Психијатрија

Психијатрија је медицинска дисциплина која се бави проучавањем порекла, механизама и процеса настанка, облика, распрострањености и лечења психичких болести и поремећаја. Психијатрија се бави, осим лечења, и превенцијом душевних болести, као и рехабилитацијом оболелих.[1][2] Психијатрија обухвата различите маладаптације повезане са расположењем, понашањем, спознајом и перцепцијом.

Психијатрија
Занимање
Назив занимањаЛекар
Подручје рада
Медицина
Опис
Поља рада
Квалификације

Почетна психијатријска процена особе обично започиње испитивањем историје случаја и менталног стања. Могу се вршити физички прегледи и психолошки тестови. Повремено се користе неуроимиџинг или друге неурофизиолошке технике.[3] Ментални поремећаји се често дијагнозирају у складу са клиничким концептима наведеним у дијагностичким приручницима као што је Међународна класификација болести (МКБ), коју уређује и користи Светска здравствена организација (СЗО) и широко коришћени Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје (ДСМ), који је објавило Америчко удружење психијатара (АПА). Пето издање ДСМ-а (DSM-5) објављено је 2013. године. Оно је реорганизовало веће категорије различитих болести и проширило је претходно издање тако што укључује информације/увиде у складу са тренутним истраживањима.[4]

Комбиновани третман психијатријских лекова и психотерапије постао је најчешћи начин психијатријског лечења у тренутној пракси,[5][6] мада савремена пракса такође укључује широк спектар других модалитета, нпр. асертивни третман заједнице, подршка заједнице и подржани радни однос. Лечење се може спроводити стационарно или амбулантно, у зависности од тежине функционалног оштећења или од других аспеката дотичног поремећаја. Болнички пацијенти се могу лечити у психијатријској болници. Истраживање и лечење у оквиру психијатрије у целини спроводи се на интердисциплинарној основи са другим стручњацима, попут епидемиолога, медицинских сестара, социјалних радника, окупационих терапеута или клиничких психолога.

Теорија и фокусУреди

„Психијатрија, више него било која друга грана медицине, приморава своје лекаре да се боре са природом доказа, ваљаношћу интроспекције, проблемима у комуникацији и другим дугорочним филозофским питањима”.[7]

Психијатрија се односи на област медицине усредсређену посебно на ум, чији је циљ проучавање, спречавање и лечење менталних поремећаја код људи.[8][9][10] Описана је као посредник између света из друштвеног контекста и света из перспективе ментално болесних.[11]

Особе које су специјализоване за психијатрију често се разликују од већине других стручњака за ментално здравље и лекара по томе што морају бити упознате и са друштвеним и са биолошким наукама.[9] Дисциплина проучава рад различитих органа и телесних система класификованих према пацијентовим субјективним искуствима и објективној физиологији пацијента.[12] Психијатрија третира менталне поремећаје, који су конвенционално подељени у три врло опште категорије: менталне болести, тешки поремећаји учења и поремећаји личности.[13] Иако се фокус психијатрије временом мало променио, поступци дијагностике и лечења драматично су еволуирали и тај тренд наставља да се одвија. Од краја 20. века, подручје психијатрије је постајало све више биолошко и мање концептуално изоловано од других медицинских поља.[14]

Опсег праксеУреди

 
Терет болести изражен у инвалидности прилагођеним годимана живота за неуропсихијатријске услове на 100.000 становника у 2002
  нема података
  мање од 10
  10–20
  20–30
  30–40
  40–50
  50–60
  60–80
  80–100
  100–120
  120–140
  140–150
  more than 150

Иако медицинска специјалност психијатрије користи истраживања на пољу неуронауке, психологије, медицине, биологије, биохемије и фармакологије,[15] генерално се сматра средином између неурологије и психологије.[16] Будући да су психијатрија и неурологија дубоко испреплетене медицинске специјалности, све сертификате за обе специјалности и за њихове подспецијалности у САД нуди један одбор, Амерички одбор за психијатрију и неурологију, који је члан Америчког одбора за медицинске специјалности.[17] За разлику од других лекара и неуролога, психијатри су специјализовани за однос лекар-пацијент и обучени су у различитој мери за употребу психотерапије и других техника терапијске комуникације.[16] Психијатри се такође разликују од психолога по томе што су лекари и имају постдипломску обуку која се назива резиденција (обично 4 до 5 година) у пољу психијатрије; квалитет и темељност њихове постдипломске медицинске обуке идентичан је са осталим медицинским струкама.[18] Стога психијатри могу саветовати пацијенте, прописивати лекове, наручивати лабораторијске тестове, наручивати неуроимиџинг и обављати физичке прегледе.[3]

ЕтикаУреди

Светско психијатријско удружење издаје етички кодекс којим се уређује понашање психијатара (попут осталих следбеника професионалне етике). Психијатријски етички кодекс, први пут успостављен Хавајском декларацијом 1977. године, проширен је и ажуриран Бечком повељом 1983. године и проширен Мадридском декларацијом 1996. године. Кодекс је даље ревидиран током генералних скупштина те организације 1999, 2002, 2005, и 2011.[19]

Кодекс Светске психијатријске асоцијације покрива питања као што су поверљивост, смртна казна, етничка или културна дискриминација,[19] еутаназија, генетика, људско достојанство онеспособљених пацијената, односи са медијима, трансплантација органа, процена пацијента, истраживачка етика, одабир пола,[20] мучења,[21][22] и најновије сазнање.

РеференцеУреди

  1. ^ Backes, Katherine A.; Borges, Nicole J.; Binder, S. Bruce; Roman, Brenda (2013). „First-year medical student objective structured clinical exam performance and specialty choice”. International Journal of Medical Education. 4: 38—40. doi:10.5116/ijme.5103.b037 .   
  2. ^ Alarcón, Renato D. (2016). „Psychiatry and Its Dichotomies”. Psychiatric Times. 33 (5): 1. 
  3. ^ а б „Information about Mental Illness and the Brain (Page 3 of 3)”. The Science of Mental Illness. National Institute of Mental Health. 31. 1. 2006. Архивирано из оригинала на датум 12. 10. 2007. Приступљено 19. 4. 2007. 
  4. ^ Kupfer DJ, Regier DA (мај 2010). „Why all of medicine should care about DSM-5”. JAMA. 303 (19): 1974—5. PMID 20483976. doi:10.1001/jama.2010.646. 
  5. ^ Gabbard GO (фебруар 2007). „Psychotherapy in psychiatry”. International Review of Psychiatry. 19 (1): 5—12. PMID 17365154. S2CID 25268111. doi:10.1080/09540260601080813. 
  6. ^ „Psychiatry Specialty Description”. American Medical Association. Приступљено 10. 10. 2020. 
  7. ^ Guze, 1992, p.4
  8. ^ Guze 1992, стр. 4.
  9. ^ а б Storrow, Hugh A. (1969). Outline of Clinical Psychiatry. New York: Appleton-Century-Crofts. стр. 1. ISBN 978-0-390-85075-1. OCLC 599349242. 
  10. ^ Lyness 1997, стр. 3.
  11. ^ Gask 2004, стр. 7.
  12. ^ Guze 1992, стр. 131.
  13. ^ Gask 2004, стр. 113.
  14. ^ Gask 2004, стр. 128.
  15. ^ Pietrini P (новембар 2003). „Toward a biochemistry of mind?”. Editorial. The American Journal of Psychiatry. 160 (11): 1907—8. PMID 14594732. doi:10.1176/appi.ajp.160.11.1907 . 
  16. ^ а б Shorter 1997, стр. 326.
  17. ^ „Specialty and Subspecialty Certificates”, American Board of Medical Specialties, n.d, Приступљено 27. 7. 2016 
  18. ^ Hauser, Mark J. „Student Information”. Psychiatry.com. Архивирано из оригинала на датум 23. 10. 2010. Приступљено 21. 9. 2007. 
  19. ^ а б „Madrid Declaration on Ethical Standards for Psychiatric Practice”. World Psychiatric Association. 21. 9. 2011. Архивирано из оригинала на датум 4. 3. 2016. Приступљено 3. 11. 2014. 
  20. ^ López-Muñoz F, Alamo C, Dudley M, Rubio G, García-García P, Molina JD, Okasha A (мај 2007). Cecilio Alamoa, Michael Dudleyb, Gabriel Rubioc, Pilar García-Garcíaa, Juan D. Molinad and Ahmed Okasha. „Psychiatry and political-institutional abuse from the historical perspective: the ethical lessons of the Nuremberg Trial on their 60th anniversary”. Progress in Neuro-Psychopharmacology & Biological Psychiatry. 31 (4): 791—806. PMID 17223241. S2CID 39675837. doi:10.1016/j.pnpbp.2006.12.007. »These practices, in which racial hygiene constituted one of the fundamental principles and euthanasia programmes were the most obvious consequence, violated the majority of known bioethical principles. Psychiatry played a central role in these programmes, and the mentally ill were the principal victims.« 
  21. ^ Gluzman SF (децембар 1991). „Abuse of psychiatry: analysis of the guilt of medical personnel”. Journal of Medical Ethics. 17 Suppl (Suppl): 19—20. PMC 1378165 . PMID 1795363. doi:10.1136/jme.17.Suppl.19 . »Based on the generally accepted definition, we correctly term the utilisation of psychiatry for the punishment of political dissidents as torture.« 
  22. ^ Debreu, Gerard (1988). „Introduction”. Ур.: Corillon, Carol. Science and Human Rights. The National Academies Press. стр. 21. ISBN 978-0-309-57510-2. PMID 25077249. doi:10.17226/9733 . Приступљено 2007-10-04. »Over the past two decades the systematic use of torture and psychiatric abuse have been sanctioned or condoned by more than one-third of the nations in the United Nations, about half of mankind.« 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди