Андреј Тарковски

руски филмски и оперски режисер, писац, теоретичар филма и позоришта, глумац и естетичар

Андреј Арсенијевич Тарковски (рус. Андре́й Арсе́ньевич Тарко́вский; Завражје, 4. април 1932Париз, 28. децембар 1986) био је руски филмски и оперски режисер, сценариста, писац, теоретичар филма и позоришта, глумац и естетичар.[1] Многи стручњаци га сматрају једним од најзначајнијих и најутицајнијих руских филмских уметника и највећим режисером у историји светске кинематографије.[2][3] Његов филмски изражај карактеришу дуги кадрови, драматична структура, употреба поезије и сна, нехронолошко излагање радње и поетске слике прожете метафизичким темама.

Андреј Тарковски
Андреј Тарковски
Пуно имеАндреј Арсенијевич Тарковски
Датум рођења(1932-04-04)4. април 1932.
Место рођењаЗавражјеСССР
Датум смрти28. децембар 1986.(1986-12-28) (54 год.)
Место смртиПаризФранцуска

Детињство и младост

уреди

Његов отац Арсениј Тарковски био је песник који је зарађивао за живот као преводилац, док је његова мајка, Марија Ивановна, по професији глумица провела живот радећи као уредник за прву државну издавачку кућу у Москви. Уочи његовог рођења родитељи су му се преселили на село, али су се недуго затим и развели. Упоредо са гимназијом похађао је музичку школу и три године учио сликарство.

Студије

уреди

Током 1952. године уписао је Факултет за оријенталне језике, где је учио арапски језик и књижевност, али после две године школовања напустио је факултет и отишао у Сибир да ради и студира геологију.

Ученик филмске школе

уреди

Крајем 1954. године напустио је дотадашњи посао и у Москви уписао Филмску академију у класи професора Михајла Илича Рома. Филмску академију завршио је 1960. године, дипломирајући кратким филмом „Парни ваљак и виолина“. Тада се оженио својом првом женом, Ирмом Руш.

Рано доба Хрушчова нудило је добре могућности младим филмским редитељима. Пре 1953. годишња филмска продукција била је ниска и већину филмова режирали су ветерани редитељи. После 1953. године произведено је више филмова, и то од стране младих редитеља. Хрушчовска отопина је мало ублажила совјетска социјална ограничења и дозволила ограничен прилив европске и северноамеричке књижевности, филмова и музике. То је Тарковском омогућило да види филмове италијанских неореалиста, француског новог таласа и редитеља попут Куросаве, Буњуела, Бергмана, Бресона, Анджеја Вајде (чији су филм Пепео и дијаманти утицали на Тарковског) и Мизогучија.

Рад у СССР

уреди

Први филм Тарковског било је „Иваново детињство ”из 1962. године. Филм је наследио од режисера Едуарда Абалова, који је морао да одустане од пројекта. Филм је заслужио међународно признање Тарковског и освојио награду Златни лав на Филмском фестивалу у Венецији 1962.[4] Исте године, 30. септембра, рођен му је први син Арсеније (зван Сенка у дневницима Тарковског) Тарковски.

Године 1965. режирао је филм "Андреј Рубљов" о животу Андреја Рубљова, руског сликара икона из петнаестог века. Андреј Рубљов није, осим једне пројекције у Москви 1966, одмах пуштен након завршетка због проблема са совјетским властима. Тарковски је морао неколико пута да пресече филм, што је резултирало неколико различитих верзија различите дужине. Филм је широко објављен у Совјетском Савезу у резаној верзији 1971. Ипак, филм је имао буџет већи од милион рубаља - значајна сума за тај период.[5]

Од своје супруге Ирме Руш развео се у јуну 1970. Исте године оженио се Ларисом Кизиловом, која је била асистент продукције филма "Андреј Рубљов" (заједно су живели од 1965). Са њом је добио и другог сина.

1972. завршио је Соларис, адаптацију романа "Соларис" Станислава Лема. На овоме је радио заједно са сценаристом Фридрихом Горенштајном од 1968. Филм је представљен на Филмском фестивалу у Кану, освојио је Grand Prix Spécial du Jury и награду FIPRESCI и номинован за Златну палму.

 
Споменик Андреју Тарковском на улазу у Институт за кинематографију "Герасимов"

Од 1973. до 1974. године снимао је филм "Огледало", аутобиографски и неконвенционално структуриран филм који описује његово детињство и укључује неке очеве песме. У овом филму Тарковски је приказао невоље детињстава погођених ратом. Тарковски је на сценарију за овај филм радио од 1967. године. Од почетка, филм није био добро прихваћен од совјетских власти због свог садржаја и елитистичке природе. Совјетске власти сврстале су филм у „трећу категорију“, строго ограничену дистрибуцију, и дозволиле су приказивање само у трећеразредним биоскопима и радничким клубовима.

