Когнитивна психологија

Когнитивна психологија је област психологије која проучава сазнајне структуре, процесе, стања и функције као што су опажање, пажња, учење, памћење, заборављање, свест, говор, мишљење, одлучивање, сан... У области когнитивне психологије њене различите подобласти и аспекте изучавају различите дисциплине.[1]

Когнитивна психологија је настала 1960-их у прекиду од бихејвиоризма, који је од 1920-их до 1950-их сматрао да су неуочљиви ментални процеси изван подручја емпиријске науке. До овог прелома дошло је пошто су истраживачи у лингвистици и кибернетици, као и примењеној психологији, користили моделе менталне обраде да објасне људско понашање. Рад изведен из когнитивне психологије интегрисан је у друге гране психологије и разне друге модерне дисциплине попут когнитивне науке, лингвистике и економије. Домен когнитивне психологије се преклапа са оним когнитивне науке, која има више интердисциплинарни приступ и укључује студије нељудских субјеката и вештачке интелигенције.[1]

Предмет истраживања уреди

У свом данашњем облику, когнитивна психологија настаје педесетих година 20. века, да би већ средином шездесетих година, Урлик Најсер, један од савремених пионира у области истраживања когнитивних процеса, дао прво актуелно одређење предмета когнитивне психологије које је и данас актуелно. По њему, когнитивна психологија се бави проучавањем процеса који се обављају на подацима добијеним из чула. Ти подаци се трансформишу, сажимају, обрађују, складиште и побуђују, пролазе кроз различите фазе обраде.

У најширем смислу, предмет когнитивне психологије су ментални процеси одраслог, нормалног појединца.[2] Овако одређен предмет могуће је сузити на следеће проблеме:

  • на који начин се примају, одабиру и осмишљавају информације о спољашњем свету
  • како су све те информације ускладиштене у памћењу
  • како се користе у решавању различитих врста сложених или мање сложених проблема

Историјски развој уреди

Филозофски, промишљања људског ума и његових процеса постоје од времена старих Грка. Године 387. п. н. е., познато је да је Платон сугерисао да је мозак седиште менталних процеса.[3] Године 1637, Рене Декарт је изјавио да се људи рађају са урођеним идејама и разрадио је идеју дуализма ума и тела, која је постала позната као дуализам супстанције (у основи идеја да су ум и тело две одвојене супстанце).[4] Од тог времена, током 19. века водиле су се велике расправе о томе да ли је људска мисао била искључиво искуствена (емпиризам), или је укључивала урођено знање (рационализам). Неки од учесника у ову расправу су били Џорџ Беркли и Џон Лок на страни емпиризма, а Имануел Кант на страни нативизма.[5]

Са наставком филозофске расправе, средина до краја 19. века била је критично време за развој психологије као научне дисциплине. Два открића која ће касније играти значајну улогу у когнитивној психологији су откриће Пола Брока да постоје подручја мозга која су великој мери одговорна за производњу језика,[4] и Карл Верниково откриће подручја за које се сматра да је углавном одговорно за разумевање језика.[6] Обе области су накнадно формално назване по својим проналазачима, а поремећаји у производњи или разумевању језика појединца услед трауме или малформација у тим областима постали су уобичајено познати као Брокова афазија и Верникова афазија.

Од 1920-их до 1950-их, главни приступ психологији био је бихевиоризам. У почетку су његови присталице посматрале менталне догађаје као што су мисли, идеје, пажња и свест као неприметне, дакле изван сфере науке о психологији. Један од пионира когнитивне психологије, који је радио изван конвенционалних граница бихевиоризма (интелектуалних и географских), био је Жан Пијаже. Од 1926. до 1950-их и до 1980-их он је проучавао мисли, језик и интелигенцију деце и одраслих.[7]

Средином 20. века појавила су се три главна утицаја која ће надахнути и обликовати когнитивну психологију као формалну школу мишљења:

  • Развојем нове технологије ратовања током Другог светског рата исткла се потреба за већим разумевањем људских перформанси. Проблеми попут тога како најбоље обучити војнике за употребу нове технологије и како се бавити питањима пажње док су под присилом, постали подручја која су важна за војно особље. Бихевиоризам је пружио мало или нимало увида у ове ствари. Дело Доналда Броадбента је интегрисало концепте из истраживања људских перформанси и недавно развијене теорије информација, и тиме створило могућности нових приступа у овој области.[5]
  • Развој информатике довео би до повлачења паралела између људске мисли и рачунарске функционалности рачунара, отварајући потпуно нова подручја психолошке мисли. Ален Њувел и Херберт Симон провели су године развијајући концепт вештачке интелигенције (AI), а касније су радили са когнитивним психолозима на импликацијама вештачке инетлигенције. То је подстакло концептуализацију менталних функција обликованих на начин на који су рачунари руковали стварима као што су складиштење и проналажење меморије,[5] а отворило је важан увод у когнитивизам.
  • Критика бихевиоризма и општије емпиризма Ноама Чомског из 1959. године[8] покренула је оно што ће постати познато као „когнитивна револуција“. Унутар психологије, у критици бихевиоризма, Ј.С. Брунер, Ј.Ј. Гуднов & Г.А. Остин написали су „студију размишљања” 1956. године. Г.А. Милер, Е. Галантер и К. Прибрам су написали своје чувене „Планове и структуру понашања” 1960. године. Исте године Брунер и Милер су основали Харвардски центар за когнитивне студије, који је институционализовао револуцију и покренуо поље когнитивних наука.
  • Формално признавање поља подразумевало је успостављање истраживачких институција попут Центра за обраду људских података Џорџа Мандлера 1964. Мандлер је описао порекло когнитивне психологије у чланку из 2002. године у часопису Журнал историје бехавиоралних наука.[9]

Улрик Најсер је увео појам „когнитивна психологија“ у уобичајену употребу својом књигом Когнитивна психологија, објављеном 1967. године.[10][11]

Референце уреди

  1. ^ а б Требјешанин, Ж. (2018). Речник психологије (пето издање). Београд: Агапе књига.
  2. ^ Mayer, R.E. (2001). Multimedia learning. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-78749-
  3. ^ „Mangels, J. History of neuroscience”. Columbia.edu. Приступљено 2014-08-13. 
  4. ^ а б Malone, J.C. (2009). Psychology: Pythagoras to Present. Cambridge, Massachusetts: The MIT Press. (a pp. 143, b pp. 293, c pp. 491)
  5. ^ а б в Anderson, J.R. (2010). Cognitive Psychology and Its Implications. New York, NY: Worth Publishers.
  6. ^ Eysenck, M.W. (1990). Cognitive Psychology: An International Review. West Sussex, England: John Wiley & Sons, Ltd. (pp. 111)
  7. ^ Smith, L. (2000). About Piaget. Retrieved from http://piaget.org/aboutPiaget.html Архивирано на сајту Wayback Machine (24. август 2019)
  8. ^ Chomsky, N. A. (1959), A Review of Skinner's Verbal Behavior
  9. ^ Mandler, G. (2002). Origins of the cognitive (r)evolution. Journal of the History of the Behavioral Sciences, 38, 339–353.
  10. ^ Neisser, U. (1967). Cognitive Psychology. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall. Neisser's definition on page 4.
  11. ^ „Remembering the Father of Cognitive Psychology”. APS Observer (на језику: енглески). 25 (5). 2012-04-27. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди