Избори за предсједника Црне Горе 1997.
Избори за Предсједника Републике Црне Горе су били редовни избори за функцију Предсједника Републике Црне Горе, који су одржани у октобру 1997. године. Први изборни круг је одржан 5. октобра,[1] а други 19. октобра. На изборима је учествовало осам кандидата.[2] Иако је добио највише гласова у првом кругу, Момир Булатовић није освојио и законом прописану натполовичну већину, тако да су у други круг ушла двојица првопласираних кандидата, а побједу у другом кругу је однио Мило Ђукановић.
 | ||||||||||||||||
| ||||||||||||||||
| ||||||||||||||||
| ||||||||||||||||
.jpg)
Избори су били одржани недуго након политичког раскола у владајућој Демократској партији социјалиста Црне Горе, што је довело до значајних промјена у односу снага на политичкој сцени Црне Горе.[3]
Најзначајније опозиционе и мањинске странке су 25. августа 1997. године склопиле споразум којим су се обавезале да на овим предсједничким изборима неће истицали сопствене кандидате,[4] чиме су остварени предуслови за њихову активну или пасивну подршку Милу Ђукановићу. Поменути споразум су потписале: Народна странка, Либерални савез Црне Горе, Странка демократске акције Црне Горе, Демократски савез у Црној Гори, Демократска унија Албанаца и Социјалдемократска партија Црне Горе. У подршци Милу Ђукановићу посебно се истакло тадашње руководство Народне странке, на челу са Новаком Килибардом.[5] Подршка опозиционих и мањинских странака се показала као пресудна за коначни исход избора.
Црногорски Хелсиншки комитет је оцјенио да су избори одржани у нерегуларној атмосфери.[6] Усљед бројних неправилности које су дошле до пуног изражаја током другог круга гласања, Момир Булатовић је одбио да призна валидност званично проглашених резултата, након чега је усљедио низ протеста против изборне крађе.[7] Највеће неправилности биле су откривене на гласачким мјестима у општинама Цетиње, Улцињ, Плав и Рожаје, у којима је побједу однио Мило Ђукановић. Између два изборна круга, Ђукановићеве присталице у општинској власти Подгорице су након кадровских смјена извршили низ промјена у бирачким списковима, што је довело до протеста грађана и позива на заштиту законитости.[8]
Према првобитним подацима Врховног суда Црне Горе, укупан број грађана који су након првог изборног круга по разним основама накнадно уписани у бирачки списак на цјелокупној територији Црне Горе износио је око 9,000 (девет хиљада) што је представљало значајну промјену од око 2% у односу на укупан број бирача,[9] а накнадно се испоставило да је укупан број приспјелих захтјева уочи другог изборног круга премашио цифру од 13,000, што је представљало скоро 3% у односу на укупно бирачко тијело,[10] од чега је позитивно ријешено чак 7,805 случајева.[11]
Исход избора је имао далекосежне посљедице по политички развој Црне Горе.
Резултати уреди
I круг уреди
| Кандидати | Партија | Гласови | % |
|---|---|---|---|
| Момир Булатовић | Демократска партија социјалиста Црне Горе - крило Момира Булатовића | 147.610 | 47,44 |
| Мило Ђукановић | Демократска партија социјалиста Црне Горе - крило Мила Ђукановића | 145.348 | 46,71 |
| Новица Станић | Група грађана (Народна странка - крило Божидара Бојовића) | 5.109 | 1,67 |
| Аћим Вишњић | Отаџбинска странка | 4.635 | 1,51 |
| Драган Хајдуковић | Група грађана | 1.988 | 0,65 |
| Новица Војиновић | Српска демократска странка Црне Горе | 785 | 0,26 |
| Милан Радуловић | Странка природног закона | 620 | 0,20 |
| Слободан Вујачић | Група грађана | 383 | 0,12 |
| Укупно важећих гласова | 306.492 | 100 | |
| Укупно неважећих гласова | 4.635 | ||
| Укупно гласалих | 311.118 | ||
| Укупно бирачко тело | 460.568 | Одзив: 67,55 |
II круг уреди
| Кандидати | Партија | Гласови | % |
|---|---|---|---|
| Мило Ђукановић | Демократска партија социјалиста Црне Горе - крило Мила Ђукановића | 174.745 | 50,8 |
| Момир Булатовић | Демократска партија социјалиста Црне Горе - крило Момира Булатовића | 169.257 | 49,2 |
| Укупно | 344.002 | 100 | |
Референце уреди
- ^ Naša borba (1997): Bulatović ili Đukanović - odluka u drugom krugu
- ^ Naša borba (1997): Osam kandidata za predsednika
- ^ Naša borba (1997): Predsednički izbori u Crnoj Gori
- ^ OCSE (1997): Republic of Montenegro: Presidential Election
- ^ „AIM Press (1998): Novak Kilibarda: Sa DPS-om smo u braku iz računa”. Архивирано из оригинала 19. 07. 2019. г. Приступљено 19. 07. 2019.
- ^ Naša borba (1997): Krnja legitimnost u neregularnoj atmosferi
- ^ Naša borba (1997): Izbori ce trajati dok se ne pokaže prava volja naroda
- ^ Naša borba (1997): Gradonačelnik prekršio zakon
- ^ Naša borba (1997): Odobren upis jos 9.000 birača
- ^ Naša borba (1997): Đukanović ili Bulatović?
- ^ Naša borba (1997): Upisano 7.805 novih birača
Литература уреди
- Goati, Vladimir (2000). Partije Srbije i Crne Gore u političkim borbama od 1990 do 2000. Bar: Conteco.
- Goati, Vladimir (2001). Izbori u SRJ od 1990 do 1998: Volja građana ili izborna manipulacija. Dodatak: Izbori 2000 (PDF) (2. изд.). Beograd: Centar za slobodne izbore i demokratiju.
- Goati, Vladimir (2013). Izbori u Srbiji i Crnoj Gori od 1990. do 2013. i u SRJ od 1992. do 2003. (PDF). Beograd: Centar za slobodne izbore i demokratiju.
- Darmanović, Srđan (2007). „Duga tranzicija u Crnoj Gori - od polukompetitivnih izbora do izborne demokratije”. Izbori i izborno zakonodavstvo u Crnoj Gori 1990-2006 (PDF) (2. изд.). Podgorica: CEMI. стр. 83—100.
- Komar, Olivera; Vujović, Zlatko (2007). „Monitoring izbora i izbornog procesa”. Izbori i izborno zakonodavstvo u Crnoj Gori 1990-2006 (PDF) (2. изд.). Podgorica: CEMI. стр. 101—145.
- Pavićević, Veselin (2002). Izborni sistem: Distributivni činioci izbornog sistema na primeru izbora u Crnoj Gori 1990-2001 (PDF). Beograd: Centar za slobodne izbore i demokratiju.
- Pavićević, Veselin (2007). „Analiza normativne strukture i efekata sistema”. Izbori i izborno zakonodavstvo u Crnoj Gori 1990-2006 (PDF) (2. изд.). Podgorica: CEMI. стр. 13—82.