Википедија

Алесандро де Марки

Алесандро де Марки (итал. Alessandro De Marchi; 19. мај 1986) италијански је професионални бициклиста који тренутно вози за UCI ворлд тур тим — Џејко—алула.[4] Освојио је по једном Ђиро дел’Емилију, Тре вали Варезине и награду за најагресивнијег возача на Тур де Франсу, док је на Вуелта а Еспањи остварио три етапне побједе и двије на екипним хринометрима.

Алесандро де Марки
Де Марки на Тур де Франсу 2017.
Лични подаци
Пуно имеАлесандро де Марки
Датум рођења(1986-05-19)19. мај 1986. (37 год.)
Мјесто рођењаСан Данијеле дел Фријули, Италија
ДржављанствоИталија
Висина1,81 m[1]
Маса65 kg[1]
Тимске информације
Тренутни тим
Џејко—алула
Дисциплинадрумски
Улогавозач
Тип возачабрдаш, хронометраш
Јуниорска каријера
2005—2008Пармак—брисот бибанезе
2009—2010Фријули
2010Андрони ђокатоли (приправник)
Професионална каријера
2011—2012Андрони ђокатоли
2013—2014Кенондејл
2015—2020БМЦ[2]
2021—2022Израел старт ап нејшон[3]
2023—Џејко—алула
Успјеси
Тур де Франс
Најагресивнији возач1 (2014)
Друге трке
Ђиро дел’Емилија 1 (2018)
Тре вали Варезине 1 (2021)
Награде и медаље
Друмски бициклизам
Представљајући Италија Италију
Европско првенство
Златна медаља — прво место Трентино 2021. Мјешовити екипни хронометар
Ажурирано: 4. јун 2023.

Каријера уреди

Рођен је у Сан Данијеле дел Фријулију, гдје је возио за локалне јуниорске тимове, а професионалну каријеру почео је 2011. године у тиму Андрони ђокатоли, за који је почео да вози крајем 2010. године.[5] Током прве сезоне освојио је првенство Италије на писти у дисциплини дохватна вожња екипно, док је у дисциплини дохватна вожња индивидуално завршио на другом мјесту и возио је своју прву гранд тур трку — Ђиро д’Италију. Године 2012. возио је поново Ђиро д’Италију, гдје је ишао у бијег на двије етапе, на шестој и четрнаестој; на етапи 14, на 26 рођендан, завршио је на трећем мјесту, иза Андреја Амадора и Јана Барте.[6]

Године 2013. прешао је у Кенондејл. У јуну, остварио је етапну побједу на Критеријуму ди Дофине и завршио је првенство Италије на четвртом мјесту, након чега је возио Тур де Франс по први пут. Године 2014. освојио је брдску класификацију на Критеријуму ди Дофине, након чега је возио Тур де Франс, гдје је на двије етапе добио награду за најагресивнијег возача и проглашен је за најагресивнијег возача цијеле трке.[7] Крајем сезоне је возио Вуелта а Еспању по први пут, гдје је остварио побједу из бијега на седмој етапи, што му је била прва етапна побједа на гранд тур тркама.[8] Године 2015. прешао је у БМЦ.[9] У финишу сезоне је са тимом побиједио на екипном хринометру на отварању на првој етапи на Вуелта а Еспањи, а затим је остварио побједу на етапи 14 из бијега, 21 секунду испред Салватореа Пукиа. Године 2016. завршио је Тур ла Провенс на шестом мјесту, а Ђиро ди Ломбардију на деветом, док је 2017. са тимом остварио побједе на екипном хринометру на Вуелта а Каталуњи и на Вуелта а Еспањи.

Године 2018. освојио је класик Ђиро дел’Емилија испред Ригоберта Урана и остварио је етапну побједу на Вуелта а Еспањи, док је 2019. завршио Амстел голд рејс на седмом мјесту, а првенство Италије у вожњи на хронометар на трећем. Године 2020. прешао је у тим Израел старт ап нејшон, са којим је потписао двогодишњи уговор.[10] Прве сезоне у тиму завршио је Гран тритико Ломбардо на деветом мјесту и првенство Италије у вожњи на хронометар на другом мјесту, иза Филипа Гане. Године 2021. завршио је Ђиро дела Тоскана трку на другом мјесту, иза Михала Валгрена и освојио је брдску класификацију на Тур оф Алпс трци. У мају је возио Ђиро д’Италију, гдје је четврту етапу завршио на другом мјесту и преузео је розе мајицу, за лидера трке.[11] Мајицу је изгубио на шестој етапи, када је преузео Атила Валтер,[12] а почетком етапе 12 пао је и одвезен је у болницу, а касније је објављено да је сломио десну кључну кост, шест ребара и прва два торакална пршљена.[13] Опоравио се у финишу сезоне и возио је мјешовити хронометар на Европском првенству, гдје је освојио златну медаљу, заједно са Филипом Ганом, Матијом Собрером, Еленом Чекини, Мартом Кавали и Елизом Лонго Боргини.[14] Године 2022. освојио је награду за најагресивнијег возача на по једној етапи на Ђиро д’Италији и Вуелта а Еспањи.

Године 2023. возио је Ђиро д’Италију, гдје је на шестој етапи био у бијегу заједно са Сајмоном Кларком од почетка етапе, а група их је достигла и одспринтала на 300 метара до циља.[15] На десетој етапи је поново био у бијегу од почетка, а завршио је на трећем мјесту, двије секунде иза Магнуса Корт Нилсена и Дерека Џија.[16]

Референце уреди

  1. ^ а б „Alessandro De Marchi”. eurosport.com. Приступљено 4. 6. 2023. 
  2. ^ „Valter completes CCC Team's 2020 roster”. cyclingnews.com. Future plc. 25. 11. 2019. Приступљено 4. 6. 2023. 
  3. ^ „Israel Start-Up Nation”. UCI.org. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала 1. 1. 2021. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  4. ^ „Team Jayco–AlUla”. UCI. Приступљено 4. 6. 2023. 
  5. ^ „Androni Giocattoli 2011: Il tricolore inseguimento open, Alessandro De Marchi da stagier ad effettivo – per lui un meritato contratto biennale per le stagioni 2011/2012”. Pedale Tricolore (на језику: италијански). WordPress. 15. 10. 2010. Архивирано из оригинала 4. 9. 2014. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  6. ^ „Ryder Hesjdal regains lead in Alps”. BBC Sport. BBC. 19. 5. 2012. Приступљено 4. 6. 2023. 
  7. ^ „BMC Racing signs Alessandro De Marchi”. VeloNews. Competitor Group, Inc. 2. 8. 2014. Архивирано из оригинала 12. 06. 2015. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  8. ^ Cossins, Peter (29. 8. 2014). „Vuelta a España: De Marchi wins stage 7 in Alcaudete”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 4. 6. 2023. 
  9. ^ „Transfert – Alessandro de Marchi chez BMC en 2015”. Le Matin (на језику: француски). Архивирано из оригинала 10. 08. 2014. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  10. ^ „De Marchi to Israel Start-Up Nation for two years”. israelcyclingacademy.com. Cycling Academy Ltd. 15. 9. 2020. Приступљено 4. 6. 2023. 
  11. ^ Farrand, Stephen (11. 5. 2021). „Giro d'Italia: Joe Dombrowski wins stage 4 in Sestola”. CyclingNews. Приступљено 4. 6. 2023. 
  12. ^ Fletcher, Patrick (13. 5. 2021). „Giro d'Italia: Gino Mäder wins stage 6”. CyclingNews. Приступљено 4. 6. 2023. 
  13. ^ „Alessandro De Marchi suffers broken collarbone, ribs in Giro d'Italia crash”. cyclingnews.com. Cycling News. 20. 5. 2021. Приступљено 4. 6. 2023. 
  14. ^ „Mixed Relay results” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 26. 10. 2021. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  15. ^ „Pedersen wins stage six of Giro after duo caught 300m from finish”. reuters.com. 11. 5. 2023. Приступљено 4. 6. 2023. 
  16. ^ Fletcher, Patrick (16. 5. 2023). „Giro d'Italia: Magnus Cort scores Grand Tour stage win triple in Viareggio”. CyclingNews. Приступљено 4. 6. 2023. 

Спољашње везе уреди

 
Алесандро де Марки на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алесандро_де_Марки&oldid=27455946”