док су организатори трке — RCS Sport, додијелили три вајлд кард позивнице.[29]

По правилу из 2019. најбољи про тур тим у рангирању има загарантовано учешће на свакој ворлд тур трци наредне сезоне;[30] најбољи про тур тим у сезони 2020. био је Алпесин—феникс, који је, такође, завршио на 12 мјесту у свјетском поретку тимова.[31][32] Специјалне позивнице су објављене 10. фебруара 2021, а добили су их Бардијани—ЦСФ—фазијане, Вини забу—брадо—КТМ и Еоло—комета.[33] Еоло воде бивши бициклисти — Алберто Контадор и Иван Басо, а тим је постао професионалан на почетку сезоне 2021, наставши из фондације Контадор.[34] Андрони ђокатоли—сидермек је остао без позивнице први пут након 2017, а власник тима — Ђани Савио, рекао је да је спортска неправда што нису добили позивницу, изјавивши да разумије да је тим Еоло—комета, који је тек постао професионалан, добио позивницу због финансијских разлога, јер је Еоло један од главних спонзора трка које организује RCS Sport, али да су трећу позивницу требали да упуте према спортским критеријумима, а тим Вини—забу је завршио иза Андронија у свакој класификацији на свјетском, европском и националном нивоу четири године заредом, није остварио побједу на Ђиру од 2012, док је њихов возач — Матео Спреафико, био позитиван на допинг на Ђиру 2020.[35]

На дан 15. априла 2021, након што су Матео Спреафико и Матео де Бонис били позитивни на допинг тесту, тим Вини—забу је био под истрагом и потенцијалном суспензијом, због чега су одлучили да се повуку са Ђира.[36] Након иступања Вини—забуа, позивницу је добио Андрони.[35][37]

Од 176 возача, њих 58 возило је Ђиро по први пут.[38] Возачи који су наступили долазили су из 33 државе;[39] пет држава је имало преко десет возача: Италија (55), Белгија (17), Француска (13), Холандија (12) и Шпанија (10).[39] Просјечан број година возача био је 28,76,[40] најмлађи возач био је Андри Пономар из Андронија, са 18 година и 246 дана, који је такође био најмлађи возач на трци икада након Луиђија Ерика 1928,[41], док је најстарији био Коен де Корт из Трек—сегафреда, са 38 година и 243 дана.[42] Најмлађи просјечни број година имао је тим Андрони, са 24 године и 184 дана, док је настарији просјечни број година имао тим Израел старт ап нејшн, са 31 годином и 71 даном.[43]

UCI ворлд тур тимови:

UCI про тур тимови:

Рута и етапе уреди

Карактеристике етапа и побједници:[44]
Етапа Датум Рута Дистанца Тип Побједник
1. 8. мај Торино — Торино 8,6 km   Индивидуални хронометар   Филипо Гана (ИТА)
2. 9. мај Ступиниђи (Никелино) — Новара 179 km   Равна етапа   Тим Мерлије (БЕЛ)
3. 10. мај Бјела — Канале 190 km   Лакша брдска етапа   Тако ван дер Хорн (ХОЛ)
4. 11. мај Пјаченца — Сестола 187 km   Средње тешка брдска етапа   Џо Домбровски (САД)
5. 12. мај Модена — Католика 177 km   Равна етапа   Кејлеб Јуан (АУС)
6. 13. мај Гроте ди Фрасаси — Асколи Пичено (Сан Ђакомо) 160 km   Средње тешка брдска етапа   Ђино Медер (ШВА)
7. 14. мај Нотареско — Термоли 181 km   Равна етапа   Кејлеб Јуан (АУС)
8. 15. мај Фођа — Гвардија Санфрамонди 170 km   Средње тешка брдска етапа   Виктор Лафај (ФРА)
9. 16. мај Кастел ди Сангро — Кампо Феличе (Рока ди Камбио) 158 km   Тешка брдска етапа   Еган Бернал (КОЛ)
10. 17. мај Л’Аквила — Фолињо 139 km   Равна етапа   Петер Саган (СВК)
18. мај Фолињо   Дан одмора
11. 19. мај Перуђа to Монталчино 162 km   Лакша брдска етапа, „Страде Бјанке етапа“   Мауро Шмит (ШВА)
12. 20. мај Сијена — Бањо ди Ромања 212 km   Средње тешка брдска етапа   Андреа Вендраме (ИТА)
13. 21. мај Равена — Верона 198 km   Равна етапа   Ђакомо Ницоло (ИТА)
14. 22. мај Читадела — Монте Зонколан 205 km   Тешка брдска етапа   Лоренцо Фортунато (ИТА)
15. 23. мај Градо — Горица 147 km   Лакша брдска етапа   Виктор Кампенартс (БЕЛ)
16. 24. мај Сачиле — Кортина д’Ампецо 153 km[н 2]   Тешка брдска етапа   Еган Бернал (КОЛ)
25. мај Канацеи   Дан одмора
17. 26. мај Канацеи — Сега ди Ала 193 km   Тешка брдска етапа   Данијел Мартин (ИРС)
18. 27. мај Роверето — Страдела 231 km   Равна етапа   Алберто Бетиол (ИТА)
19. 28. мај Абијатеграсо — Алпе ди Мера 166 km[н 3]   Тешка брдска етапа   Сајмон Јејтс (УК)
20. 29. мај Вербанија — Вале Сплуга (Алпе Мота) 164 km   Тешка брдска етапа   Дамијано Карузо (ИТА)
21. 30. мај Сенаго — Милано 30,3 km   Индивидуални хронометар   Филипо Гана (ИТА)
Укупно 3,410.9 km[н 4]