Последњи филм Тарковског завршен у Совјетском Савезу био је "Сталкер", инспирисан романом "Пикник поред пута" браће Аркадија и Бориса Стругатског. Тарковски је браћу први пут упознао 1971. године и био је у контакту с њима до своје смрти 1986. године. Производња је заглибила у невоље; неправилан развој негатива уништио је све спољне снимке. Однос Тарковског са сниматељем Георгијем Рербергом погоршао се до те мере да је Александра Књажинског запослио као новог првог сниматеља.

Тарковски је претрпео срчани удар у априлу 1978. године, што је резултирало даљим одлагањем. Филм је завршен 1979. године и добио је награду екуменског жирија на Филмском фестивалу у Кану.

У емиграцији

уреди
 
Слика Андреја Тарковског у Латина избегличком кампу Латина (Италија) 1985. године

Почетком 1980. године Тарковски, је напустио Совјетски Савез и неколико преосталих година живота провео је у сталној борби са совјетским властима да дозволе његовој породици, а нарочито млађем сину, да му се придруже. Његова филмска каријера је поново почела у Италији где је радио документарац „Путовање у времену“ (1983), а за филм „Носталгија“ сценарио је написао у сарадњи са сценаристом Тонином Гуером.

Већи део 1984. провео је припремајући филм "Жртвовање". На конференцији за штампу у Милану 10. јула 1984, он је најавио да се никада неће вратити у Совјетски Савез и да ће остати у Европи. У то време, његов син Андреј млађи још је био у Совјетском Савезу и није му било дозвољено да напусти земљу. 28. августа 1985. Тарковски је стигао у избеглички камп Латина у Латини,[6] где је био регистрован са серијским бројем 13225/379.[7]

"Жртвовање" је био последњи филм Тарковског, посвећен његовом сину Андреју млађем. Режија Андреја Тарковског, који документује настанак Жртвовања, објављен је након смрти режисера 1986. У посебно потресној сцени, писац / режисер Михаил Лезцзиловски прати Тарковског у шетњи док изражава своја осећања према смрти - тврди да је бесмртан и да се не плаши смрти.

Смрт

уреди

Током 1985. године у Шведској је снимио филм "Жртвовање". На крају године дијагностикован му је терминални рак плућа. У јануару 1986. године започео је лечење у Паризу, а тамо му се придружио његов син којем је коначно дозвољено да напусти Совјетски Савез. Жртва је представљена на Филмском фестивалу у Кану и добила је Grand Prix Spécial du Jury, награду FIPRESCI и награду екуменског жирија. Како Тарковски због болести није могао да присуствује, награде је прикупио његов син Андреј Млађи.

У последњем запису Тарковског у свом дневнику (15. децембра 1986.), написао је: „Али сада више немам снаге - у томе је проблем“. Дневници су понекад познати и као Мартиролог и објављени су постхумно 1989. и на енглеском 1991. године.

Тарковски је умро 28. децембра 1986. године у Паризу (Француска). Сахрањен је на гробљу руских емиграната Сент-Женевјев-ди-Буа у Паризу.

Теорија завере појавила се у Русији почетком деведесетих када се тврдило да Тарковски није умро природном смрћу, већ да га је убио КГБ. Докази за ову хипотезу укључују сведочења бивших агената КГБ-а који тврде да је Виктор Чебриков издао наредбу да се Тарковски убије, да би се умањило оно што су совјетска влада и КГБ видели као антисовјетску пропаганду Тарковског.

Као и код Тарковског, и његова супруга Лариса Тарковскаја и глумац Анатолиј Солоњицин умрли су од исте врсте рака плућа. Владимир Шарун, дизајнер звука у филму "Сталкер", уверен је да их је све отровала хемијска фабрика у близини које су снимали филм.[8]

Бергман о Тарковском

уреди

Ингмар Бергман је коментарисао рад Тарковског:[9]

"Моје откриће првог филма од Тарковског било је попут чуда. Одједном сам се нашао како стојим на вратима собе од које ми кључеви до тада никада нису дати. Била је то соба у коју сам одувек желео да уђем и у којој се кретао слободно и потпуно мирно. Осећао сам се сусретнуто и подстицајно: неко је изражавао оно што сам одувек желео да кажем, не знајући како. Тарковски је за мене највећи, онај који је изумео нови језик, веран природи филма, јер он живот снима као одраз, живот као сан."

