Википедија

Mihail Fokin

Mihail Fokin (francuska transliteracija Michel Fokine; engleska transliteracija Mikhail Fokin; rus. Михаи́л Миха́йлович Фо́кин, Mikhaíl Mikháylovich Fokín) (23. april (julijanski 11. april) 1880 – 22. avgust 1942) bio je ruski koreograf[1][2][3] i baletan.[4][5][6]

Mihail Fokin
Michel Fokine in Arlequin, 1914
Mihail Fokin u Arlekvinu, 1914. godine
Ime po rođenjuМихаи́л Миха́йлович Фо́кин
Druga imenaMichael Fokine
Datum rođenja(1880-04-24)24. april 1880.
Mesto rođenjaSankt Peterburg
 Rusko carstvo
Datum smrti22. avgust 1942.(1942-08-22) (62 god.)
Mesto smrtiNjujork Siti, Njujork
 SAD
PrebivališteRusija, SAD
Državljanstvorusko
Zanimanjebaletan, koreograf
SupružnikVera Fokina

Karijera

уреди

Rane godine

уреди
 
Fokin u kostimu za ulogu Lusijen d'Hervila, u Marijus Petipovoj produkciji iz 1905. godine baleta Pahita
 
Fokin kao spektar u baletu Le Spectre de la rose u produkciji Ruskog baleta iz 1914. godine
 
Fokin režira probu baleta Afrodita 1919. godine

Fokin je rođen u Sankt Peterburgu u prosperitetnoj trgovačkoj porodici i u svojoj devetoj godini bio je primljen u Carsku baletnu školu[7] u Sankt Peterburgu (Vaganovu baletsku akademiju). Iste godine debitovao je u Talismanu u režiji Mariusa Petipa.[8][9][10] Godine 1898, na svoj 18. rođendan, debitovao je na pozornici Carskog Marinskog pozorišta[11][12] u baletu Pahita,[13][14] sa Carskim ruskim baletom. Pored toga što je bio talentovan plesač, Fokin se takođe strastveno bavio slikarstvom i iskazivao talent toj oblasti. Takođe je svirao muzičke instrumente, uključujući mandolinu (svirao je na pozornici u ansamblu pod vođstvom Ginislao Parisa),[15][16][17] domru i balalaiku (svirao je u Velikom ruskom orkestru Vasilija Andrejeva).[18]

Ruski balet

уреди

Godine 1909, Sergej Djagiljev[19][20][21] pozvao je Fokina da postane rezidentni koreograf prve sezone Ruskog baleta u Parizu. U Ruskom baletu, on je sarađivao sa drugim umetnicima kako bi stvorio balet Šeherezada[22][23][24] Nikolaja Rimskog-Korsakova,[25][26][27] koji je premijerno izveden 1910. godine. Taj balet su inspirisale simfonijske poeme koje je komponovao Rimski-Korsakov i priča o 1001 noći. Scena koju je dizajnirao Lion Bakst odgovarala je seksualizovanoj koreografiji. Uprkos nedostatku istorijske verodostojnosti, balet je bio uspešan zbog svojih sjajnih boja, egzotičnosti i seksualnog tona.[28] Produkcija iz 1910. godine imala je Nijinskog u ulozi Zlatnog roba.

Balet Žar ptica[29][30][31] (1910), sa muzikom koju je komponovao Igor Stravinski,[32][33][34] takođe je stvorio „komitet”, proces inspirisan vagnerskim pojmom Gezamtkunstverk, koji je sinteza elemenata poput muzike, drame, spektakla i plesa kako bi se stvorilo kohezivnije umetničko delo. Petruška (1912), uz muziku koju je komponovao i Stravinski i scenografiju Aleksandera Benoisa Petroučke, bila je inspirisana ruskom lutkom koja se tradicionalno pojavljivala na sajmovima maslenice (Šrovetide). U ovom baletu, Fokin je uključio ulične plesače, torbare, dadilje, izvođačke medvede, i veliki ansambl likova koji nadopuniti zaplet. Priča je bila usredsređena na zlobnog mađioničara (Enriko Čeketi) i njegove tri marionete: Petručka (Nijinski), balerinu (Tamara Karsavina) i divljeg Mura (Aleksander Orlov). Fokinov balet Le Spectre de la Rose (1911) predstavio je Nijinskog kao duha ruže datog mladoj devojci. Izlaz Nijinskog bio je prikazan kao veliki žete kroz prozor spavaće sobe mlade devojke, tempiran tako da će ga publika poslednji put vidi suspendovanog u vazduhu. Fokin je 1912. stvorio adaptaciju baleta Daphnis et Chloé.

On je napustio je Ruski balet 1912. godine. Djagiljev je 1914. godine uverio Fokina da se vrati u Ruski balet, gde je potom stvorio balete Majdas, Legenda o Žozefu i Le Coq d'Or.[35] Pariska premijera Zlatnog petla u izvođenju Ruskog baleta 1914. godine bila je opera-balet koji je vodio Fokin, a scenografiju je dizajnirala Natalija Gončarova.

Reference

уреди
  1. ^ „Definition of choreography”. Dictionary.com. Приступљено 8. 1. 2022. 
  2. ^ „Glossary (dance)”. UCI Wiki. Electronic Educational Environment (EEE). Приступљено 2012-02-19. 
  3. ^ „Choreography 36 – Choreography Competition Hannover”. Choreography Competition Hannover. Приступљено 8. 1. 2022. 
  4. ^ Sondra Horton Fraleigh (1987). Dance and the Lived Body: A Descriptive Aesthetics. University of Pittsburgh Pre. стр. 49. ISBN 978-0-8229-7170-2. Архивирано из оригинала 2023-01-12. г. Приступљено 2015-10-16. 
  5. ^ Judith Lynne Hanna (1983). The performer-audience connection: emotion to metaphor in dance and society. University of Texas Press. ISBN 978-0-292-76478-1. 
  6. ^ Foster, Susan Leigh (2011). Choreographing empathy : kinesthesia in performance. Routledge. ISBN 978-0-415-59656-5. OCLC 963558371. 
  7. ^ Russian Ballet Celebrates 275 (!!!) Years Архивирано 2014-03-13 на сајту Wayback Machine, Dance Magazine, 2013, retrieved 13 March 2014
  8. ^ Guest, Ivor Forbes. Letters from a Ballet Master – The Correspondence of Arthur Saint-Léon. Introduction by, and Edited by Ivor Guest.
  9. ^ Nekhendzi, A. (comp.) "Marius Petipa, Materials, recollections, articles" (Marius Petipa, Materialy, vospominaniya, stat'i) Ed. Yuri Slonimsky et al. (Leningrad State Theater Museum 1971).
  10. ^ Petipa, Marius. Memuary Mariusa Petipa solista ego imperatorskogo velichestva i baletmeistera imperatorskikh teatrov (The Memoirs of Marius Petipa, Soloist of His Imperial Majesty and Ballet Master of the Imperial Theatres).
  11. ^ „Mariinsky Theatre: History of the Theatre”. Mariinsky Theatre. Архивирано из оригинала 3. 12. 2011. г. Приступљено 4. 12. 2011. 
  12. ^ „Istoricheskoe zdaniye Mariinskogo Teatra”. Severo-Zaladnaya direktsiya. Архивирано из оригинала 4. 2. 2012. г. Приступљено 4. 12. 2011. 
  13. ^ „Biography of Joseph Mazilier (1797-1868)”. TheBiography.us. TheBiography. Архивирано из оригинала 07. 12. 2020. г. Приступљено 27. 10. 2018. 
  14. ^ „Discovering Repertoire: Paquita”. Royal Academy of Dance. RAD Enterprises Ltd. Приступљено 27. 10. 2018. 
  15. ^ Speranski, Victor (новембар 2014). „The Russian Embergher”. Приступљено 29. 5. 2017. 
  16. ^ „Joseph Brent's Brian N. Dean Grand Concert Mandolin”. mandolincafe.org. 20. 11. 2011. Архивирано из оригинала 03. 08. 2020. г. Приступљено 29. 5. 2017. 
  17. ^ Daniel, Bernie; Garber, Jimi. „Re: Avi Avital and the Arik Kerman mandolin”. mandolincafe.org. Приступљено 29. 5. 2017. 
  18. ^ Fokine, Michel (author), Anatole Chujoy (editor). Fokine: Memoirs of a Ballet Master. Little, Brown and Company., 1961.
  19. ^ Varakina, G. V. (2008). „Сергей Дягилев: "Мир искусства" и художественные выставки” [Sergey Diaghilev: “Mir Iskusstva” and Art Exhibitions] (PDF). Вопросы культурологии. Moscow (12): 28—33. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 01. 2021. г. Приступљено 22. 07. 2023. 
  20. ^ Lifar, Serge (2013). Serge Diaghilev. Read Books. ISBN 978-1-4465-4694-9. 
  21. ^ Malivanova, N. (31. 1. 2013). „Юрфак как эпизод и "маленький отдых"” [Law Faculty as an Episode and Brief Vacation] (на језику: руски). Pravo.ru. Приступљено 15. 12. 2020. 
  22. ^ Malone, Andrew Lindemann. „Scheherazade, symphonic suite for orchestra, Op. 35”. AllMusic. Приступљено 22. 11. 2021. 
  23. ^ „Scheherazade, Op. 35”. The Kennedy Center. Приступљено 2008-10-28. 
  24. ^ Caddy, Davinia (2016-10-20). The Ballets Russes and Beyond : Music and Dance in Belle-époque Paris . ISBN 978-1-316-62363-3. OCLC 953222267. 
  25. ^ „Nicolas Rimsky-Korsakow: Fantasie de Concert (Si mineur) pour Violon et Orchestre sur des themes russes”. Leipzig: M. P. Belaieff. 1912. Приступљено 15. 1. 2021. 
  26. ^ „Russian – BGN/PCGN transliteration system”. transliteration.com. Приступљено 2. 12. 2020. 
  27. ^ „Iosif (Rismky-Korsakov)” (на језику: руски). Orthodox Encyclopedia. 2011. Приступљено 6. 1. 2021. 
  28. ^ Au, Susan (2002). Ballet and Modern Dance. New York: Thames and Hudson. стр. 80–81. ISBN 9780500203521. 
  29. ^ May, Thomas. „The Firebird”. Los Angeles Philharmonic (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 10. 6. 2023. г. Приступљено 2023-07-17. 
  30. ^ Ledbetter, Steven. „Suite from The Firebird (1919 version)”. Boston Symphony Orchestra (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 17. 7. 2023. г. Приступљено 2023-07-17. 
  31. ^ Dotsey, Calvin (2019-08-22). „The Ultimate Russian Fairytale: Stravinsky's The Firebird”. Houston Symphony (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 28. 11. 2022. г. Приступљено 2023-07-17. 
  32. ^ Stravinsky, Igor (1936). Chronicle of My Life. London: Gollancz. OCLC 1354065. 
  33. ^ — (1947). Poetics of Music in the Form of Six Lessons: The Charles Eliot Norton Lectures for 1939–1940. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 9780674678569. OCLC 155726113. 
  34. ^ —; Craft, Robert (1980). Conversations with Igor Stravinsky. Reprinted Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-04040-3. OCLC 896750.  Непознати параметар |DUPLICATE_publisher= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |DUPLICATE_year= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |DUPLICATE_location= игнорисан (помоћ)
  35. ^ Buckle, Richard (1979). Diaghilev. London: Weidenfeld & Nicolson. стр. 268. ISBN 0-297-77506-5. ..

Literatura

уреди
  • Beaumont, C. W. Michel Fokine and His Ballets. ISBN 1-85273-050-1. .
  • Anderson, Jack. „DANCE VIEW; Fokine -- The Undervalued Revolutionary”. The New York Times. 7. 9. 1980. стр. 8. 
  • "Michel Fokine|Russian Dancer and Choreographer." Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica. Web. February 21, 2016.
  • Volkov, Solomon (1995). St. Petersburg: A Cultural History. New York: Free Press. стр. 256. ISBN 0-02-874052-1. OCLC 243825848. 

Spoljašnje veze

уреди
 
Mihail Fokin на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Mihail_Fokin&oldid=28901893”