Властела у средњовековној Србији

(преусмерено са Властела)

Властела је представљала повлашћен сталеж у средњовековној Србији[1]. Њени припадници су били разноврсног етничког порекла. Поред Срба, често су то били Немци, Грци и други.[2] Поред властеле, повлашћен сталеж је чинило и свештенство док је било више категорија неповлашћеног становништва.

Порекло називаУреди

Реч властела је српскословенског порекла.[2] Према мишљењу већине истраживача средњовековног српског права, изведена је из речи власт.[1] Израз се по први пут помиње у Законоправилу Светога Саве из 1219. године где се грчка реч архонт (грч. ἄρχων) преводи српским речима властел, кнез и бољар.[1] У Жичкој повељи из 1220. године се први пут помиње сталешка сегрегација, а припадници повлашћеног сталежа се називају властелом.[3] Израз наставља да се примењује и у осталим документима тог периода и до краја тринаестог века он постаје општеприхваћен. У неким српским правним споменицима за властелу се употребљава и назив бољар који је у Србију стигао из Бугарске, а који је у Бугарској и Русији представљао виши, привилеговани статус.[4] Он се може наћи у уговору краља Радослава са Дубровником 1234. године, повељи краља Душана манастиру Хиландару из 1340. године и попису добара манастира Свете Богородице у Тетову 1346. године.[4] Ипак, реч бољар се није усталила и изостављена је у Душановом законику где се у повлашћене слојеве становништва убрајају велика властела, мала (обична) властела и властеличићи.

За разлику од српских извора, византијски историчари у својим списима набрајају низ различитих израза за означавање српске властеле: моћни (грч. δυνατοί), великоплеменити (грч. μεγαλώνυμοι), великославни и благородни .[4]

Настанак властелеУреди

Постоје различите теорије о пореклу и настанку српске властеле. Према мишљењу руског правника и историчара Теодора Тарановског, ова групација је изникла пре свега из владареве дружине ратника, која је чинила његову најближу околину и била темељ за административну и војну кристализацију државе. Испрва су њени чланови живели на двору владара, да би се затим настањивали на имањима која су добијали од њега или окупирали као празна. Убрзо је наступила комбинација војне службе са земљишним велепоседом и тако се оформила властела.[5] Константин Јиречек, чешки историчар, пише да је властела у средњовековној Србији створена на исти начин као и у другим европским државама; тако што су се потомци старих владалачких и жупанских лоза, споредне гране владалачке куће и највиши земаљски чиновници разноликог порекла, повезани женидбама са краљевима и царевима организовали као виши сталеж.[6]

 
Ожалошћена властела, детаљ са фреске из Сопоћана са представом сахране краљице Ане Дандоло

Конституисање властеоског слоја у српским земљама одвијало се постепено, током неколико векова. Моћне државе у окружењу су допринеле да процес буде доста спорији него на другим подручјима. Развитак војне службе је дефинитивно био пресудан за његово формирање. Попут витезова у Западној Европи, српски властелини су се такође борили као коњаници. Уједно се све више етаблирао и слој зависних сељака који је, радом за властелина, требало да му омогући да се посвети ратовању у корист владара.[5]

Обавезе и привилегијеУреди

Лична и трајна војна служба владару, представљала је главну обавезу сваког властелина због којег је уживао велике привилегије у средњовековном друштву.[3] Такође, у обавезе властеле су спадале и организација превоза за владара који иде на пут, као и надгледање зидања.

Они су од владара добијали земљопоседе на којима су радили припадници неповлашћеног сталежа. Властелини су на тим поседима уживали економски, административни и судски имунитет.[3] Економски имунитет је подразумевао да су ти поседи били ослобођени обавеза према владару и држави. Административни имунитет се састојао у томе што је послове за које је задужена државна управа обављао господар властелинства, при томе искључујући владареве управне органе. Судски имунитет је значио да властелин има право да суди свим насељеницима свог властелинства, али су из његовог судства били изостављени најтежи случајеви резервисани за владара и његов суд.[3]

Привилегије, висок положај властеле и разлике које су постојале у сталешком друштву средњовековне Србије, видљиве су и у грани кривичног права. Повеље из тринаестог и четрнаестог века као и Душанов законик, пружају прегршт података о различитим казнама за исто кривично дело, зависно од тога ком сталежу припада учинилац кривичног дела.[7] Строжа казна је погађала себра као учиниоца кривичног дела над властелином него што би то био случај истог дела од стране властелина над себром. У Душановом законику, за увреду начињену себру властелин је плаћао сто перпера, док је у обрнутом случају поред сто перпера, себар био кажњаван паљењем косе и браде.[7]

ПоделаУреди

Властела се делила на:

  • велику властелу
  • малу властелу и
  • властеличиће

Подела на велику и малу властелу је по први пут наведена у повељи краља Уроша издатој манастиру Светог Петра и Павла на реци Лиму (између 1254-1264), а бележи је и Душанов законик.[4]

Велика властелаУреди

Велика властела је била малобројна, сачињавали су је највећи земљопоседници и највиши државни достојанственици који су се издвајали по својој економској снази, социјалном угледу и политичком утицају. Називани су и велможе и великоименити.[3] Душанов законик даје само једну правну повластицу великом властелину која се односила на позивање на суд. Наиме, велики властелин је добијао образложени позив у писаној форми, док су сви остали позивани судским печатом тако што је позивач доносио и показивао позиваном као доказ да је дошао званично по судском налогу, а позив је вршио усмено. У погледу судства, Душанов законик такође издваја велику властелу, обзиром на средњовековно начело да раван равноме суди. Тако су поротници великој властели били велика властела, средњим људима њихова дружина, а и себрима њихова дружина.[4]

Мала властелаУреди

Мала властела је чинила већину повлашћеног сталежа. Осим горе наведене повластице, извори нису правили разлику у правном положају између велике и мале властеле.

ВластеличићиУреди

Властеличићи су припадали слоју нижег племства, који су се на друштвеној лествици налазили испод велике и мале властеле. Израз властеличић је први пут употребљен у уговору Стефана Првовенчаног са Дубровником[3], али се он тада односио на дубровачке трговце, а не на српско ситно племство.[4] У Душановом законику се израз уводи у званични правни речник.[3] Они су водили порекло из друштвеног слоја војника и из нижег племства у крајевима који су били освојени.[3] У Законику се властеличићи набрајају заједно са осталом властелом, што је неспорно значило да спадају у исти, повлашћени сталеж. Иако имају једнаку одговорност за поједина кривична дела и уживају једнаку заштиту у случају ако себри опљачкају њихова имања[4], у члану 50 Законика се може видети и разлика у њиховом положају. Наиме, властелин који би увредио властеличића био би кажњаван новчаном казном од 100 перпера, док би властеличић због увреде властелина поред 100 перпера био кажњаван и батинама.[3]


Властела се може поделити и према садржини права својине на земљи на:

  • властелу баштинике и
  • властелу пронијаре[4]

Властела баштинициУреди

Они су имали неограничено и пуно право својине на свом властелинству- баштини.[4] Баштина је означавала очевину, односно имовину која се наслеђивала. Право наслеђивања су, начелно, имали сродници до осмог степена сродства, и ако је властелин могао да је остави било коме. Могао је да слободно располаже својом баштином у сваком смислу- да је прода, поклони или отуђи.[4] Она је била заштићена и од самовоље владара, који је није могао заменити или купити без сагласности баштиника.[3] Једино се могла одузети у случају издаје владара.

Властела пронијариУреди

Установа проније је настала у Византији, а у Србији се појавила за време краља Милутина.[3] Пронија је представљала војничко добро које је владар додељивао властелину уз обавезу вршења војне службе. Пронијар није имао пуно и неограничено право својине на земљи, већ само право коришћења и плодоуживања, без права наслеђивања и слободног располагања. Наслеђивање проније је било могуће само ако пронијаров наследник прихвати обавезу војне службе. Врховно право својине над пронијом припадало је владару и он ју је у свако доба могао одузети пронијару.[4]


Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 Шаркић, Срђан. Правни положај властеле у средњовековној Србији (PDF). стр. 8. Приступљено 26. март 2020. 
  2. 2,0 2,1 Мирковић, Зоран. Српска правна историја (треће изд.). Универзитет у Београду- Правни факултет. стр. 37. 
  3. 3,00 3,01 3,02 3,03 3,04 3,05 3,06 3,07 3,08 3,09 3,10 Мирковић, Зоран. Српска правна историја (треће изд.). Универзитет у Београду- Правни факултет. стр. 38,39,48,49. 
  4. 4,00 4,01 4,02 4,03 4,04 4,05 4,06 4,07 4,08 4,09 4,10 Шаркић, Срђан. Правни положај властеле у средњовековној Србији (PDF). Зборник радова Правног факултета, Нови Сад. стр. 9—24. Приступљено 26. март 2020. 
  5. 5,0 5,1 Ивановић, Милош (2014). „Развитак војне службе као основ формирања властеоског слоја у српској средњовековној држави”. Војно-историјски гласник: 47—49. Приступљено 26. март 2020. 
  6. ^ Ћирковић, Михаљчић, Сима, Раде. Лексикон српског средњег века. стр. 97—99. Приступљено 26. март 2020. 
  7. 7,0 7,1 Мирковић, Зоран (2019). Српска правна историја (треће изд.). Универзитет у Београду-Правни факултет. стр. 60,73,74. 

ЛитератураУреди