Супротно томе, међутим, Бергман је признао истину у тврдњи критичара који је написао да „Јесењом сонатом Бергман ради Бергмана“, додајући: „Тарковски је почео да снима филмове о Тарковском, а да је Фелини почео да снима филмове о Фелинију [...] Буњуел је готово увек снимао Буњуелове филмове “. Овај пастиш сопственог рада погрдно је назван „самокараоке“.[10]

Филмографија

уреди
Година Наслов Заслуге Белешке Ref.
Редитељ Сценариста
1956 Убице Да Студентски филм базиран на причи Ернеста Хемингвеја, такође глумац [11][12]
1959 Концентрат Да Да Други студентски краткометражни филм
1961 Парни ваљак и виолина Да Дипломски филм на академији, сценарио писан заједно са Андрејем Кончаловским [13]
1962 Иваново детињство Да Добитник златног лава за најбољи филм на фестивалу у Венецији 1962. године [14]
1966 Андреј Рубљов Да Епски филм о животу најпознатијег иконописца свих времена Андреја Рубљова [15]
1972 Соларис Да Научно-фантастични филм по роману Станислава Лема
1975 Огледало Да Aутобиографски филм о кључним сценама из живота Тарковског. [16]
1979 Сталкер Да Инспирисан новелом Пикник покрај пута аутора Бориса и Аркадија Стругатског [17][18]
1983 Носталгија Да Да [19][20]
1983 Путовање у времену Да Да Документарни филм са сценаристом Тонином Гуером о снимању филма Носталгија. [21]
1986 Жртвовање Да Да [22]

Филмови о Тарковском

уреди
  • Voyage in Time (1983): документује путовања Андреја Тарковског у Италију у припреми за снимање његовог филма Носталгија.
  • Tarkovsky: A Poet in the Cinema (1984): режија Донатела Багливо.
  • Московска елегија (1987): документарни филм / омаж Тарковском Александра Сокурова.
  • Auf der Suche nach der verlorenen Zeit (1988): Andrej Tarkowskijs Exil und Tod. Документарни филм у режији Еба Деманта. Немачка.
  • Један дан Андреја Арсенјевича (1999): француски документарни филм у режији Криса Маркера.
  • Tarkovsky: Time Within Time (2015): документарни филм П. Ј. Летофски.

Дела

уреди

Објављене књиге

уреди

Књиге о Тарковском

уреди

Цитати

уреди
  • Тарковски (у књизи Вајање у времену) :

Циљ сваке уметности је ... да објасни људима разлог за њихову појаву на овој планети; или, ако не да објасни онда бар да постави то питање.

  • Време у времену: дневници

Слика је импресија Истине, коју нам је Бог дозволио да видимо нашим слепим очима.

Ко сте Ви? Не знам. Мислим да је то за свакога од нас управо оно што је најтеже да знамо. Много лакше расуђујемо о другима. Међутим, о себи знамо врло мало. Немогуће нам је да у потпуности анализирамо унутрашње ткање човека.

Када год уметник на неки начин растопи себе у уметничком делу и кад након тога он сам нестане без трага, тада је то невероватна поезија.

  • 1986.

... чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао значити не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.

Развој данашњег света одвија се на чисто материјалном плану. Савремено друштво креће се у емпиризму и, коначно без икакве духовности. Ако посматрамо стварност као видљиви и материјални поредак ствари, од њега онда не можемо очекивати друго него обичне ствари које можемо дохватити руком. Од тог момента. Уколико човек среће искључиво емпиријске чињенице, било на друштвеном плану, политичком, техничком или плану живљења. Резултати могу бити само ужасни и живот постаје немогућ. Јер немогуће је живети без развоја духовности. Чак и највећи грубијан може то схватити или у најмању руку осетити. Човек губи своје разлоге за живот јер се његов универзум смањује и јер нестаје његова усклађеност. Верујем да се човек налази у ћорсокаку, јер је решење својих проблема тражио у спољашњим, материјалним, технолошким аспектима живота. Тамо не постоје решења. Докле год човек и заједница не могу да остваре хармоничан развитак и док се не развијају духовно, неће моћи да нађу спокој. а њихова ситуација ће бити трагична. Решење почива у уравнотеживању тих двеју линија развитка: "Сталкера" и "Солариса" и свих филмова које сам направио. То је покушај да се уравнотеже духовне и материјалне потребе.

Када је човек гладан, оде у продавницу и купи нешто за јело, али када је човеку заиста лоше нема никуд да оде осим код сексолога или код психоаналитичара, који не разумеју ништа од онога што се дешава. То су брбљивци и војари који нас утеше, смире вас и скупо вам наплате. Мој јунак не може више живети као пре и чини нешто, можда безнадно, али нешто чиме доказује да је слободан. Овакви поступци могу имати апсурдне последице на материјалном плану, али на духовном су величанствене јер отварају пут препороду.

Референце

уреди
  1. ^ „Andrey Arsenyevich Tarkovsky | Soviet film director”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-02. 
  2. ^ Shrader, Paul (2018). Transcendental Style in Film: Ozu, Bresson, Dreyer. University of California Press. ISBN 9780520969148. 
  3. ^ Nick James. Syndromes of a new century Архивирано на сајту Wayback Machine (8. новембар 2018). Sight & Sound, February 2010
  4. ^ „Андреј Тарковски, редитељ Истока и Запада: Да ли је ово последњи рат на земљи?”. OKO (на језику: српски). Приступљено 2023-11-15. 
  5. ^ „Acknowledgments”, Policing Cinema, University of California Press, 2019-12-31, стр. xi—xiv, ISBN 978-0-520-93742-0, S2CID 241293015, doi:10.1525/9780520937420-002, Приступљено 2020-09-22 
  6. ^ Gualano, Franco; Sandri, Tiziana, SCHEDA 1. LA SALA DELLE PROSPETTIVE, Casa Editrice Leo S. Olschki s.r.l., стр. 235—240, ISBN 978-88-222-7028-3, doi:10.2307/j.ctt1tqx94k.18, Приступљено 2020-09-22 
  7. ^ Alonso, C. (1969). „La Riforma cattolica”. Augustinianum. 9 (1): 185—186. ISSN 0004-8011. doi:10.5840/agstm19699147. 
  8. ^ Khodorovich, Tatyana, ур. (2019-03-08), „Open Letter to the Editors of Komsomolskaya Pravda”, The Case of Leonid Plyushch, Routledge, стр. 3—6, ISBN 978-0-429-05123-4, S2CID 240705137, doi:10.4324/9780429051234-1, Приступљено 2020-09-22 
  9. ^ „Recollections of Nostalghia”, The Cinema of Tarkovsky, I.B.Tauris & Co. Ltd, 2012, ISBN 978-1-84885-629-5, doi:10.5040/9780755698448.ch-006, Приступљено 2020-09-22 
  10. ^ „Index”, Ingmar Bergman, Cinematic Philosopher, The MIT Press, 2007, ISBN 978-0-262-28368-7, doi:10.7551/mitpress/7471.003.0008, Приступљено 2020-09-22 
  11. ^ Jones, J.R. (30. 7. 2015). „How one Hemingway short story became three different movies”. Chicago Reader. Архивирано из оригинала 9. 8. 2020. г. Приступљено 11. 1. 2021. 
  12. ^ Hoberman, J. (30. 7. 2015). „Facing Death With a Shrug in Two Versions of 'The Killers'. The New York Times. Архивирано из оригинала 8. 1. 2021. г. Приступљено 11. 1. 2021. 
  13. ^ Goodman, Walter (22. 4. 1988). „'Steamroller and Violin,' Tarkovsky's Earliest”. The New York Times. Архивирано из оригинала 11. 1. 2021. г. Приступљено 11. 1. 2021. 
  14. ^ Bradshaw, Peter (19. 5. 2016). „Ivan's Childhood review – audacious, coldly lucid postwar Russian classic”. The Guardian. Архивирано из оригинала 11. 1. 2021. г. Приступљено 11. 1. 2021. 
  15. ^ Rose, Steve (20. 10. 2010). „Andrei Rublev: the best arthouse film of all time”. The Guardian. Архивирано из оригинала 7. 1. 2021. г. Приступљено 11. 1. 2021. 
  16. ^ The Mirror. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 12. 11. 2020. г. Приступљено 1. 12. 2020. 
  17. ^ Le Fanu, Mark (18. 7. 2017). „Stalker: Meaning and Making”. The Criterion Collection. Архивирано из оригинала 9. 10. 2020. г. Приступљено 1. 12. 2020. 
  18. ^ Dyer, Geoff (5. 2. 2009). „Danger! High-radiation arthouse!”. The Guardian. Архивирано из оригинала 7. 9. 2020. г. Приступљено 1. 12. 2020. 
  19. ^ „Nostalgia”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 11. 1. 2021. г. Приступљено 11. 1. 2021. 
  20. ^ Hoberman, J. (24. 1. 2014). „A Man Without a Nation, in Italy”. The New York Times. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 11. 1. 2021. 
  21. ^ „Tempo Di Viaggo”. Festival de Cannes. Архивирано из оригинала 24. 8. 2019. г. Приступљено 11. 1. 2021. 
  22. ^ Ebert, Roger (21. 11. 1986). „The Sacrifice”. RogerEbert.com. Архивирано из оригинала 11. 1. 2021. г. Приступљено 11. 1. 2021. 
  23. ^ Tarkovskiĭ, Andreĭ Arsenʹevich (2018). Time within time : the diaries, 1970-1986 (на језику: енглески) (New изд.). London. ISBN 9780857424921. Приступљено 15. 12. 2021. 
  24. ^ „MARTIROLOGIJUM Dnevnici 1970–1986.”. Akademska knjiga (на језику: српски). Приступљено 2022-05-23. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди