Ђумбир
Ђумбир (лат. Zingiber officinale) је вишегодишња зачинска биљка из породице Zingiberaceae, која је у широкој употреби као зачин и народни лек.[2] То је зељаста вишегодишња биљка која формира годишње псеудостабљике (лажна стабљика направљена од уваљаних основа лишћа), око један метар висока са уским листовима. Цвасти су бледожуте са љубичастим цветовима и избијају директно из ризома на одвојеним изданцима.[3] Ђумбир је у фамилији Zingiberaceae, која такође обухвата куркуму (Curcuma longa), кардамон (Elettaria cardamomum), и калган.
| Ђумбир | |
|---|---|
| |
| |
| Цваст | |
Научна класификација 
| |
| Царство: | Plantae |
| Кладус: | Tracheophytes |
| Кладус: | Angiospermae |
| Кладус: | Monocotyledones |
| Кладус: | Commelinids |
| Ред: | Zingiberales |
| Породица: | Zingiberaceae |
| Род: | Zingiber |
| Врста: | Z. officinale
|
| Биномно име | |
| Zingiber officinale | |
У тропској Азији се гаји више од 3 хиљаде година, а данас је њен главни произвођач Индија. Стари Грци толико су ценили ђумбир због његових користи при варењу да му се додавао хлеб, па је тако створен и први ђумбир. Нота егзотичности и оријентализма разликује је од добро познатих медитеранских зачина.[4] Има пријатан мирис, док је укус оштар, јак и љут. Пореклом је из Кине, одакле се проширио у Индију, југоисточну Азију, западну Африку и Карибе. Као зачин користи се ризом, најчешће у јелима оријенталне кухиње.[5]
ЕтимологијаУреди
Енглеска реч ginger води порекло из средине 14. века, од староенглеске речи gingifer, од средњовековне латинске речи gingiber, од грчке речи zingiberis, од пракритске (средњоиндијске) речи singabera, од санскрите речи srngaveram. Санскртска реч се сматра да потиче од дравидске речи која је такође произвела малајаламски назив inchi-ver (од inchi „корен”).[6][7] Једно алтернативно објашњење је да санскритска реч долази од srngam - „рог” и vera - „тело” (што описује облик његовог корена), мада то може бити народна етимологија.[7] Реч је вероватно адаптирана у средњоенглеском из старофранцуског gingibre (савремени француски еквивалент је gingembre).[6]
ОписУреди
Вишегодишња зељаста биљка дебелог гранатог ризома. Стабљика је обавијена лисним рукавцима. Цветови су сакупљени у класове. Брактеје су жуто-зелене а цветови ружичасти. Самоникло расте у југоисточној Азији, у Индији и Кини, одакле је караванима, још у античко време, преношен у Малу Азију. Спада у најстарије оријенталне зачине који су стигли у Европу почетком средњег века. Данас се гаји у тропским регионима широм света.[8]
УпотребаУреди
Зачинска и лековита биљка. Користи се ризом пријатног мириса и оштрог укуса. Ризом је меснат, на пресеку светложут, садржи скроб, смоле и етарска уља.[9] На истоку је уобичајен зачин у јелима док се на западу користи чешће за посластице. У азијским системима лечења употребљава се против сметњи у варењу, против повраћања и као стимуланс. Истраживања су показала да је изузетно делотворан код мучнине у току путовања. Екстракт ђумбира додаје се неким освежавајућим или ферментисаним пићима.[10]
Светски трендови у производњи ђумбираУреди
Индија је прва на листи са око 35% од укупне светске прозводње. Следе Кина са око 18%, Нигерија са око 11% и Непал са око 9%.
| Десет држава са највећом прозводњом дјумбира (2017) | ||||
|---|---|---|---|---|
| Држава | Производња (тоне) | Извор процене | Процена % од светске производње | |
| Индија | 1.070.000 | FAO | око 35% | |
| Кина | 557.303 | FAO | око 18% | |
| Нигерија | 349.895 | FAO | око 11% | |
| Непал | 279.504 | Званични подаци | око 9% | |
| Индонезија | 216.587 | FAO | око 7% | |
| Тајланд | 167.479 | FAO | око 5% | |
| Камерун | 91.821 | FAO | око 3% | |
| Бангладеш | 77.478 | FAO | око 2,5% | |
| Јапан | 51.466 | FAO | ||
| Мали | 38.179 | Званични подаци | ||
| Филипини | 27.482 | FAO | ||
| Свет | 3.038.122 | Процена | ||
РеференцеУреди
- ^ „Zingiber officinale”. Germplasm Resources Information Network (GRIN). ARS, USDA.
- ^ „Ginger, NCCIH Herbs at a Glance”. US NCCIH. 1. 9. 2016. Приступљено 2. 2. 2019.
- ^ Sutarno H, Hadad EA, Brink M (1999). „Zingiber officinale Roscoe”. Ур.: De Guzman CC, Siemonsma JS. Plant resources of South-East Asia: no.13: Spices. Leiden (Netherlands): Backhuys Publishers. стр. 238—244.
- ^ „Zingiber officinale Roscoe”. Kew Science, Plants of the World Online. Royal Botanic Gardens, Kew. 2017. Приступљено 25. 11. 2017.
- ^ „Ђумбир”. modroizeleno.com/nutricionizam/benefiti-djumbira-u-svakodnevnoj-primjeni/. Приступљено 23. 1. 2020.
- ^ а б Caldwell R (1. 1. 1998). A Comparative Grammar of the Dravidian Or South-Indian Family of Languages (3rd изд.). New Delhi: Asian Educational Services. стр. 578. ISBN 9788120601178.
- ^ а б „Ginger”. Online Etymology Dictionary. Douglas Harper. Приступљено 22. 1. 2011.
- ^ Чајкановић, Веселин (1994). Речник српских народних веровања о биљкама. Београд: Српска књижевна задруга.
- ^ Onu, P. N. (2010). Evaluation of two herbal spices as feed additives for finisher broilers. Biotechnology in Animal Husbandry, 26(5-6), 383-392.
- ^ Karabašić, Almedina, et al. "UPOTREBA ĐUMBIRA U MEDICINSKOM TRETMANU." Hrana u zdravlju i bolesti: znanstveno-stručni časopis za nutricionizam i dijetetiku 5.2 (2016): 62-66.
ЛитератураУреди
- Јанчић Радиша, Стојановић Данило, Економска ботаника, корисне биљке и њихови производи. 1. изд. Београд: Завод за уџбенике, 2008. 396 стр., илустр. ISBN 978-86-17-15000-4..
Спољашње везеУреди
- Употреба Ђумбира у народној медицини Архивирано на сајту Wayback Machine (30. април 2008)
