Отворите главни мени
Географски положај Алтаја
Пејсаж са Горњег Алтаја.

Алтај је планински ланац у средњој Азији на размеђи Русије, Кине, Монголије и Казахстана.

Пружа се између пустиње Гоби на југоистоку и Западносибирске низије на северозападу у дужини од око 2.000 km. Састоји се од Руског Алтаја (или Алтаја у ужем смислу) Монголског и од Гобијског Алтаја. Највећи врх целог система је Белуха са 4.508 m, на Монголском Алтају.

Алтај је изворште великих река Оба и Иртиша.

Река Катуњ на Алтају

Алтај је старо горје, грађено од кристаластих шкриљаца, гранита и паелозојских наслага, које су у квартару уздигнуте. Палозојске наслаге обилују жељезним, оловном, бакарним, цинковим и сребрним рудама и угљем.

Клима је континентална планинска са просечном јануарском температуром од -15° (предгорје) до - 32° (међупланинске котлине) и јулском од 14-16°. Годишња количина падавина је у западном и северозападном делу Алтаја од 1000 до 2000 mm, а у југоисточном од 200 до 300 mm. Oko 800 km² покривени је ледницима, који напајају водом многобријне реке: Катуњ, Бија, Бухтарма Чуја и др. Шуме заузимају око 70% површине Алтаја. Горња граница им је 1.700 до 2.000 m.

ГеографијаУреди

 
Планина Белуха
 
Планина Белуха

На северу региона су планине Сајлугем, такође познате као Коливан Алтај, које се протежу североисточно од 49° С и 86° И према западном крају Сајанских планине у 51° 60' Н и 89° И. Њихова средња висина износи 1.500 до 1.750 м. Снежна линија се протеже на 2.000 м на северној страни и на 2.400 м на јужној, а изнад ње су стрми врхови који су око 1.000 м виши. Планински превоји дуж ланца су малобројни и тешко проходни, а главни је Улан-дабан на 2.827 м (2.789 м према Козлову) и Чапчан-дабан на 3.217 м, на југу и северу респективно. На истоку и југоистоку овај ланац је окружен великим висоравни Монголије, а транзиција се постепено одвија помоћу неколико мањих висоравни, као што је Укок (2.380 м) са Пазирик долином, Чуја (1.830 м), Кендикти (2.500 м), Как (2,520 м).[1]

Овај регион има знатан број великих језера, нпр. Увс на 720 м надморске висине, Хјаргас, Дурген и Хар 1.170 м, и испресецан је различитим планинским ланцима, од којих су главни Тану-Ола планине, које се пружају отприлике паралелно са Сајан планинама на истоку све до Косо-гола, и планине Кан Хоки, које се простиру у правцу запад-исток.[1]

Северозападне и северне падине Сајлугем планина су изузетно стрме и тешко приступачне. Са ове стране налази се највиши врх ланца, Белуха са двоструком главом, чији врхови достижу висину од 4.506 и 4.440 м, и почетна су тачка неколико глечера (30 квадратних километара укупне површине, према подацима из 1911. године).[1] Алтејци га зову Кадин Бази, али се такође назива и Уч-Самер.[2]

Златне Алтајске планинеУреди

Алтајске планине
 
Светска баштина Унеска
Званично имеЗлатне Алтајске планине
МестоAltay, Казахстан, Русија, Монголија, Кина  
Координате49° СГШ; 89° ИГД / 49° СГШ; 89° ИГД / 49; 89
КритеријумПриродно и културно добро: x
Упис1998. (24. седница)
Веб-сајтhttp://whc.unesco.org/en/list/768

Златне Алтајске планине је назив УНЕСКО-ве светске баштине која се састоји од планинског венца Алтај, резервата природе Катун, Језера Телецко језеро (Озеро Телецкое), Планине Белуха (Белуха) и висоравни Укок у средишњем Сибиру. Ово подручје, величине 16,175 км², налази се у руским републикама Алтај, Тува и Новосибирск. Оно представља најпотпунију измјену вегетацијских зона средишњег Сибира, од степе, шумовите степе, мијешаних шума, под-алпске до алпске вегетације[3]. Ово подручје има и велики значај за заштиту угрожених сисара као што су: снежни леопард (Uncia uncia или Panthera uncia) и дивља овца позната као Алтајски аргали[4] (Ovis ammon ammon).

Телецко језеро на висини од 424 метра је својом дубином од 325 метра једно од најдубљих на свету.

Планина Бјелуха је планински масив с два врха који се простире на граници Русије с Казахстаном. Планина има неколико ледника, а источни врх (4,506 м) јој је нешто виши од западног (4,440 м). Од Бјелухе се јужно протежу простране степе висоравни Укок, све до граница с Кином и Монголијом.

У долини Пазирик на Укочкој висоравни су пронађени многи тумули (курган) у којима су пронађени вредни остаци бронзане културе Пазирик, која личи Скитима на западу. Најславнији је курган тзв. "Сибирске ледене даме" из 5. века п. н. е. у којему су пронађени бројни предмети, али и јако добро сачувана мумија у лесу.

ИзвориУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 Kropotkin 1911, стр. 758.
  2. ^ „Altai Republic :: official portal”. Eng.altai-republic.ru. 1999-06-30. Архивирано из оригинала на датум 16. 3. 2012. Приступљено 2012-08-13. 
  3. ^ UNESCO
  4. ^ „Велики Алтај”. Архивирано из оригинала на датум 14. 03. 2007. Приступљено 03. 12. 2015. 

ЛитератураУреди

  • Опћа енциклопедија ЈЛЗ, Загреб 1977.
  • Српска породична енциклопедија, Народна књига Београд 2006.
  •   Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништвуKropotkin, Peter; Bealby, John Thomas (1911). „Altai”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica. 1 (11. изд.). Cambridge University Press. стр. 758—759.  Authorities cited:
    • P. Semenov and G. N. Potanin, in supplementary vol. of Russian ed. of Ritter's Asien (1877)
    • Ledebour, Reise durch das Altaigebirge (1829–1830)
    • P. Chikhatchev, Voyage scientifique dans l'Altai oriental (1845)
    • Gebler, Übersicht des katunischen Gebirges (1837)
    • G. von Helmersen, Reise nach dem Altai (St Petersburg, 1848)
    • T. W. Atkinson, Oriental and Western Siberia (1858)
    • Cotta, Der Altai (1871)
    • Adrianov, "Journey to the Altai," in Zapiski Russ. Geogr. Soc. xi.
    • Yadrintsev, "Journey in West Siberia," in Zapiski West Sib. Geogr. Soc. ii.
    • Golubev, Altai (1890, Russian)
    • Schmurlo, "Passes in S. Altai" (Sailughem), in Izvestia Russ. Geogr. Soc. (1898); xxxiv. 5
    • V. Saposhnikov, various articles in same periodical (1897), xxxiii. and (1899) xxxv., and, by the same, Katun i yeya Istoki (Tomsk, 1901)
    • S. Turner, Siberia (1905)
    • Deniker, on Kozlov's explorations, in La Géographie (1901, pp. 41, &c.)
    • P. Ignatov, in Izvestia Russ. Geog. Soc. (1902, No. 2).

Спољашње везеУреди