Василије Петровић Његош
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Василије III Петровић Његош (Његуши, 1709 — Санкт Петербург, 10. март 1766) био је владика и митрополит црногорски[1] (1750—1766). Владао је заједно са стрицем Савом Петровићем од 1750. до 1766. године. Писац је прве домаће историје Црне Горе.[2]
Василије III Петровић Његош | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 1709. |
Место рођења | Његуши, Црна Гора |
Датум смрти | 10. март 1766.56/57 год.) ( |
Место смрти | Петроград, Руска Империја |
Митрополит скендеријски и приморски Црне Горе | |
Године | (1750–1766) |
Претходник | Сава Петровић Његош (1735 — 1750) |
Наследник | Сава Петровић Његош (1766 — 1781) |
Биографија
уредиНа предлог митрополита Саве, хиротонисан је 1750. године од српског патријарха Атанасија II и од тада је учествовао у вођењу црквених и народних послова. Већ 15. марта 1750. године послао га је патријарх у Русију да скупља милостињу.[3] И раније као архимандрит ишао је у сличну мисију; био је у Аустрији да поврати свете реликвије које је однео тамо српски патријарх Арсеније Чарнојевић. Одржавао је блиске везе са царском Русијом и одиграо значајну улогу у обнови српске државе.
Представници црногорско-османске комисије, у којој су били и владика Василије и требињски капетан Хамза као представник османске власти су 10. јула 1761. утврдили су мир између херцеговачких и црногорских нахија орочен на најмање три године. Договором је била загарантована слобода кретања у оба смјера Црногорцима у нахијама под османском влашћу и султанових поданика у Црној Гори.
Када је руски цар Петар Велики послао генерала Милорадовића у Црну Гору, задарска Архибискупска курија пише Млетачком Сенату, да су Цетињске Владике узурпирале права Династије Црнојевића, проглашавајући се Господарима Црне Горе, па да владика Василије пружа једну руку на Далмацију, а другу на Арбанију, имајући иза леђа Русију.[4]
Умро је 10. марта 1766. године у Петрограду [5] где је и сахрањен.[6] Патријарх Василије Јовановић-Бркић је умро 10. фебруара 1772. године, исто у Петрограду и сутрадан је сахрањен у Благовештенској цркви, поред гроба Василија Петровића Његоша.[7]
Дела
уреди- Кратка историја Црне Горе (Кратка историја о Черној Гори) - Москва 1754.
- Похвала Немањи
Поред наведених познато је да је Василије написао још две кратке црногорске историје које су остале у рукопису. Такође, у историји књижевности је прихваћено мишљење да и његова преписка има извесну литерарну вредност.[8]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 21. ISBN 86-331-2112-3.
- ^ Вуковић 1996, стр. 60-61.
- ^ "Сион", Београд 7. јун 1874.
- ^ Томановић 2018, стр. 341.
- ^ Станојевић 1975, стр. 368.
- ^ Божовић, Владимир (2018). Благовјештенска црква у Санкт Петербургу: Симболички сусрет српске и руске историје. Подгорица: ИН4С.
- ^ Дурковић-Јакшић, Љубомир (1991). Митрополија Црногорска никада није била аутокефална, pp. 20, фуснота 63. Београд - Цетиње.
- ^ „MONTENEGRINA - digitalna biblioteka crnogorske kulture i nasljedja”. www.montenegrina.net. Приступљено 2023-02-02.
Литература
уреди- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Евро, Унирекс, Каленић.
- Дурковић-Јакшић, Љубомир (1991). Митрополија црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње: Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Митрополија црногорско-приморска.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496-1918. Нови Сад: Прометеј.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2017). Срби у Црној Гори 1496-1918. Никшић: Институт за српску културу.
- Милићевић, Јован; Ракочевић, Новица (1986). „Црна Гора од 1735-1797”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 498—530.
- Миловић, Јевто М. (1956). Зборник докумената из историје Црне Горе (1685-1782). Цетиње: Историски институт.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра.
- Станојевић, Глигор (1975). „Црна Гора у XVIII вијеку”. Историја Црне Горе. књ. 3, св. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 229—499.
- Станојевић, Глигор (1979). Митрополит Василије Петровић и његово доба (1740-1766). Београд: Историјски институт.
- Радослав Распоповић, Дипломатија Црне Горе 1711—1918, Подгорица—Београд 1996.
- Глигор Станојевић, Митрополит Василије Петровић и његово доба (1740—1766), Београд 1979.
- Томановић, Лазар (2018). Мемоари. ЦИД, Подгорица.
Спољашње везе
уреди- Историја о Црној Гори (1754)
- Историјска библиотека: Потемкинова села митрополита Василија
- Александар Стаматовић: Кратка историја Митрополије црногорско-приморске (1219-1999)