Андреј Тарковски

Андреј Арсенијевич Тарковски (рус. Андре́й Арсе́ньевич Тарко́вский; Завражје, 4. април 1932 — Париз, 28. децембар 1986) је био руски филмски и оперски режисер, писац, теоретичар филма и позоришта, глумац и естетичар.[1] Многи га сматрају једним од најзначајнијих и најутицајнијих руских филмских уметника и највећим режисером у историји светске кинематографије.[2][3]. Његов филмски изражај карактеришу необично дуги кадрови, изузетно драматична структура, употреба поезије и сна, неисторијско излагање радње и поетске слике прожете метафизичким темама.

Андреј Тарковски
Andrei tarkovsky stamp russia 2007.jpg
Андреј Тарковски
Пуно имеАндреј Арсенијевич Тарковски
Датум рођења(1932-04-04)4. април 1932.
Место рођењаЗавражје
 СССР
Датум смрти28. децембар 1986.(1986-12-28) (54 год.)
Место смртиПариз
 Француска

Детињство и младостУреди

Тарковски је рођен 4. априла 1932. године у месту Завражје, на реци Волги, у близини града Јурјевеца, у Ивановској области, Совјетски Савез (данас Русија). Његов отац, Арсениј Тарковски, био је песник који је зарађивао за живот као преводилац, док је његова мајка, Марија Ивановна, по професији глумица провела живот радећи као уредник за прву државну издавачку кућу у Москви. Уочи његовог рођења родитељи су му се преселили на село, али су се недуго затим и развели. Упоредо са гимназијом похађао је музичку школу и три године учио сликарство.

СтудијеУреди

Током 1952. године уписао је Факултет за оријенталне језике, где је учио арапски језик и књижевност, али после две године школовања напустио је факултет и отишао у Сибир да ради и студира геологију.

Ученик филмске школеУреди

Крајем 1954. године напустио је дотадашњи посао и у Москви уписао Филмску академију у класи професора Михајла Илича Рома. Филмску академију завршио је 1960. године, дипломирајући кратким филмом „Парни ваљак и виолина“.Тада се оженио се својом првом женом, Ирмом Руш.

Рано доба Хрушчова нудило је добре могућности младим филмским редитељима. Пре 1953. годишња филмска продукција била је ниска и већину филмова режирали су ветерани редитељи. После 1953. године произведено је више филмова, и то од стране младих редитеља. Хрушчовска отопина је мало ублажила совјетска социјална ограничења и дозволила ограничен прилив европске и северноамеричке књижевности, филмова и музике. То је Тарковском омогућило да види филмове италијанских неореалиста, француског новог таласа и редитеља попут Куросаве, Буњуела, Бергмана, Бресона, Анджеја Вајде (чији су филм Пепео и дијаманти утицали на Тарковског) и Мизогучија.

Рад у СССРУреди

Први филм Тарковског било је "Иваново детињство" из 1962. године. Филм је наследио од режисера Едуарда Абалова, који је морао да одустане од пројекта. Филм је заслужио међународно признање Тарковског и освојио награду Златни лав на Филмском фестивалу у Венецији 1962. Исте године, 30. септембра, рођен му је први син Арсеније (зван Сенка у дневницима Тарковског) Тарковски.

Године 1965. режирао је филм "Андреј Рубљов" о животу Андреја Рубљова, руског сликара икона из петнаестог века. Андреј Рубљов није, осим једне пројекције у Москви 1966, одмах пуштен након завршетка због проблема са совјетским властима. Тарковски је морао неколико пута да пресече филм, што је резултирало неколико различитих верзија различите дужине. Филм је широко објављен у Совјетском Савезу у резаној верзији 1971. Ипак, филм је имао буџет већи од милион рубаља - значајна сума за тај период.[4]

Од своје супруге Ирме Руш развео се у јуну 1970. Исте године оженио се Ларисом Кизиловом, која је била асистент продукције филма "Андреј Рубљов" (заједно су живели од 1965). Са њом је добио и другог сина.

1972. завршио је Соларис, адаптацију романа "Соларис" Станислава Лема. На овоме је радио заједно са сценаристом Фридрихом Горенштајном од 1968. Филм је представљен на Филмском фестивалу у Кану, освојио је Grand Prix Spécial du Jury и награду FIPRESCI и номинован за Златну палму.

 
Споменик Андреју Тарковском на улазу у Институт за кинематографију "Герасимов"

Од 1973. до 1974. године снимао је филм "Огледало", аутобиографски и неконвенционално структуриран филм који описује његово детињство и укључује неке очеве песме. У овом филму Тарковски је приказао невоље детињстава погођених ратом. Тарковски је на сценарију за овај филм радио од 1967. године. Од почетка, филм није био добро прихваћен од совјетских власти због свог садржаја и елитистичке природе. Совјетске власти сврстале су филм у „трећу категорију“, строго ограничену дистрибуцију, и дозволиле су приказивање само у трећеразредним биоскопима и радничким клубовима.

Последњи филм Тарковског завршен у Совјетском Савезу био је "Сталкер", инспирисан романом "Пикник поред пута" браће Аркадије и Бориса Стругатског. Тарковски је браћу први пут упознао 1971. године и био је у контакту с њима до своје смрти 1986. године. Производња је заглибила у невоље; неправилан развој негатива уништио је све спољне снимке. Однос Тарковског са сниматељем Георгијем Рербергом погоршао се до те мере да је Александра Књажинског запослио као новог првог сниматеља.

Тарковски је претрпео срчани удар у априлу 1978. године, што је резултирало даљим одлагањем. Филм је завршен 1979. године и добио је награду екуменског жирија на Филмском фестивалу у Кану.

У емиграцијиУреди

 
Слика Андреја Тарковског у Латина избегличком кампу Латина (Италија) 1985. године

Почетком 1980. године Тарковски, је напустио Совјетски Савез и неколико преосталих година живота провео је у сталној борби са совјетским властима да дозволе његовој породици, а нарочито млађем сину, да му се придруже. Његова филмска каријера је поново почела у Италији где је радио документарац „Путовање у времену“ (1983), а за филм „Носталгија“ сценарио је написао у сарадњи са сценаристом Тонином Гуером.

Већи део 1984. провео је припремајући филм "Жртвовање". На конференцији за штампу у Милану 10. јула 1984, он је најавио да се никада неће вратити у Совјетски Савез и да ће остати у Европи. У то време, његов син Андреј млађи још је био у Совјетском Савезу и није му било дозвољено да напусти земљу. 28. августа 1985. Тарковски је стигао у избеглички камп Латина у Латини, [5] где је био регистрован са серијским бројем 13225/379.[6]

"Жртвовање" је био последњи филм Тарковског, посвећен његовом сину Андреју млађем. Режија Андреја Тарковског, који документује настанак Жртвовања, објављен је након смрти режисера 1986. У посебно потресној сцени, писац / режисер Михаил Лезцзиловски прати Тарковског у шетњи док изражава своја осећања према смрти - тврди да је бесмртан и да се не плаши смрти.

СмртУреди

Током 1985. године у Шведској је снимио филм "Жртвовање". На крају године дијагностикован му је терминални рак плућа. У јануару 1986. године започео је лечење у Паризу, а тамо му се придружио његов син којем је коначно дозвољено да напусти Совјетски Савез. Жртва је представљена на Филмском фестивалу у Кану и добила је Grand Prix Spécial du Jury, награду FIPRESCI и награду екуменског жирија. Како Тарковски због болести није могао да присуствује, награде је прикупио његов син Андреј Млађи.

У последњем запису Тарковског у свом дневнику (15. децембра 1986.), написао је: „Али сада више немам снаге - у томе је проблем“. Дневници су понекад познати и као Мартиролог и објављени су постхумно 1989. и на енглеском 1991. године.

Тарковски је умро 28. децембра 1986. године у Паризу (Француска). Сахрањен је на гробљу руских емиграната Сент-Женевјев-ди-Буа у Паризу.

Теорија завере појавила се у Русији почетком деведесетих када се тврдило да Тарковски није умро природном смрћу, већ да га је убио КГБ. Докази за ову хипотезу укључују сведочења бивших агената КГБ-а који тврде да је Виктор Чебриков издао наредбу да се Тарковски убије, да би се умањило оно што су совјетска влада и КГБ видели као антисовјетску пропаганду Тарковског.

Као и код Тарковског, и његова супруга Лариса Тарковскаја и глумац Анатолиј Солоњицин умрли су од исте врсте рака плућа. Владимир Шарун, дизајнер звука у филму"Сталкер", уверен је да их је све отровала хемијска фабрика у којој су снимали филм.[7]

Бергман о ТарковскомУреди

Ингмар Бергман, познати редитељ, коментарисао је Тарковског:[8]

"Моје откриће првог филма од Тарковског било је попут чуда. Одједном сам се нашао како стојим на вратима собе од које ми кључеви до тада никада нису дати. Била је то соба у коју сам одувек желео да уђем и у којој се кретао слободно и потпуно мирно. Осећао сам се сусретнуто и подстицајно: неко је изражавао оно што сам одувек желео да кажем, не знајући како. Тарковски је за мене највећи, онај који је изумео нови језик, веран природи филма, јер он живот снима као одраз, живот као сан."

Супротно томе, међутим, Бергман је признао истину у тврдњи критичара који је написао да „Јесењом сонатом Бергман ради Бергмана“, додајући: „Тарковски је почео да снима филмове о Тарковском, а да је Фелини почео да снима филмове о Фелинију [...] Буњуел је готово увек снимао Буњуелове филмове “. Овај пастиш сопственог рада погрдно је назван „самокараоке“.[9]

ФилмографијаУреди

Година Наслов Заслуге Белешке Ref.
Редитељ Сценариста
1956 Убице Да Студентски филм базиран на причи Ернеста Хемингвеја, такође глумац [10][11]
1959 Концентрат Да Да Други студентски краткометражни филм
1961 Парни ваљак и виолина Да Дипломски филм на академији, сценарио писан заједно са Андрејем Кончаловским [12]
1962 Иваново детињство Да Добитник златног лава за најбољи филм на фестивалу у Венецији 1962. године [13]
1966 Андреј Рубљов Да Епски филм о животу најпознатијег иконописца свих времена Андреја Рубљова [14]
1972 Соларис Да Научно-фантастични филм по роману Станислава Лема
1975 Огледало Да Aутобиографски филм о кључним сценама из живота Тарковског. [15]
1979 Сталкер Да Инспирисан новелом Пикник покрај пута аутора Бориса и Аркадија Стругатског [16][17]
1983 Носталгија Да Да [18][19]
1983 Путовање у времену Да Да Документарни филм са сценаристом Тонином Гуером о снимању филма Носталгија. [20]
1986 Жртвовање Да Да [21]

Филмови о ТарковскомУреди

  • Voyage in Time (1983): документује путовања Андреја Тарковског у Италију у припреми за снимање његовог филма Носталгија.
  • Tarkovsky: A Poet in the Cinema (1984): режија Донатела Багливо.
  • Moscow Elegy (1987): документарни филм / омаж Тарковском Александра Сокурова.
  • Auf der Suche nach der verlorenen Zeit (1988): Andrej Tarkowskijs Exil und Tod. Документарни филм у режији Еба Деманта. Немачка.
  • One Day in the Life of Andrei Arsenevich (1999): француски документарни филм у режији Криса Маркера.
  • Tarkovsky: Time Within Time (2015): документарни филм П. Ј. Летофски.

ЦитатиУреди

  • Тарковски (у књизи Вајање у времену) :

Циљ сваке уметности је ... да објасни људима разлог за њихову појаву на овој планети; или, ако не да објасни онда бар да постави то питање.

  • Време у времену: дневници

Слика је импресија Истине, коју нам је Бог дозволио да видимо нашим слепим очима.

Ко сте Ви? Не знам. Мислим да је то за свакога од нас управо оно што је најтеже да знамо. Много лакше расуђујемо о другима. Међутим, о себи знамо врло мало. Немогуће нам је да у потпуности анализирамо унутрашње ткање човека.

Када год уметник на неки начин растопи себе у уметничком делу и кад након тога он сам нестане без трага, тада је то невероватна поезија.

  • 1986.

... чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао значити не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.

Развој данашњег света одвија се на чисто материјалном плану. Савремено друштво креће се у епиризму и, коначно без икакве духовности. Ако посматрамо стварност као видљиви и материјални поредак ствари, од њега онда не можемо очекивати друго него обичне ствари које можемо дохватити руком. Од тог момента. Уколико човек среће искљчиво емпиријске чињенице, било на друштвеном плану, политичком, техничком или плану живљења. Резултати могу бити само ужасни и живот постаје немогућ. Јер немогуће је живети без развоја духовности. Чак и највећи грубијан може то схватити или у најмању руку осетити. Човек губи своје разлоге за живот јер се његов универзум смањује и јер нестаје његова усклађеност.


Верујем да се човек налази у ћорсокаку, јер је решење својих проблема тражио у спољашним, материјалним, технолошким аспектима живота. Тамо не постоје решења. Докле год човек и заједница не могу да остваре хармоничан развитак и док се не развијају духовно, неће моћи да нађу спокој. а њихова ситуација ће бити трагична. Решење почива у уравнотеживању тих двеју линија развитка: "Сталкера" и "Солариса" и свих филмова које сам направио. То је покушај да се уравнотеже духовне и материјалне потребе.

Када је човек гладан, оде у продавницу и купи нешто за јело, али када је човеку заиста лоше нема никуд да оде осим код сексолога или код психоаналитичара, који не разумеју ништа од онога што се дешава. То су брбљивци и војари који нас утеше, смире вас и скупо вам наплате. Мој јунак не може више живети као пре и чини нешто, можда безнадано, али нешто чиме доказује да је слободан. Овакви поступци могу имати апсурдне последице на материјалном плану, али на духовном су величанствене јер отварају пут препороду.

РеференцеУреди

  1. ^ „Andrey Arsenyevich Tarkovsky | Soviet film director”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-02. 
  2. ^ Shrader, Paul (2018). Transcendental Style in Film: Ozu, Bresson, Dreyer. University of California Press. 
  3. ^ Nick James. Syndromes of a new century Архивирано на сајту Wayback Machine (8. новембар 2018). Sight & Sound, February 2010
  4. ^ Acknowledgments, University of California Press, 2019-12-31, стр. xi—xiv, ISBN 978-0-520-93742-0, Приступљено 2020-09-22 
  5. ^ Gualano, Franco; Sandri, Tiziana, SCHEDA 1. LA SALA DELLE PROSPETTIVE, Casa Editrice Leo S. Olschki s.r.l., стр. 235—240, ISBN 978-88-222-7028-3, Приступљено 2020-09-22 
  6. ^ Alonso, C. (1969). „La Riforma cattolica”. Augustinianum. 9 (1): 185—186. ISSN 0004-8011. doi:10.5840/agstm19699147. 
  7. ^ Khodorovich, Tatyana, ур. (2019-03-08), Open Letter to the Editors of Komsomolskaya Pravda, Routledge, стр. 3—6, ISBN 978-0-429-05123-4, Приступљено 2020-09-22 
  8. ^ Recollections of Nostalghia, I.B.Tauris & Co. Ltd, 2012, ISBN 978-1-84885-629-5, Приступљено 2020-09-22 
  9. ^ Index, The MIT Press, 2007, ISBN 978-0-262-28368-7, Приступљено 2020-09-22 
  10. ^ Jones, J.R. (30. 7. 2015). „How one Hemingway short story became three different movies”. Chicago Reader. Архивирано из оригинала на датум 9. 8. 2020. Приступљено 11. 1. 2021. 
  11. ^ Hoberman, J. (30. 7. 2015). „Facing Death With a Shrug in Two Versions of 'The Killers'”. The New York Times. Архивирано из оригинала на датум 8. 1. 2021. Приступљено 11. 1. 2021. 
  12. ^ Goodman, Walter (22. 4. 1988). „'Steamroller and Violin,' Tarkovsky's Earliest”. The New York Times. Архивирано из оригинала на датум 11. 1. 2021. Приступљено 11. 1. 2021. 
  13. ^ Bradshaw, Peter (19. 5. 2016). „Ivan's Childhood review – audacious, coldly lucid postwar Russian classic”. The Guardian. Архивирано из оригинала на датум 11. 1. 2021. Приступљено 11 1. 2021. 
  14. ^ Rose, Steve (20. 10. 2010). „Andrei Rublev: the best arthouse film of all time”. The Guardian. Архивирано из оригинала на датум 7. 1. 2021. Приступљено 11. 1. 2021. 
  15. ^ „The Mirror”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала на датум 12. 11. 2020. Приступљено 1. 12. 2020. 
  16. ^ Le Fanu, Mark (18. 7. 2017). „Stalker: Meaning and Making”. The Criterion Collection. Архивирано из оригинала на датум 9. 10. 2020. Приступљено 1. 12. 2020. 
  17. ^ Dyer, Geoff (5. 2. 2009). „Danger! High-radiation arthouse!”. The Guardian. Архивирано из оригинала на датум 7. 9. 2020. Приступљено 1. 12. 2020. 
  18. ^ „Nostalgia”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала на датум 11. 1. 2021. Приступљено 11. 1. 2021. 
  19. ^ Hoberman, J. (24. 1. 2014). „A Man Without a Nation, in Italy”. The New York Times. Архивирано из оригинала на датум 4. 3. 2016. Приступљено 11. 1. 2021. 
  20. ^ „Tempo Di Viaggo”. Festival de Cannes. Архивирано из оригинала на датум 24. 8. 2019. Приступљено 11. 1. 2021. 
  21. ^ Ebert, Roger (21. 11. 1986). „The Sacrifice”. RogerEbert.com. Архивирано из оригинала на датум 11. 1. 2021. Приступљено 11. 1. 2021. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди

Андреј Тарковски на сајту IMDb (језик: енглески)

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Андреј_Тарковски&oldid=23789041”