Википедија

Национална држава

Национална држава је врста државе која сједињује политичку срж државе с културном сржи нације, с циљем да из њих изведе свој политички легитимитет да влада и потенцијално свој статус суверене државе.[1][2] Држава је посебан политички и геополитички ентитет, док је нација и културна и етничка. Термин „национална држава” подразумијева да се то двоје поклапају у држави која је одлучила да прихвати и подржи одређену културну групу која је повезана са њом.

Портрет „ратификације Минстерског уговора“, једног од уговора који је довео до Вестфалског мира, где је рођен концепт „националне државе“.

Концепт националне државе може се упоредити с концептима мултинационалне (вишенационалне) државе, градом-државом,[3][4][5] царством, конфедерацијом и другим државним облицима са којима се може преклапати, и супротстављати се њима. Кључна разлика је у идентификацији људи с политиком у „националној држави”.

Национална држава је политичка јединица у којој су држава и нација подударни.[6][7][8][9] То је прецизнији појам од „земље“, пошто држава не мора да има доминантну етничку групу.

Нација, у смислу заједничке етничке припадности, може укључивати дијаспору или избеглице које живе ван националне државе; неки народи у овом смислу немају државу у којој та етничка припадност преовлађује. У општијем смислу, национална држава је једноставно велика, политички суверена земља или административна територија. Национална држава може бити у супротности са:

Историја и порекло

уреди

У Француској, тврди Ерик Хобсбом, француска држава је претходила формирању француског народа. Хобсбаум сматра да је држава створила француску нацију, а не француски национализам, који је настао крајем 19. века, у време Драјфусове афере. У време Француске револуције 1789. године, само половина Француза је говорила француски, а 12–13% говорило је верзију која се налазила у литератури и образовним установама, према Хобсбауму.[13]

Током уједињења Италије број људи који су говорили италијански језик био је још мањи. Француска држава је промовисала замену различитих регионалних дијалеката и језика централизованим француским језиком, као и Италија. Увођење регрутације и закона Треће републике о јавној настави из 1880-их олакшали су стварање националног идентитета према овој теорији.[14]

Историчари Ханс Кон, Лија Гринфелд, Филип Вајт и други класификовали су нације као што су Немачка или Италија, где је културно уједињење претходило државном уједињењу, као етничке нације или етничке националности. Међутим, „државне” националне јединице, као што су у Француској, Енглеској или Кини, вероватније да ће цветати у мултиетничким друштвима, производећи традиционалну националну баштину грађанских народа или националности са седиштем у територији.[15][16][17] Неки аутори деконструишу разлику између етничког национализма и грађанског национализма због двосмислености појмова. Они тврде да је парадигматски случај Ернеста Ренана идеализација и да га треба тумачити у оквиру немачке традиције, а не у супротности са њом. На пример, они тврде да су аргументи које је Ренан користио на конференцији Шта је нација? нису у складу са његовим размишљањем. Ова наводна грађанска концепција нације била би одређена само случајем губитка Алзаса и Лорене у Француско-пруском рату.[18]

Идеја националне државе била је и повезана је са успоном модерног система држава, који се често назива „вестфалским системом“ у односу на Вестфалски уговор (1648). Однос снага, који је карактерисао тај систем, зависио је од његове ефикасности на јасно дефинисаним, централно контролисаним, независним ентитетима, било царствима или националним државама, који признају једни другима суверенитет и територију. Вестфалски систем није створио националну државу, али национална држава испуњава критеријуме за саставне државе (под претпоставком да не постоји спорна територија). Пре Вестфалског система, најближи геополитички систем био је „Чањуански систем“ успостављен у источној Азији 1005. године Чањуанским уговором, који је, као и Вестфалски мировни уговори, означавао националне границе између независних режима кинеске династије Сонг и номадске династије Љао.[19] Овај систем је копиран и развијан у источној Азији у наредним вековима све до успостављања паневроазијског Монголског царства у 13. веку.[20]

Национална држава је добила филозофску основу у ери романтизма, испрва као „природни“ израз појединачних народа (романтичарски национализам: видети концепцију народа Јохана Готлиба Фихтеа, којој се касније супротставио Ернест Ренан). Све већи нагласак током 19. века на етничком и расном пореклу нације, довео је до редефинисања националне државе у овим терминима.[17] Расизам, који је у Буленвиловим теоријама био инхерентно антипатриотски и антинационалистички, спојио се са колонијалистичким империјализмом и „континенталним империјализмом“, пре свега у пангерманским и пансловенским покретима.[21]

Према Андреасу Вимеру и Јувалу Фајнштајну, националне државе су имале тенденцију да настану када су промене моћи омогућиле националистима да збаце постојеће режиме или апсорбују постојеће административне јединице.[22] Сјуе Ли и Алекандер Хикс повезују учесталост стварања националних држава са процесима дифузије који потичу од међународних организација.[23]

Референце

уреди
  1. ^ Tishkov, Valery A. (јануар 2000). „Forget the `nation`: post-nationalist understanding of nationalism”. Ethnic and Racial Studies. 23 (4): 625–650 [стр. 627]. doi:10.1080/01419870050033658. 
  2. ^ Connor, Walker (октобар 1978). „A nation is a nation, is a state, is an ethnic group is a … .”. Ethnic and Racial Studies. 1 (4): 377—400. doi:10.1080/01419870.1978.9993240. 
  3. ^ Radan, Peter (2001). The break-up of Yugoslavia and international law (1. publ. изд.). New York: Routledge. стр. 14. ISBN 978-0-415-25352-9. 
  4. ^ Keith, Alfred M. Boll ; foreword by Kenneth (2007). Multiple nationality and international law. Leiden: M. Nijhoff. стр. 67. ISBN 978-90-04-14838-3. 
  5. ^ Elazar, Daniel J. (1998). Covenant and civil society : the constitutional matrix of modern democracy. New Brunswick, N.J.: Transaction. стр. 129. ISBN 978-1-56000-311-3. 
  6. ^ Cederman, Lars-Erik (1997). Emergent Actors in World Politics: How States and Nations Develop and Dissolve. 39. Princeton University Press. стр. 19. ISBN 978-0-691-02148-5. JSTOR j.ctv1416488. S2CID 140438685. doi:10.2307/j.ctv1416488. „When the state and the nation coincide territorially and demographically, the resulting unit is a nation-state.” 
  7. ^ Brubaker, Rogers (1992). Citizenship and Nationhood in France and Germany (на језику: енглески). Harvard University Press. стр. 28. ISBN 978-0-674-25299-8. „A state is a nation-state in this minimal sense insofar as it claims (and is understood) to be a nation's state: the state 'of' and 'for' a particular, distinctive, bounded nation.” 
  8. ^ Hechter, Michael (2000). Containing Nationalism (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-829742-0. 
  9. ^ Gellner, Ernest (2008). Nations and Nationalism (на језику: енглески). Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-7500-9. 
  10. ^ Peter Radan (2002). The break-up of Yugoslavia and international law. Psychology Press. стр. 14. ISBN 978-0-415-25352-9. Приступљено 25. 11. 2010. 
  11. ^ Alfred Michael Boll (2007). Multiple nationality and international law. Martinus Nijhoff Publishers. стр. 67. ISBN 978-90-04-14838-3. Приступљено 25. 11. 2010. 
  12. ^ Daniel Judah Elazar (1998). Covenant and civil society: the constitutional matrix of modern democracy. Transaction Publishers. стр. 129. ISBN 978-1-56000-311-3. Приступљено 25. 11. 2010. 
  13. ^ Hobsbawm, Eric (1992). Nations and nationalism since 1780 (2nd изд.). Cambridge University Press. стр. 60. ISBN 0521439612. 
  14. ^ „French language law: The attempted ruination of France's linguistic diversity.”. Trinity College Law Review (TCLR) | Trinity College Dublin (на језику: енглески). 2015-03-04. Приступљено 2022-04-08. 
  15. ^ Kohn, Hans (1955). Nationalism: Its Meaning & History. 
  16. ^ Greenfeld, Liah (1992). Nationalism: Five Roads to Modernity. 
  17. ^ а б White, Philip L. (2006). 'Globalization and the Mythology of the Nation State', In A.G. Hopkins, ed. Global History: Interactions Between the Universal and the Local Palgrave Macmillan, pp. 257–284
  18. ^ Azurmendi, Joxe: Historia, arraza, nazioa, Donostia: Elkar, 2014. ISBN 978-84-9027-297-8
  19. ^ Chen, Yuan Julian (јул 2018). „Frontier, Fortification, and Forestation: Defensive Woodland on the Song–Liao Border in the Long Eleventh Century”. Journal of Chinese History (на језику: енглески). 2 (2): 313—334. ISSN 2059-1632. S2CID 133980555. doi:10.1017/jch.2018.7. 
  20. ^ Pakhomov, Oleg (2022). Political Culture of East Asia – a civilization of total power. [S.l.]: Springer-Verlag, Singapore. ISBN 978-981-19-0778-4. OCLC 1304248303. 
  21. ^ See Hannah Arendt's The Origins of Totalitarianism (1951)
  22. ^ Wimmer, Andreas; Feinstein, Yuval (2010). „The Rise of the Nation-State across the World, 1816 to 2001”. American Sociological Review (на језику: енглески). 75 (5): 764—790. ISSN 0003-1224. S2CID 10075481. doi:10.1177/0003122410382639. 
  23. ^ Li, Xue; Hicks, Alexander (2016). „World Polity Matters: Another Look at the Rise of the Nation-State across the World, 1816 to 2001”. American Sociological Review (на језику: енглески). 81 (3): 596—607. ISSN 0003-1224. S2CID 147753503. doi:10.1177/0003122416641371. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Национална_држава&oldid=28872921”