Отворите главни мени

Народна странка (Црна Гора)

политичка партија у Црној Гори

Народна странка (НС) је политичка странка у Црној Гори. Основана је 1990. године, и од тада па све до 2009. године била је паралментарна странка у Црној Гори. Имала је значајну улогу у политичком животу и редовно је учествовала на изборима, од локалног, преко републичког, да некадашњег савезног нивоа. У појединим периодима учествовала је и у власти, на републичком и савезном нивоу.[1]

Народна странка
НС
Ns-logo.png
ВођаПредраг Поповић
ОснивачНовак Килибарда
СлоганНеотуђиво је право човјека на живот, слободу и имовину
Основана1990.
СедиштеПодгорица
 Црна Гора
Млади огранакМлади клуб Народне странке
Идеологијасрпско-црногорски унионизам,
демохришћанство,
културни конзервативизам.
Политичка позицијаДесни центар/десница
Европска странкаЕвропски хришћански политички покрет
www.narodnastranka.com

Народна странка се залагала за државно јединство Црне Горе и Србије, прво у оквиру Савезне Републике Југославије (1992-2003), а потом у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003-2006).

Садржај

ИсторијаУреди

Странка је основана на иницијативу Новака Килибарде, Павла Милића, Наде Лазаревић, Божидара Бојовића, Митра Чворовића, Драгана Шоћа и других,[2][3] 12. маја 1990. године,[4] након што је у Црној Гори уведен вишестраначки систем, а назив је добила по Народној странци из времена Краљевине Црне Горе.

Већи дио руководства Народне странке се 1997. године, на челу са предсједником Новаком Килибардом, изјаснио за успостављање сарадње са Демократском партијом социјалиста и Социјалдемократском партијом, усљед чега је дошло до страначког раскола и стварања Српске народне странке, на челу са Божидаром Бојовићем.[5]

На предсједничким изборима који су у Црној Гори одржани у јесен 1997. године, руководство НС је подржало избор Мила Ђукановића. На скупштинских избора који су у Црној Гори одржани 1998. године, Народна странка је учествовала у оквиру коалиције Да живимо боље, коју је предводио Мило Ђукановић. Након изборне побједе, челници НС су изабрани на високе државне функције. Поставши дио владајућег режима, НС је почела да води политику која се све више разликовала од изворног страначког програма. Током раздобља сарадње са режимским странкама, од предсједничких избора из 1997. године до почетка 2001. године, руководство Народне странке је својим сврставањем уз ДПС значајно допринјело легитимизацији и учвршћивању режима Мила Ђукановића, што је довело до незадовољства у страначкој бази. Током 2000. године, у странци је дошло до унутрашњих подјела и сукоба. Новак Килибарда је смијењен са функције страначког предсједника, на коју је потом изабран Драган Шоћ, а на самом почетку 2001. године НС је напустила владајућу коалицију прешавши у опозицију.[6][7]

На скупштинским изборима који су у Црној Гори одржани у прољеће 2001. године, НС је учествовала у оквиру коалиције "Заједно за Југославију", којој су такође припадале СНП и СНС. Коалиција је освојила 148.513 гласова (40,56%) и 33 посланичка мандата, након чега су поведени преговори са Либералним савезом Црне Горе ради формирања парламентарне већине, али споразум није постигнут, усљед чега је дошло до расписивања нових избора. На скупштинским изборима који су у Црној Гори одржани 2002. године, НС је учествовала у оквиру коалиције "Заједно за промјене", такође са СНП и СНС. Коалиција је освојила 133.900 гласова (37,92%) и 30 посланичких мандата. Након повлачења Драгана Шоћа са функције предсједника НС у марту 2005. године,[8][9] за новог предсјеника је изабран Предраг Поповић.[10]

Однос према референдуму (2006)Уреди

Народна странка се залагала за очување државног јединства Црне Горе и Србије, тако да је након најаве референдума о државном статусу Црне Горе узела учешће у стварању шире коалиције унионистичких странака. Пошто је крајем 2005. и почетком 2006. године дошло до интензивирања јавне расправе о доношењу посебног референдумског закона, руководство НС се заложило за покретање међустраначких договора који су потом довели до формулисања заједничких ставова унионистичког блока. У то вријеме, Народна странка је заступала став да одлука о независности Црне Горе може бити донијета само ако се у прилог независности изјасни апсолутна већина од укупног броја грађана са правом гласа, а исти став су заступале и друге унионистичке странке. Насупрот томе, црногорске режимске странке су заступале став да је за доношење одлуке о независности довољно да се у прилог независности изјасни проста већина од оног броја грађана који ће изаћи на гласање.[11][12][13]

Као посредник у овој расправи појавила се Европска унија, чији су представници предложили компромисно рјешење, по коме би се одлука о независности имала сматрати важећом уколико се у прилог независности изјасни више од 55 % у односу на укупан број важећих гласова (укупан број оних који су гласали, умањен за број неважећих гласова). Тај приједлог ЕУ је довео до покретања нових расправа, како међу опозиционим, тако и међу владајућим странкама. Пошто је процјенила да се праг од 55 % ипак може достићи, владајућа Демократска партија социјалиста Црне Горе је одлучила да подржи приједлог ЕУ. Међутим, ДПС није могла самостално да изгласа референдумски закон, тако да је кључна улога у избору коначног рјешења припала опозиционим странкама, међу којима је била и Народна странка. Почетком фебруара 2006. године, руководство Народне странке се још увек залагало за принцип апсолуте већине у односу на укупн број бирача. Међутим, под отвореним притиском ЕУ, руководство НС је средином фебруара попустило, а Предраг Поповић је 19. фебруара 2006. године постао први међу страначким лидерима унионистичког блока који се јавно заложио за прихватање приједлога ЕУ. Тај став је наредног дана подржало и Предсједништво НС, а на сједници одржаној 22. фебруара за прихватање приједлога ЕУ се изјаснио и Главни одбор НС. У исто вријеме, приједлог ЕУ су прихватила и руководства осталих унионистичких странака.[14][15][16][17][18][19][20][21][22][23]

Скупштина Црне Горе је 1. марта 2006. године изгласала "Закон о референдуму о државно-правном статусу Републике Црне Горе".[24] Од тадашњег укупног броја посланика (75), за усвајање закона гласало је њих 60, укључујући и посланике Народне странке.[25][26] Референдум је одржан је 21. маја. Од укупно 484,718 грађана са правом гласа, на референдум је изашло 419,236 (86.49%), а у прилог независности се изјаснило 230,711 грађана, што је представљало 47,5% у односу на укупно бирачко тијело, односно 55,5% у односу на број гласалих.[27] Током спровођења референдумског процеса, дошло је до бројних неправилности, услед којих је летимитет званично саопштених резутата био доведен у питање.[28]

Званични резултати референдума дјеловали су поразно на Народну странку и остале чланице унионистичког блока, пошто се показало да је изгласавање државне независности Црне Горе, упркос непостојању апсолуте већине, на крају било омогућено управо захваљујући пристајању унионистичких странака на озакоњење изнуђених ријешења, која су била пропагирана од стране Европске уније. Напуштањем основног демократског принципа, по коме се кључне референдумске одлуке од државног и историјског значаја доносе већином гласова у односу на укупан број бирача, тадашње руководство Народне странке је заједно са руководствима других опозиционих странака омогућило владајућој ДПС и другим сепаратистичким странкама да програм државне независности остваре без подршке апсолуте већине бирачког тијела у Црној Гори. Иако је у фебруару био први заговорник прихватања спорног приједлога ЕУ (већина од 55% у односу на број изашлих гласача), предсједник Народне странке Ненад Поповић је непосредно након референдума био изричит у ставу да лидери унионистичког блока не сносе одговорност за исход референдума, нагласивши да ни један од њих не би требао да поднесе оставку.[29]

Дјелатност након 2006. годинеУреди

Након референдума Народна странка је одбила да призна резултате због бројних доказа о намјештању, уцјенама, купивини гласова и неправилностима у бирачким списковима. Међутим, накнадно је прихватила постојеће стање. Након тога, НС се залагала за уклањае Мила Ђукановића са власти и побољшање односа са Србијом. Народна странка његује историју, традицију и културу династије Петровић-Његош, сматрајући да Црна Гора српска национална држава. Мото Народна странке је „Неотуђиво је право човјека на живот, слободу и имовину”.

Народна странка је била у процесу стицања статуса посматрача у Европској народној партији и Међународној демократској унији. Од 2007. године Народна странка је члан Европског хришћанског политичког покрета.

На скупштинским изборима који су у Црној Гори одржани у септембру 2006. године, НС је наступила у коалицији са СНП и ДСС, остваривши знатно лошији резултат у односу на претходне изборе, усљед чега је предсједник Предраг Поповић понудио оставку, али је након изгласавања повјерења ипак наставио да води странку.[30] Уочи наредних скупштинских избора који су у Црној Гори одржани у прољеће 2009. године, руководство НС је на челу са Предрагом Поповићем изразило спремност на срадњу са црногорским владајућим странкама,[31] што је наишло на лош одјек у страачкој бази, тако да је НС на изборима доживјела велики неуспјех, пошто коалиција није прешла изборни праг. Тиме је НС остала без мандата, изгубивши по први пут у својој историји статус парламентарне странке. Упркос томе, Предраг Поповић је у прољеће исте године поново изабран за предсједника НС.[32] И поред све лошијих резултата и унутрашњег осипања, странка је 2011. године још једном изабрала Прерага Поповића за свог предсједника.[33]

Народна странка се 2011. године нашла у незавидном положају, пошто је њеном предсједнику Предрагу Поповићу због додатног узимања држављанства Србије одузето држављанство Црне Горе,[34] које му је враћено тек 2016. године.[35] У међувремену, питање држављанства страначког предсједника се негативно одразило на учешће странке у политичком животу, као и на вођење страначких послова.[36]

Током 2014. године, у вријеме припрема за одржавање локалних избора у Црној Гори, дио страначког руководства је на челу са Предрагом Поповићем почео да заговара улазак НС у коалицију са Демократском партијом социјалиста Црне Горе.[37][38][39] Замисао о коалицији са ДПС није остварена, али је допринјела покретању разних питања о држању страначког руководства у неким ранијим и новијим збивањима, што је довело до даљег осипања странке, која 2016. године није учествовала на скупштинским изборима у Црној Гори. У прољеће 2017. године, дотадашњи страначки предсједник Предраг Поповић је објавио да напушта активно бављење политиком.[40]

Током 2018. године, појавила се иницијатива за реорганизацију и обнову страначког рада.[41] Тим поводом се јавила и замисао о уједињењу Народне странке са Демократском српском странком, али та иницијатива није спроведена у дјело.[42]

ИзбориУреди

Скупштина Црне Горе
Година Бр. гласова % гласова Освојени мандати Промјене Коалиција Власт Лидер
1990. 39.146 12,84%
13 / 125
  опозиција Новак Килибарда
1992. 37.549 12,71%
14 / 71
  1 опозиција Новак Килибарда
1996. 74.963 24,91%
11 / 71
  3 ЛСЦГНС опозиција Новак Килибарда
1998. 170.080 48,87%
5 / 75
  6 ЕЦГ владајућа Новак Килибарда
2001. 148.513 40,56%
9 / 75
  4 ЗЗЈ опозиција Драган Шоћ
2002. 133.900 38,4%
5 / 75
  4 ЗЗП опозиција Драган Шоћ
2006. 47.683 14,07%
2 / 81
  3 СНПНСДСС опозиција Предраг Поповић
2009. 9.448 2,86%
0 / 81
  2 НСДСС ванпарламентарна Предраг Поповић
2012. 5.275 1,45%
0 / 81
  Српска слога ванпарламентарна Предраг Поповић
2016. Није учествовала Није учествовала
0 / 81
  ванпарламентарна Предраг Поповић

РеференцеУреди

  1. ^ „Народна странка (НС): Стари сајт”. Архивирано из оригинала на датум 24. 10. 2007. Приступљено 24. 10. 2007. 
  2. ^ Седмица: Како је настала Народна странка Архивирано на сајту Wayback Machine (март 15, 2017) (на језику: енглески)
  3. ^ Monitor: „Dođoh, vidjeh - nestadoh”
  4. ^ Montenegrina: „Ispovijest Novaka Kilibarde”
  5. ^ Naša borba (1997): Božidar Bojović izabran za predsjednika
  6. ^ B92 (2000): Kilibarda bez podrške rukovodstva Narodne stranke
  7. ^ B92 (2001): Šoć: Ministri iz NS podneli pismene ostavke
  8. ^ Slobodna Evropa (2005): Šoć napušta funkciju predsjednika Narodne stranke
  9. ^ Glas javnosti (2005): Nikšić lomi crnogorsku opoziciju
  10. ^ PCNEN (2005): Predrag Popović novi predsjednik NS
  11. ^ B92 (2005): Venecijanska komisija o referendumu
  12. ^ Вечерње новости (2005): Навијају за већу већину
  13. ^ Вечерње новости (2005): Параграф дели Црну Гору
  14. ^ PCNEN (2006): Šoć: Nećemo se dogovoriti oko većine
  15. ^ Вечерње новости (2006): Између три већине
  16. ^ Вечерње новости (2006): Ви­ше од 41 ма­ње од 50
  17. ^ B92 (2006): Lajčak donosi predlog EU o većini
  18. ^ Вечерње новости (2006): Траже уступке од Европе
  19. ^ PCNEN (2006): NS prihvatila predlog EU
  20. ^ PCNEN (2006): NS i SNS podržale preporuke EU
  21. ^ Вечерње новости (2006): Сива зона раздвајања
  22. ^ Вечерње новости (2006): Тра­жи­ли сте, рас­пи­суј­те!
  23. ^ Вечерње новости (2006): Ре­фе­рен­дум у цајт­но­ту
  24. ^ B92 (2006): Referendum 21. maja
  25. ^ Закон о референдуму о државно-правном статусу Републике Црне Горе (2006)
  26. ^ B92 (2006): Usvojen Zakon o Referendumu
  27. ^ OSCE (2006): Posmatracka misija za referendum OSCE/ODIHR-a: Konačni izvještaj
  28. ^ Маркуш 2007.
  29. ^ PCNEN (2005): Popović: Bulatović ne treba da podnese ostavku
  30. ^ PCNEN (2006): Sjutra zasijeda GO NS
  31. ^ Политика (2009): НС жели под владајући кишобран
  32. ^ Српске новине (2009): Поповић и даље предсједник НС
  33. ^ PCNEN (2012): Покренитe иницијативу за враћање држављанства предсједнику НC
  34. ^ Политика (2011): Поповић: Лишен сам грађанских права
  35. ^ RTCG (2016): Popović ponovo crnogorski državljanin
  36. ^ RTCG (2016): Popoviću dati državljanstvo CG
  37. ^ RTCG (2014): Popović: Vlast je spas za Srbe
  38. ^ RTCG (2014): Spremni na koaliciju sa DPS-om
  39. ^ ИН4С (2014): Народна странка са ДПС и у Подгорици, у плану коалиција на републичком нивоу
  40. ^ CDM (2017): Popović: Očekujem ozbiljnu prekompoziciju na političkoj sceni
  41. ^ MINA (2018): Narodna stranka vraća se na političku scenu
  42. ^ Vuk Kadić (2018): Nadam se da će se u DSS-u predomisliti i da ćemo se ujediniti

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди