Монголско-татарске најезде
Монголско-татарске најезде на Кијевску Русију представљају напад војске Монголске империје на територију Руских кнежевина у периоду од 1237. до 1240. године за време Монголско-угарских сукоба под вођством Бату-кана и вође Субутаја[1].
| Монголско-татарске најезде | |||||
|---|---|---|---|---|---|
.jpeg) | |||||
| |||||
Предисторија уреди
Планове захвата Источне Европе монголски феодали су имали још дуго пре ратних похода Бату-кана. Већ 1207. године Џингис-кан је послао свог старијег сина Џучи на захват племена који су живели северно од реке Селенге и у околини Иртиша. При томе су у интересу биле и земље источне Европе које би требало да се покоре касније, али Џингис-кан није успео да реализује дату идеју. 20-их година 13. века монголи су провели искључиво припрему, важан део које је био поход војске Субутаја у дубље делове Кавказског региона и Југо-Источну Европу у периоду 1222—1224. године. Он је имао контра-обавештајан карактер и био намењен детаљнијем проучавању држава Источне Европе. У том периоду се десила важна битка на реци Халхин, у којој је била поражена руска војска. Исход ове битке је био јако повољан за монголску војску: детаљније је сагледан војни потенцијал руске војске, добијена је информација о томе „како стоје ствари“ у руским кежевинама и, генерално, размотрена је сцена могућег војног наступа. Даље задовољна војска је кренула у Источну Бугарску, где је била разгромљена; остатак војске по степама савременог Казахстана се вратио у средњу Азију[2][3].
Однос снага уреди
Монголи уреди
Тачан број војника Монголске империје који су ушли на територију Кијевске Русије је непознат. Већина руских дореволуционих историчара тврди да је цела Златна хорда бројала 300.000 ратника. Али узимајући у обзир и оне који су ушли у састав за време похода, и војнике покорених народа, онда се број драстично мења и достиже чак 500.000 људи.[2] Приближно исте оцене су дали и совјетски историчари. Историјски документи такође не дају тачан број војске, само говоре о томе да је број огроман, што потврђују и јерменски извори. Међутим, огромне бројеве наводе европски историчари. Тако је на пример, Плано Каприни говорио о 600.000 војника који су учествовали у опсади града Кијева, а мађарски хрониста Симон је навео број од 500.000 људи при нападу на Мађарску. Персијски историчар Рашид-ад-Дин писао је о 140.000 ратника, али у тај број нису урачунате војне формације које су биле придружене монголској војсци[2].
Руси уреди
Руски историјски документи такође не садрже тачан број војника руских кнежевина који су учествовали у војним наступима. Према мишљењу историчара С. И. Соловјова, северне кнежевине у случају опасности би могле да обезбеде 50.000 војника, исто број би био и са стране јужних. Совјетски војни историчар Строков А. А. је писао да „у случају изванредне опасности Русија би могла да створи војску од 100.000 људи"[4].
Види још уреди
Референце уреди
Литература уреди
- Горелкин, М. (2002). Армии монголо-татар X-XIV веков. Воинское искусство, оружие, снаряжение. 87. Восточный горизонт. стр. 30.
- Жарко С. Б., Мартынюк А. В. (2003). История восточных славян. Монгольское нашествие на Русь. 108. БГУ. стр. 32—34.
- Boyle, J.A. The Mongol World Enterprise, 1206-1370 (London 1977)
- Hildinger, Erik. Warriors of the Steppe: A Military History of Central Asia, 500 B.C. to A.D. 1700
- May, Timothy (15. 5. 2012). The Mongol Conquests in World History. London: Reaktion Books. ISBN 978-1861898678.
- Morgan, David. The Mongols (2nd ed. 2007)
- Rossabi, Morris. The Mongols: A Very Short Introduction (Oxford University Press, 2012)
- Saunders, J. J. (29. 3. 2001). The History of the Mongol Conquests. ISBN 0812217667.
- Smith, Jr., John Masson (1998). „Review: Nomads on Ponies vs. Slaves on Horses”. Journal of the American Oriental Society. American Oriental Society. 118 (1): 54—62. JSTOR 606298. doi:10.2307/606298.
- Turnbull, Stephen. Genghis Khan and the Mongol Conquests 1190-1400 (2003)
- Rossabi, Morris. The Mongols and Global History: A Norton Documents Reader (2011),