Маричка битка

Маричка битка или бој код Черномена, одиграла се на реци Марици у петак 26. септембра 1371. између снага Османског царства под вођством румелијског беглербега Лала-Шахина и српских снага које су бројале око 60.000 људи (70.000 по Халкокондилу). Српску војску предводили су краљ Вукашин и његов брат деспот Јован Угљеша. Обојица су погинули у бици.

Маричка битка
Део Отоманског освајања Балкана
BG-1371.jpg
Правци Османлијских продора (уџа) по источном Балкану у 14. веку
Време:26. септембар 1371.
Место:на реци Марици код Черномена,
данашња Грчка
Исход: одлучујућа османска победа[1]
Сукобљене стране
 Српско царство  Османско царство
Команданти и вође
Вукашин Мрњавчевић 
Угљеша Мрњавчевић 
Гојко Мрњавчевић
Лала Шахин
Јачина
10.000-15.000[2]
20.000[3]
70.000[3][4][5][6][7]
10.000[2]
800[3][8]
Жртве и губици
велики губици
хиљаде војника су се удавили[9]
непознати
Област краља Вукашина Мрњавчевића и деспота Јована Угљеше уочи Маричке битке (1371. године).

Поједини историчари наводе 1367. или чак и 1363. за годину битке, али сви заједно тврде да се битка одиграла код Черномена, данас грчки Орменио у области Еврос, на пољу које Турци наводно дан данас зову Сирф синдиги, погибље Срба.

Вукашина наслеђује његов син Марко, познатији као Марко Краљевић, али не успева да одржи српске земље и недуго после битке постаје турски вазал.

Ова битка представља почетак османлијских освајања територија којима је владао српски цар Душан.

ПоводУреди

Најстарији српски извор, Запис монаха Исаије као повод за почетак сукоба између Срба и Турака наводи намеру деспота Угљеше, да заједно са својим братом краљем Вукашином истера Турке из Македоније (тј. Романије (Византије) или по садашњем Тракије).

Према немачком историчару Цинкајзену, који су позива на турске изворе, рат између Срба и Турака избио је због заузећа града Пловдива. Према њему, заповедник града је успео да избегне краљу српском и да га приволи да покрене војску против Турака.

Ондашњи турски извори пак тврде да је циљ српске војске био да се заузме Дринопоље и да се турске снаге на Балканском полуострву, под командом беглербега Лала-Шахина протерају из Румелије (Источно римско царство) у Анадолију (Мала Азија).

Савремени историчари сматрају да није постојао конкретан повод за избијање непријатељстава. Према њима, Деспот Угљеша, чија држава се прва налазила на правцу турског напредовања, схватио је опасност коју су представљала турска освајања на Балканском полуострво. Иако су турске територије на Балкану у то време биле незнатне Турци су освојили неколико добро утврђених градова као што је Дринопоље и на тај начин створили мостобран за даља освајања у Европи. Угљеша је у својој мудрости изабрао идеалан тренутак за напад. Султан Мурат се са војском налазио у Малој Азији држећи под опсадом град Бигу док је у Дринопољу био мањи турски гранизон под командом Лала Шахина.

УчеснициУреди

Засигурно се зна да су на српској страни поред војске Деспота Угљеше учествовале и снаге краља Вукашина. Спорно питање је да ли су и који српски великаши такође учествовали у походу на Турке.

Турски извори наводе да су поред деспота, краља и „краљевих неверника“ у бици учествовали војводе и властела Босне, Угарске и Влашке. Грчки писац из XV века, Лаоник Халкокондил помиње само Угљешу и Вукашина док се у записима монаха Исаије каже да је Угљеша дигао „све српске и грчке војнике и брата својега Вукашина краља“ као и „многе друге велможе,... негде до шестидесет тисушт изабрани војски“.

Према Стојану Новаковићу, „српске велможе“ који су се придружили Угљеши и Вукашину највероватније су били Дејановићи и војвода Богдан. Северна српска властела у овом боју није учествовала. Балшићи, који су били у добрим односима са Вукашином највероватније нису учествовали у бици јер су убрзо након пораза српских снага отели Призрен од Вукашиновог сина; Никола Алтомановић такође није могао да учествују у бици јер је био у рату са Вукашином; Лазар и Бранковићи нису имали интереса да учествују у бици и на тај начин учврсте Вукашинов положај као краља и наследника цару Урошу чију су власт, макар и формално, још увек поштовали.

На основу расположивих извора може се закључити да су српску војску дале српске земље око Шар-планине, као и све јужне српске земље око Вардара и Струме, заједно са грчким крајевима јужне Македоније (међу Вардаром и Струмом), Драме, Мосинопоља и Водена. Непознато је да ли је великаш Радослав Хлапен учествовао у боју јер је преживео битку, а након тога је наставио да влада Бером, Воденом и Костуром и то не као вазал. У бици је скоро сигурно учествовао бугарско-српски племић Александар Комнин Асен, обласни господар Валоне са својом војском.

Турске снаге којима је заповедао румелијски беглербег Лала-Шахин биле су четири пута слабије од српских и углавном су се сводиле на посаду утврђеног града Дринопоља. Халкокондил чак наводи да су снаге са којима је Лала-Шахин напао српску војску бројале једва 800 људи.

Најчешће забуне у вези са учесницима боја на МарициУреди

На основу извора које смо навели може се закључити да је у Маричкој бици учествовала хришћанска коалиција састављена од Срба, Угара и Влаха. Такође, у енглеској литератури се наводи да је у бици са српске стране учествовала коалиција састављена од Срба, Бугара и Грка.

У првом примеру коришћени су углавном турски извори. Стога није чудно што се у њима наводи да су се на српској страни налазили великаши и из Угарске, Босне и Влашке. На овај начин турски историчари су желели да увеличају значај победе која је представљала тријумф ислама над хришћанством оличеним у представницима свих већих хришћанских држава на Балкану.

У другом примеру погрешно је наведено да су грчке снаге такође учествовале у овој бици. Међутим, у питању су снаге Угљеше и Вукашина и других српских великаша чија се државна територија протезала и на грчке земље (укључујући и област Македонију као део Грчке). Прави Грци, тј. тадашња Византијска држава ни на који начин није помогла Угљешу и Вукашина већ је искористила српски пораз да прошири своју територију.

Што се Бугара тиче, они се не спомињу ни у једном од историјских извора које је користио Стојан Новаковић.

Оно што се са сигурношћу може тврдити јесте да су у Маричкој бици учествовале српске снаге састављене од војске Угљеше и Вукашина и неких српских великаша. Уколико су у бици учествовале и снаге неке од претходно наведених држава, онда су оне биле толико занемарљиве да тадашњи историјски извори нису сматрали за потребно да их посебно наведу.

БиткаУреди

Угљеша и Вукашин поставили су себи замашан циљ: истерати Турке из Европе, а моменат је био добро изабран - кад је Мурат I био забављен ратом у Малој Азији. Требало је још увек напрегнути све снаге, али су оба брата заједно, према величини земаља и других војски оног времена, могли скупити свега 10.000-15.000 људи. То је била феудална војска дигнута са подручних земаља браће Мрњавчевића (северне Македоније, Косова и Метохије и Серске деспотовине између Струме и Марице, јужно од Родопских планина), дакле, састављена претежно од Срба и македонских Словена, са нешто Грка, Угљешиних поданика. Може се претпоставити да су се војске два брата среле негде у долини Марице код данашњег Димитровграда, а затим кренуле низводно ка Једрену.[2]

У Једрену се налазио Лала Шахин, румелијски (европски) беглербег, који је могао скупити највише 10.000 бораца, поуздано слабијег квалитета од хришћанске војске, јер су најбоље турске трупе биле уз Мурата у Азији. Лала Шахин се нашао у тешкој ситуацији: Једрене, нова турска престоница, било је практично неутврђено, битку на отвореном пољу није смео примити, а још мање одступити. Он се решион на препад: ноћу 25/26. септембра 1371, вероватно пред зору, напао је хришћански логор код Черномена, на десној обали Марице, неких 40 км узводно од Једрена, и потпуно их разбио. Оба Мрњавчевића су погинула. Турски извори наглашавају да у логору хришћана није било ни реда, ни опрезности.[2]

ПоследицеУреди

Последице маричке битке биле су изванредно тешке. За непуне две деценије сав централни и источни део Балкана доспео је посредно или непосредно под власт Турака. Византијски и бугарски цар постали су турски вазали. То је снашло и српске династе у Македонији уколико су их Турци задржали.[2]

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Sedlar 1994, стр. 385.
  2. ^ а б в г д Никола Гажевић, Војна енциклопедија књига 5, Војноиздавачки завод, Београд 1972, стр. 285
  3. ^ а б в Boskovic, Vladislav (2009). King Vukasin and the disastrous Battle of Marica. GRIN Verlag. стр. 11. ISBN 978-3-640-49264-0. 
  4. ^ The New Encyclopædia Britannica: Micropaedia. Encyclopædia Britannica. 1993. стр. 855. ISBN 978-0-85229-571-7. 
  5. ^ Grumeza, Ion (2010). The Roots of Balkanization: Eastern Europe C.E. 500-1500. University Press of America. стр. 93. ISBN 978-0-7618-5134-9. 
  6. ^ Julius Emil DeVos: Fifteen hundred years of Europe, O'Donnell Press, 1924, page 110.
  7. ^ Otto Kaemmel: Spamer's Illustrierte Weltgeschichte: mit besonderer Berücksichtigung der Kulturgeschichte, O. Spamer, 1902, page 740. (језик: немачки)
  8. ^ Veiter, Theodor (1971). Volkstum zwischen Moldau, Etsch und Donau: Festschrift für Franz Hieronymus Riedl : Dargeboten zum 65. Lebensjahr. W. Braumüller. стр. 294. ISBN 978-3-7003-0007-6. 
  9. ^ Rossos 2008, стр. 40.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди