Ефраим Кишон (хебр. אפרים קישון; Ephraim Kishon, Будимпешта, 23. август 1924Апенцел, 29. јануар 2005) био је израелски сатиричар, драматург, сценариста и филмски редитељ.[1]

Ефраим Кишон
Ефраим Кишон у Дортмунду 2001.
Лични подаци
Датум рођења(1924-08-23)23. август 1924.
Место рођењаБудимпешта, Краљевина Мађарска
Датум смрти29. јануар 2005.(2005-01-29) (80 год.)
Место смртиАпенцел, Швајцарска

Биографија уреди

Рођен је у Будимпешти (Мађарска) као Ференц Хофман. Студирао је ликовну уметност, сликарство и скулптуру, а током студија је писао хумористичке есеје и сценска дела. Преживљава холокауст током Другог светског рата и након 1945. мења презиме у Кишонт. Емигрирао је у Израел 1949. где му је имиграциони радник променио име у Ефраим Кишон.[2]

Иако није знао хебрејски, брзо га је савладао и постаје аутор сатиричке колумне у дневнику на једноставном хебрејском, Омер (Omer), већ после две године. Од 1952. је био аутор колумне Хад Гадја ("Had Gadya") у дневнику Ма'арив (Ma'ariv). Посветио се писању политичке и социјалне сатире, али је писао и дела чистог хумора, тако да је убрзо ова колумна постала најпопуларнија у целој земљи. Његов изврсни смисао и за језик и за ликове је применио и у бројним скечевима за позоришта. Своју супругу (невезано коју) увек у делима ословљава са најбоља од свих жена.

Дела уреди

  • Код куће је најгоре
  • Није фер, Давиде
  • Mein Kamm - Мој чешаљ
  • Приручник за менаџере
  • Благо оном ко верује
  • Књига за пореске обвезнике
  • Једнодневне мушице живе дуже
  • Срећковић
  • Кита боли море
  • Кућна апотека за здраве
  • Лисац у кокошињцу
  • Приче о животињама
  • Помози свету на своју штету
  • Рај у најам
  • Нема нафте, Мојсије

Награде уреди

  • Нордау награда за књижевност 1953. године;
  • Соколов награда за новинарство 1958. године;
  • Кинор Давид награда 1964. године;
  • Биалик награда за књижевност 1998. године;
  • Израелска награда за животно достигнуће и посебан допринос друштву и држави Израел 2002. године.[3]

Референце уреди

  1. ^ Кишон, Ефраим (2010). Кишон за заљубљене. Београд: Book. ISBN 978-86-7572-089-8. 
  2. ^ „Efraim Kišon”. knjizara.com. Приступљено 17. 1. 2019. 
  3. ^ „Efraim Kišon”. biografija.org. Приступљено 29. 1. 2019. 

Спољашње везе уреди