Класификације уреди

На Ђиро д’Италији, као и на друге двије гранд тур трке, додјељују се четири различите мајице, за четири класификације. Поред четири главне, постоје и мање класификације, за које се не додјељују мајице.

 
Розе мајица, која се додељује побиеднику трке.
  • Прва и најважнија класификација био је генерални пласман; побједник генералног пласмана је и побједник Ђира. Пласман се рачунао тако што су се на времена возача остварена на првој етапи, додавала времена остварена на свакој наредној.[47] Три првопласирана возача на свакој етапи добијали су временску бонификацију, 10, 6 и 4 секунде.[48] На свакој друмској етапи постојала су два пролазна циља, од којих је први био за класификацију по поенима, а на другом су се добијале секунде бонификације, 3, 2 и 1 секунда.[49] Возач са најмањим временом у току трку носио је розе мајицу и сматра се побједником Ђира на крају.[50][51][52]
  • Једна од другостепених класификација била је класификација по поенима. Возачи су добијали поене на свакој етапи, док је број поена који се додјељивао зависио од типа етапе. До 2014, број поена који се додјељује био је исти на свим етапама (по 25 за побједника), због чега су класификацију освајали и возачи који се боре за генерални пласман. Од Ђира 2014, систем је промијењен, да би спринтери добили више шанси за освајање класификације.[51] Број поена који се додјељује и број возача који добијају поене зависи од типа етапе:
    • на равним етапама поене је добијало првих 15 возача (50, 35, 25, 18, 14, 12, 10, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1);
    • На средње тешким брдским етапама поене је добијало десет првопласираних возача (25, 18, 12, 8, 6, 5, 4, 3, 2, 1);[50]
    • На тешким брдским етапама поене су добијала такође десеторица првопласираних возача, али је број поена који се додјељивао био мањи (15, 12, 9, 7, 6, 5, 4, 3, 2 и 1).[50] На свим друмским етапама, постојала су два пролазна циља, од којих је први био за класификацију по поенима, као и за посебну, спринт класификацију. Број поена који се додјељивао био је исти, без обзира на тип етапе, а поене је добијало осам возача (12, 8, 6, 5, 4, 3, 2, 1).[51] Лидер класификације од 2017. носи љубичасту мајицу (итал. Maglia Ciclamino).[53] Од 1970. до 2010, такође је кориштена љубичаста мајица (боје слеза), док је у периоду од 2010. до 2016. мајица за лидера класификације била црвена.[54]
 
Симон Пело, побједник класификације за бијег
  • Једна од другостепених класификација била је и брдска класификација, за коју су се поени додјељивали првим возачима који пређу преко назначених успона. Успони су категоризовани у пет категорија:
    • Чима Копи: додјељивао се само на највишем успону на Ђиру, 2021. то је требало да буде Пасо Пордои, али се није возио због лошег времена и Чима Копи је био успон Пасо Ђау.[55] Поени су се додјељивали деветорици првопласираних возача преко успона (50, 30, 20, 14, 10, 6, 4, 2);[56]
    • Прва категорија: на успонима прве категорије поене је добијало осам првопласираних возача (40, 18, 12, 9, 6, 4, 2, 1);[56]
    • Друга категорија: поени су се додјељивали шесторици првопласираних возача преко успона (18, 8, 6, 4, 2, 1);
    • Трећа категорија: поени су се додјељивали четворици првопласираних возача (9, 4, 2, 1);[56]
    • Четврта категорија: поени су се додјељивали тројици првопласираних возача (3, 2, 1).[56] Лидер класификације носио је плаву мајицу током трке.[50]
  • Четврта мајица која се додјељивала је за најбољег младог возача. Лидер се одлучивао по оствареном времену, исто као и за генерални пласман.[57] Такмичили су се само возачи млађи од 25 година, а лидер је носио бијелу мајицу током трке.[51]
  • Последња од већих класификација била је тимска класификација, која се рачунала тако што су се сабирала времена прва три возача из сваког тима, на свакој етапи посебно; времена су се додавала на претходна и сабирала се, а лидер је био тим са најмањим временом.[51]

Поред главних, додјељивале су се награде и за неколико мањих класификација:

 
Дрис де Бонт, побједник спринт класификације и класификације за најагресивнијег возача.
  • Једна од мањих класификација била је спринт класификација. На свим друмским етапама, постојала су два пролазна циља, од којих је први био за класификацију по поенима, као и за посебну, спринт класификацију. Број поена који се додјељивао био је исти, без обзира на тип етапе, а поене је добијало осам возача (12, 8, 6, 5, 4, 3, 2, 1).[51] Возач са највише освојених поена на пролазним циљевима је побједник класификације.[51]
  • Друга мања класификација била је класификација за борбеност. Поени су се додјељивали побједницима етапа, возачима који пређу први преко означених успона и пролазних циљева, а возач са највише поена је побједник класификације.[51] На крају етапе, поене су добијала шесторица првопласираних возача (6, 5, 4, 3, 2, 1), на пролазним циљевима, поене су добијала петорица првопласираних возача (5, 4, 3, 2, 1), док је на брдским циљевима, број поена који се додјељивао и број возача који су добијали поене, зависио од категорије успона:
    • Чима Копи и прва категорија: 4, 3, 2, 1;
    • Друга категорија: 3, 2, 1;
    • Трећа категорија: 2, 1;
    • Четврта категорија: 1.
  • Трећа мања класификација била је класификација за бијег (итал. Premio della Fuga). У класификацији, додјељивали су се поени сваком возачу који је провео барем 5 km у бијегу у коме је било мање од десет возача. Возачима се додјељивао по један поен за сваки километар који проведу у таквом бијегу; возач са највише скупљених поена је побједник класификације.[51]
  • Последња класификација био је фер плеј за тимове. Тимови су добијали казнене бодове за кршење било каквог правила:
    • Упозорење — 0,50 поена;
    • Новчана казна — 1 поен;
    • Временска казна је 2 поена;
    • Декласификација возача или тимског аута — 100 поена;
    • Дисквалификација возача — 1.000 поена;
    • Возач позитиван на допинг тесту — 2.000 поена. Тим са најмање поена на крају трке је побједник класификације.[51]

На Ђиру 2021. уведен је посебан број за етапне побједнике, како би били препознатљиви у групи. Сваки побједник носио је на наредној етапи број са зеленим, бијелим и црвеним пругама, у бојама заставе Италије.[58]

Лидери класификација по етапама
Етапа Побједник Генерални пласман
  		Класификација по поенима
  		Брдска класификација
  		Најбољи млади возач
  		Тимска класи
фикација 		Спринт Агресивност Бијег Фер плеј
1. Филипо Гана Филипо Гана Филипо Гана Није додијељено Филипо Гана Јумбо—визма Није додијељено Филипо Гана Није додијељено Инеос Гренадирс
2. Тим Мерлије Тим Мерлије Винченцо Албанесе Филипо Гана Филипо Таљани
3. Тако ван дер Хорн Симон Пело Винченцо Албанесе
4. Џо Домбровски Алесандро де Марки Џо Домбровски Атила Валтер Бахреин—викторијус Алесандро де Марки Израел старт ап нејшн
5. Кејлеб Јуан Ђакомо Ницоло Филипо Таљани Симон Пело
6. Ђино Медер Атила Валтер Ђино Медер Ђино Медер Групама—ФДЈ
7. Кејлеб Јуан Кејлеб Јуан Симон Пело Симон Пело Симон Пело
8. Виктор Лафај Тим Мерлије Инеос Гренадирс
9. Еган Бернал Еган Бернал Жефре Бушар Еган Бернал Трек—сегафредо
10. Петер Саган Петер Саган
11. Мауро Шмит Бахреин—викторијус
12. Андреа Вендраме Дрис де Бонт
13. Ђакомо Ницоло Умберто Маренго Симон Пело
14. Лоренцо Фортунато
15. Виктор Кампенартс Трек—сегафредо Дрис де Бонт
16. Еган Бернал
17. Данијел Мартин Инеос Гренадирс Дрис де Бонт
18. Алберто Бетиол ДСМ
19. Сајмон Јејтс Инеос Гренадирс
20. Дамијано Карузо
21. Филипо Гана
Крај Еган Бернал Петер Саган Жефре Бушар Еган Бернал Инеос Гренадирс Дрис де Бонт Дрис де Бонт Симон Пело Бахреин—викторијус
  • На другој етапи, Едоардо Афини, који је био на другом мјесту у класификацији по поенима, носио је љубичасту мајицу, јер је лидер класификације — Филипо Гана, био и лидер трке и носио је розе мајицу.[59] Гана и Афини су били двојица првопласираних у класификацији по најбољег младог возача, због чега је трећепласирани у класификацији — Тобијас Фос, носио бијелу мајицу.[60]
  • На трећој и четвртој етапи, Едоардо Афини, који је био на другом мјесту у класификацији за најбољег младог возача, носио је бијелу мајицу, јер је лидер класификације — Филипо Гана, био и лидер трке и носио је розе мајицу.[61][62]
  • На шестој етапи, Винченцо Албанесе, који је био на другом мјесту у брдској класификацији, носио је плаву мајицу, јер лидер класификације — Џо Домбровски, није стартовао етапу због повреда у паду на петој етапи.[63]
  • Од седме до девете етапе, Ремко Евенепол, који је био на другом мјесту у класификацији за најбољег младог возача, носио је бијелу мајицу, јер је лидер класификације — Атила Валтер, био и лидер трке и носио је розе мајицу.[64] На етапама 10. и 11. Евенепол је наставио да носи бијелу мајицу, јер је нови лидер класификације — Еган Бернал, био и лидер трке и носио је розе мајицу.[65] Из истог разлога, Александар Власов је носио розе мајицу од етапе 12 до краја, до етапе 21.[66]

Резултати уреди

Легенда
  Означава побједника генералног пласмана   Означава побједника брдске класификације
  Означава побједника класификације по поенима   Означава побједника класификације за најбољег младог возача

Генерални пласман уреди

Генерални пласман (1–10)[67][68]
Позиција Возач Тим Вријеме
1   Еган Бернал (КОЛ)    Инеос Гренадирс 86h 17' 28"
2   Дамијано Карузо (ИТА) Бахреин—викторијус + 1' 29"
3   Сајмон Јејтс (УК) Бајк ексчејнџ + 4' 15"
4   Александар Власов (РУС) Астана премијер тех + 6' 40"
5   Данијел Мартинез (КОЛ) Инеос Гренадирс + 7' 24"
6   Жоао Алмеида (ПОР) Декунинк—Квик-степ + 7' 24"
7   Ромен Барде (ФРА) ДСМ + 8' 05"
8   Хју Карти (УК) ЕФ едукејшен—нипо + 8' 56"
9   Тобијас Фос (НОР) Јумбо—визма + 11' 44"
10   Данијел Мартин (ИРС) Израел старт ап нејшн + 18' 35"

Класификација по поенима уреди

Класификација по поенима (1–10)[67][68]
Позиција Возач Тим Поени
1   Петер Саган (СВК)   Бора–ханзгро 136
2   Давиде Чимолаи (ИТА) Израел старт ап нејшн 118
3   Фернандо Гавирија (КОЛ) УАЕ тим Емирејтс 116
4   Елија Вивијани (ИТА) Кофидис 86
5   Еган Бернал (КОЛ)    Инеос Гренадирс 80
6   Дрис де Бонт (БЕЛ) Алпесин—феникс 71
7   Андреа Пасквалон (ИТА) Интермарш—ванти—гобер материокс 61
8   Симоне Конзони (ИТА) Кофидис 60
9   Едоардо Афини (ИТА) Јумбо—визма 59
10   Алберто Бетиол (ИТА) ЕФ едукејшен—нипо 57

Брдска класификација уреди

Брдска класификација (1–10)[67][68]
Позиција Возач Тим Поени
1   Жефре Бушар (ФРА)   АГ2Р ситроен 184
2   Еган Бернал (КОЛ)    Инеос Гренадирс 140
3   Дамијано Карузо (ИТА) Бахреин—викторијус 99
4   Данијел Мартин (ИРС) Израел старт ап нејшн 83
5   Сајмон Јејтс (УК) Бајк ексчејнџ 61
6   Жоао Алмеида (ПОР) Декунинк—Квик-степ 54
7   Бауке Молема (ХОЛ) Трек–сегафредо 53
8   Лоренцо Фортунато (ИТА) Еоло—комета 52
9   Ромен Барде (ФРА) ДСМ 49
10   Мајкл Сторер (АУС) ДСМ 46

Класификација за најбољег младог возача уреди

Класификација за најбољег младог возача (1–10)[67][68]
Позиција Возач Тим Вријеме
1   Еган Бернал (КОЛ)    Инеос Гренадирс 86 с 17' 28"
2   Александар Власов (РУС) Астана премијер тех + 6' 40"
3   Данијел Мартинез (КОЛ) Инеос Гренадирс + 7' 24"
4   Жоао Алмеида (ПОР) Декунинк—Квик-степ + 7' 24"
5   Тобијас Фос (НОР) Јумбо—визма + 11' 44"
6   Атила Валтер (МАЂ) Групама—ФДЈ + 45' 30"
7   Лоренцо Фортунато (ИТА) Еоло—комета + 47' 31"
8   Мајкл Сторер (АУС) ДСМ + 1 с 49' 05"
9   Аролд Техада (КОЛ) Астана премијер тех + 2 с 01' 12"
10   Алесандро Кови (ИТА) УАЕ тим Емирејтс + 2 с 03' 30"

Тимска класификација уреди

Тимска класификација (1–10)[67][68]
Позиција Тим вријеме
1 Инеос Гренадирс 259h 30' 31"
2 Јумбо—визма + 26' 52"
3 ДСМ + 29' 09"
4 Астана премијер тех + 33' 05"
5 Бајк ексчејнџ + 1 с 15' 12"
6 Трек—сегафредо + 1 с 27' 09"
7 Мовистар + 1 с 28' 18"
8 Декунинк—Квик-степ + 1 с 37' 51"
9 Бахреин—викторијус + 1 с 51' 05"
10 УАЕ тим Емирејтс + 1 с 54' 04"

Спринт класификација уреди

Спринт класификација (1–10)[67][68]
Позиција Возач Тим Поени
1   Дрис де Бонт (БЕЛ) Алпесин—феникс 70
2   Умберто Маренго (ИТА) Бардијани—ЦСФ—фазијане 64
3   Симон Пело (ШВА) Андрони ђокатоли—сидермек 53
4   Самуеле Риви (ИТА) Еоло—комета 32
5   Филипо Таљани (ИТА) Андрони ђокатоли—сидермек 30
6   Франческо Гаваци (ИТА) Еоло—комета 23
7   Андреа Пасквалон (ИТА) Интермарш—ванти—гобер материокс 21
8   Фернандо Гавирија (КОЛ) УАЕ тим Емирејтс 21
9   Симоне Раванели (ИТА) Андрони ђокатоли—сидермек 18
10   Марк Кристијан (УК) Еоло—комета 16

Класификација за борбеност уреди

Класификација за борбеност (1–10)[67][68]
Позиција Возач Тим Поени
1   Дрис де Бонт (БЕЛ) Алпесин—феникс 53
2   Еган Бернал (КОЛ)    Инеос Гренадирс 51
3   Симон Пело (ШВА) Андрони ђокатоли—сидермек 39
4   Умберто Маренго (ИТА) Бардијани—ЦСФ—фазијане 36
5   Жефре Бушар (ФРА)   АГ2Р ситроен 32
6   Дамијано Карузо (ИТА) Бахреин—викторијус 31
7   Жоао Алмеида (ПОР) Декунинк—Квик-степ 31
8   Фернандо Гавирија (КОЛ) УАЕ тим Емирејтс 26
9   Данијел Мартин (ИРС) Израел старт ап нејшн 22
10   Франческо Гаваци (ИТА) Еоло—комета 21

Класификација за бијег уреди

Класификација за бијег (1–10)[67][68]
Позиција Возач Тим Километри
1   Симон Пело (ШВА) Андрони ђокатоли—сидермек 783
2   Умберто Маренго (ИТА) Бардијани—ЦСФ—фазијане 648
3   Самуеле Риви (ИТА) Еоло—комета 414
4   Винченцо Албанесе (ИТА) Еоло—комета 368
5   Тако ван дер Хорн (ХОЛ) Интермарш—ванти—гобер материокс 355
6   Марк Кристијан (УК) Еоло—комета 281
7   Алексис Гужар (ФРА) АГ2Р ситроен 274
8   Филипо Таљани (ИТА) Андрони ђокатоли—сидермек 224
9   Квинтен Херманс (БЕЛ) Интермарш—ванти—гобер материокс 196
10   Самуеле Зокарато (ИТА) Бардијани—ЦСФ—фазијане 169

Фер плеј класификација уреди

Фер плеј класификација(1–10)[67][68]
Позиција Тим Поени
1 Бахреин—викторијус 0
2 Јумбо—визма 0
3 Израел старт ап нејшн 0
4 Инеос Гренадирс 20
5 Кубека асос 20
6 Лото–судал 20
7 ЕФ едукејшен—нипо 30
8 Декунинк—Квик-степ 50
9 ДСМ 50
10 Групама—ФДЈ 50

Напомене уреди

  1. ^ Првобитно је планирано да се вози 3,479.9 km,[1] али је прво, због лошег времена, етапа 16 скраћена са 212 на 153 km,[2] након чега је етапа 19 скраћена са 176 на 166 km, како не би возили преко успона Мотароне, на којем је, четири дана раније, дошло до несреће када се откачио ваздушни трамвај и умрло је 14 особа.[3]
  2. ^ Етапа 16 је првобитно требало да буде дуга 212 km, али је, због невремена, смањена на 153 km и нису вожени успони Пасо Федаја и Пасо Пордои.[45]
  3. ^ На етапи 19, првобитно је требало да се вози 176 km, али је, због несреће на успону Мотароне, када се откачио ваздушни трамвај, дистанца смањена на 166 km, како се не би возило преко успона.[46]
  4. ^ Првобитно је требало да се вози 3,479.9 km,[1]

Референце уреди

  1. ^ а б „Giro d’Italia 2021, all the stages: route and altitude”. italy24news.com. 7. 5. 2021. Архивирано из оригинала 02. 06. 2021. г. Приступљено 29. 5. 2021. 
  2. ^ „Cycling-Bernal wins shortened Giro stage 16 to extend overall lead”. reuters.com. 24. 5. 2021. Приступљено 29. 5. 2021. 
  3. ^ Cash, Dane (25. 5. 2021). „Giro D’italia Organizers Reroute Stage 19 After Cable Car Crash”. cyclingtips.com. Приступљено 29. 5. 2021. 
  4. ^ „Giro d'Italia 2021: Route and stages”. marca.com. 5. 5. 2021. Приступљено 29. 5. 2021. 
  5. ^ „Giro d'Italia to start from Sicily in 2021”. SBS. 27. 3. 2019. Приступљено 29. 5. 2021. 
  6. ^ Farrand, Stephen (4. 2. 2021). „2021 Giro d’Italia to start in Turin”. CyclingNews. Приступљено 29. 5. 2021. 
  7. ^ „Giro D'italia”. movistarteam.com. Приступљено 29. 5. 2021. 
  8. ^ Neudecker, Johannes (25. 5. 2021). „Giro changes route after cable car tragedy”. thewest.com. Приступљено 29. 5. 2021. 
  9. ^ Weislo, Laura (7. 5. 2021). „The 44 climbs of the Giro d'Italia 2021”. cyclingnews.com. Приступљено 29. 5. 2021. 
  10. ^ Bonville-Ginn, Tim (25. 5. 2013). „This is the new route for stage 16 of the Giro d'Italia 2021”. cyclingweekly.com. Приступљено 30. 5. 2021. 
  11. ^ „Giro 2021: Gc Favourites”. cyclingstage.com. Приступљено 29. 5. 2021. 
  12. ^ Ostanek, Daniel (4. 5. 2021). „Giro d’Italia, the dream can start”. eolokometacyclingteam.com. Приступљено 30. 5. 2021. 
  13. ^ а б в г „Egan Bernal seals Giro d'Italia victory”. cyclingnews.com. 30. 5. 2021. Приступљено 30. 5. 2021. 
  14. ^ „Giro d'Italia 2021”. cyclingarchives.com. Приступљено 30. 5. 2021. 
  15. ^ Mickey, Abby (15. 5. 2021). „Cofidis Had To Wait 11 Years For This Giro D’italia Stage Win”. cyclingtips.com. Приступљено 30. 5. 2021. 
  16. ^ Mickey, Abby (21. 5. 2021). „Contador’s Reaction After His Team’s First Grand Tour Stage Win Is Everything”. cyclingtips.com. Приступљено 30. 5. 2021. 
  17. ^ Cash, Dane (21. 5. 2021). „At Long Last, Giacomo Nizzolo Is a Giro D’italia Stage Winner”. cyclingtips.com. Приступљено 30. 5. 2021. 
  18. ^ Ostanek, Daniel (17. 5. 2021). „Caleb Ewan: I'm more disappointed than anyone to leave Giro d'Italia”. cyclingnews.com. Приступљено 30. 5. 2021. 
  19. ^ „Giro d'Italia to start from Sicily in 2021”. Eurosport Asia. 26. 3. 2019. Приступљено 29. 5. 2021. 
  20. ^ „Sicily confirmed as host of Giro d'Italia 2021 start”. CyclingNews. Приступљено 29. 5. 2021. 
  21. ^ Brown, Gregor. „Giro d'Italia to start in Budapest in 2020”. cyclingweekly.com. Приступљено 29. 5. 2021. 
  22. ^ Farrand, Stephen (13. 3. 2020). „Giro d'Italia stages in Hungary cancelled due to coronavirus fears”. cyclingnews.com. Приступљено 29. 5. 2021. 
  23. ^ Ryan, Barry (3. 10. 2020). „2020 Giro d'Italia to start with four stages in Sicily”. cyclingnews.com. Приступљено 29. 5. 2021. 
  24. ^ „Giro d’Italia might start in Hungary in 2021”. hungarianinsider.com. 29. 6. 2020. Архивирано из оригинала 02. 06. 2021. г. Приступљено 29. 5. 2021. 
  25. ^ Farrand, Stephen (24. 2. 2021). „Giro d'Italia 2021 route revealed”. cyclingnews.com. Приступљено 29. 5. 2021. 
  26. ^ „This year’s Giro d’Italia to start in Turin on May 8”. apnews.com. 4. 2. 2021. Архивирано из оригинала 04. 02. 2021. г. Приступљено 29. 5. 2021. 
  27. ^ „Giro d'Italia: Startlist”. procyclingstats.com. Приступљено 30. 5. 2021. 
  28. ^ UCI cycling regulations 2020, стр. 215.
  29. ^ „The Teams”. Giro d'Italia. RCS Sport. Приступљено 30. 5. 2021. 
  30. ^ „UCI reforms to be phased in through 2019”. cyclingnews.com. 23. 12. 2018. Приступљено 30. 5. 2021. 
  31. ^ „Alpecin-Fenix to ride all three Grand Tours in 2021”. cyclingnews.com. 1. 1. 2021. Приступљено 30. 5. 2021. 
  32. ^ Ostanek, Daniel (27. 10. 2020). „Alpecin-Fenix all but seal Tour de France invite after topping latest Europe Tour rankings”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  33. ^ Ostanek, Daniel (10. 2. 2021). „Eolo-Kometa lead 2021 Giro d'Italia wildcards”. cyclingnews.com. Приступљено 30. 5. 2021. 
  34. ^ Fotheringham, Alasdair (11. 12. 2020). „Contador and Basso invest in the long term at upscaled Eolo-Kometa”. cyclingnews.com. Приступљено 30. 5. 2021. 
  35. ^ а б Ryan, Barry (11. 2. 2021). „Savio decries 'sporting infamy' as Androni-Sidermec miss out on Giro d'Italia wildcard”. cyclingnews.com. Приступљено 30. 5. 2021. 
  36. ^ Giuliani, Simone; Ostanek, Daniel (15. 4. 2021). „Vini Zabù withdraws from the Giro d'Italia after Matteo De Bonis EPO positive”. CyclingNews. Приступљено 30. 5. 2021. 
  37. ^ Farrand, Stephen (15. 4. 2021). „Vini Zabù withdraws from the Giro d'Italia after Matteo De Bonis EPO positive”. CyclingNews. Приступљено 30. 5. 2021. 
  38. ^ „Giro d'Italia 2021 – Debutants”. procyclingstats.com. Приступљено 30. 5. 2021. 
  39. ^ а б „Giro d'Italia 2021: Riders per nation”. procyclingstats.com. Приступљено 30. 5. 2021. 
  40. ^ „Giro d'Italia 2021 – Peloton averages”. procyclingstats.com. Приступљено 2. 8. 2018. 
  41. ^ „18-year-old Ponomar to be the youngest rider in Giro d’Italia since 1929”. cycling.today. Приступљено 30. 5. 2021. 
  42. ^ „Giro d'Italia 2021 – Oldest competitors”. procyclingstats.com. Приступљено 30. 5. 2021. 
  43. ^ „Giro d'Italia 2021 – Average team age”. procyclingstats.com. Приступљено 30. 5. 2021. 
  44. ^ „Giro d'Italia 2021 stages”. cyclingnews.com. Приступљено 31. 5. 2021. 
  45. ^ „Giro d'Italia queen stage cut back due to weather and safety concerns”. cyclingnews.com. CyclingNews. 24. 5. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  46. ^ „Modifica Percorso Tappa 19”. www.giroditalia.it (на језику: италијански). Giro d'Italia. 25. 5. 2021. Приступљено 25. 5. 2021. 
  47. ^ „Giro d’Italia results categories, explained”. velonews.com. Competitor Group, Inc. Приступљено 31. 5. 2021. 
  48. ^ „Tour D’Italie 2021 : Le Règlement Des Différents Classements”. cyclismerevue.be (на језику: француски). 5. 5. 2021. Приступљено 31. 5. 2021. 
  49. ^ „How time bonuses are keeping this Giro knotted up”. velonews.com. Competitor Group, Inc. Приступљено 31. 5. 2021. 
  50. ^ а б в г Garibaldi 2017, стр. 11.
  51. ^ а б в г д ђ е ж з и „100th Giro d'Italia classifications demystified”. Cyclingnews. com. 2. 5. 2017. Приступљено 31. 5. 2021. 
  52. ^ „Giro revamps time bonus and points systems for 2014 edition”. VeloNews. Competitor Group, Inc. 8. 4. 2014. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 31. 5. 2021. 
  53. ^ „Giro d'Italia revives Ciclamino jersey for points classification - News shorts”. cyclingnews.com. 18. 4. 2017. Приступљено 31. 5. 2021. 
  54. ^ „2010 Giro Jersey Presented In Florence”. Cyclingnews.com. 15. 1. 2010. Приступљено 31. 5. 2021. 
  55. ^ „canceled the Fedaia and the Pordoi”. italy24news.com. 24. 5. 2021. Архивирано из оригинала 02. 06. 2021. г. Приступљено 31. 5. 2021. 
  56. ^ а б в г „Giro d’Italia Guide”. inrng.com. Приступљено 31. 5. 2021. 
  57. ^ „Giro d'Italia Leaders Jerseys Explained”. labicicletta.com. 22. 5. 2019. Архивирано из оригинала 02. 06. 2021. г. Приступљено 31. 5. 2021. 
  58. ^ „Giro d’Italia 2021, nasce il Dorsale Tricolore”. cyclingpro.net (на језику: италијански). 7. 5. 2021. Приступљено 31. 5. 2021. 
  59. ^ „2021 Giro d’Italia: Stage 1 Results”. bikeworldnews.com. 8. 5. 2021. Приступљено 31. 5. 2021. 
  60. ^ „Stage 3 – To The Sport Directors”. giroditalia.it. 10. 5. 2021. Приступљено 31. 5. 2021. 
  61. ^ „2021 Giro d’Italia: Stage 3 Results”. bikeworldnews.com. 10. 5. 2021. Приступљено 31. 5. 2021. 
  62. ^ „2021 Giro d’Italia: Stage 4 Results”. bikeworldnews.com. 11. 5. 2021. Приступљено 31. 5. 2021. [мртва веза]
  63. ^ „2021 Giro d’Italia: Stage 6 Results”. bikeworldnews.com. 13. 5. 2021. Приступљено 31. 5. 2021. [мртва веза]
  64. ^ Ryan, Barry (14. 5. 2021). „Giro d'Italia: Remco Evenepoel primed for duel with Egan Bernal”. cyclingnews.com. Приступљено 31. 5. 2021. 
  65. ^ „Here’s What Happened in the First 10 Stages of the Giro d’Italia”. bicycling.com. 18. 5. 2021. Приступљено 31. 5. 2021. 
  66. ^ Yost, Whit (25. 5. 2021). „What You Need to Know About the Last Five Stages of the Giro d’Italia”. bicycling.com. Приступљено 31. 5. 2021. 
  67. ^ а б в г д ђ е ж з и „Rankings in the Giro d'Italia 2021”. Giro d'Italia. RCS Sport. Приступљено 31. 5. 2021. 
  68. ^ а б в г д ђ е ж з и „Giro d'Italia - 21 - Senago - Milano TISSOT ITT”. Giro d'Italia. Tissot Timing. 30. 5. 2021. Приступљено 31. 5. 2021. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Ђиро д’Италија 2021. на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђиро_д’Италија_2021.&oldid=27677765”