Петар Кропоткин

Кнез Петар Алексејевич Кропоткин (рус. Пётр Алексеевич Кропоткин; Москва, 9. децембар 1842Дмитров, 8. фебруар 1921) је био руски теоретичар анархизма, географ,[5] историчар, писац, активиста и руски кнез који се одрекао своје титуле.

Петар Кропоткин
Kropotkin Nadar.jpg
Петар Алексејевич Кропоткин, фотографија Феликса Надара
Датум рођења(1842-12-09)9. децембар 1842.
Место рођењаМосква
Руска Империја
Датум смрти8. фебруар 1921.(1921-02-08) (78 год.)
Место смртиДмитров
РСФСР
ШколаАнархо-комунизам
ЕпохаФилозофија 19. века Филозофија 20. века
РегијаРуска филозофија Западна филозофија
ИнтересовањаФилозофија, Етика, Револуција, Политика, Географија, Наука, Књижевност, Економија, Пољопривреда
Утицаји од
  • Прудон, Бакуњин, Дарвин
Утицао на
Потпис
Peter Kropotkin signature.svg

БиографијаУреди

Петар Кропоткин је рођен 9. децембра 1842. у Москви, у аристократиској породици, на другом највишем нивоу. Његова мајка је била ћерка козашког генерала.[6] Њего отац, Алексеј Петрович Кропоткин, био је кнез у Смоленску,[7] из династије Рјуриковичи која је владала Русијом пре успона Романових. Кропоткинов отац је поседовао велике земљишне поседе и скоро 1.200 кметова у три провинције.[6]

Под утицајем републиканских учења, Кропоткин се одрекао своје титуле принца у својој 12. години, и „чак је прекоравао своје пријатеље, када би га тако ословили”.[8]

Образовање је стекао у Петрограду у престижној војној школи,[9][10] где су се учврстила његова интересовања за руску политику и природне науке. На опште изненађење изабрао је службу у Сибиру, а искуства из Сибира обликовала су његове мисли. 1862. у Сибиру је обавио важна географска и антрополошка истраживања која су донела важне географске информације.[11] 1867. Кропоткин се вратио у Петровград, где је добио место у Руском географском друштву.[12] Његово одбијање да следи породичну традицију војне службе подстакло је његовог оца да га лиши наследства, „што је направило од њега принца без средстава за издржавање”.[13]У име друштва истраживао је глечере Финске и Шведске између 1871. и 1873. Стекао је репутацију у научним круговима и у својој тридесетој години суочио се са избором између продужетка каријере или попуштања политичким импулсима.

Ево шта је рекао у „Записима једног револуционара“:

… Добио сам телеграм од Географског друштва: „Скупштина вас моли да прихватите позицију секретара Друштва.“ У исто време одлазећи секретар ме је наговарао да прихватим предлог. Моје наде су се оствариле. Али у међувремену друге мисли и друге тежње су обузимале мој ум. Озбиљно сам размислио о одговору и послао, „Најлепше хвала, али не могу прихватити.“

Касније у „Записима“ он објашњава:

Али какво сам ја имао право на ове највеће ужитке, када су свуда око мене само беда и борба за плесњиво парче хлеба; кад све што потрошим да би омогућио да живим у том свету виших емоција мора бити одузето од самих уста оних који сеју жито и немају довољно хлеба за своју децу?

Током својих географских истраживања, Кропоткин је такође изучавао списе водећих политичких теоретичара и коначно прихватио социјалистичке револуционарне погледе.[14] Придружио се Интернационали 1872. али је убрзо био разочаран њеним ограничењима. Када је дошло до поделе Интернационале на две супротстављене струје, Кропоткин је пристао уз федералистичко и либертерско крило.

Вратио се у Русију, након што је потпуно довршио своје теорије, и почео је са ширењем анархистичке пропаганде. 1874. ухапшен је и затворен у Тврђаву Св. Петра и Св. Павла:

Страшну тврђаву где је толико много праве снаге Русије погинуло током последња два века, и чије се само име у Петровграду изговара шапатом.

После драматичног бекства 1876. доспео је до Енглеске и онда Швајцарске да би се поново придружио Јурској Федерацији, затим до Париза, и онда назад у Швајцарску да би уређивао „Ле Револте“.

Атентат на Цара довео је до његовог протеривања. Избегао је у Енглеску и обновио своје изучавање Француске револуције. Обесхрабрен политичком атмосфером, он и његова жена вратили су се у Париз. Заједно са осталима ухапшени су и оптужени у спектакуларном јавном процесу у коме су оптужени извели сјајну одбрану омогућујући себи да пропагирају анархизам у Европи.

Године 1883, поново је ухапшен и осуђен на пет година затвора због анархистичких активности. Пуштен је на слободу после три године и после тога је живео и радио у Енглеској 30 година.

Године 1889, преселио се у Чикаго и живео у крају Хал хаус. Међутим његови анархистички погледи учинили су га непожељним гостом у САД, па се вратио у Лондон.

Вративши се у Русију после револуције из 1905, остатак свог живота посветио је писању. Био је згрожен антисоцијалистичким контрареволуционарним поступцима Лењина, о ком је имао следеће да каже:

Лењин је неупоредив са било којом револуционарном личношћу у историји. Револуционари су имали идеале. Лењин их нема.
Владимире Иљичу (Лењин), ваши конкретни поступци су потпуно недостојни идеја које се претварате да поседујете.

СмртУреди

Кропоткин је умро од упале плућа у Дмитрову, у близини Москве, 8. фебруара 1921. Лењинова понуда за државни погреб у Кремљу је одбијена. Погребу 13. фебруара присуствовало је више од 100.000 људи. То је био последњи масовни скуп који није организовала држава у наредних 70 година у Русији. Док је поворка пролазила поред затвора, политички затвореници су певали анархистичку химну мртвима. Под притиском Кропоткинових поштовалаца, анархистичким затвореницима је дозвољено да присуствују сахрани. У маси су се вијориле црне заставе и транспаренти: „Где има власти нема слободе!“, „анархисти траже да буду пуштени из затвора социјализма!“.

ДелаУреди

Главне књиге:

  • Освајање хлеба
  • Дневник П. А. Кропоткина
  • Етика
  • Велика Француска револуција
  • У руским и француским затворима
  • Записи једног револуционара
  • Узајамна помоћ
  • Руска револуција и анархизам
  • Савремена наука и анархизам
  • Терор у Русији

РеференцеУреди

  1. ^ Gray, Richard T., ур. (2005). A Franz Kafka Encyclopedia. Greenwood Publishing Group. стр. 170. ISBN 9780313303753. 
  2. ^ Marshall 2010, стр. 177.
  3. ^ Graur 1997, стр. 22-36.
  4. ^ Perez, Louis G., ур. (2013). „Kōtoku Shūsui (1871–1911)”. Japan at War: An Encyclopedia. ABC-CLIO. стр. 190. ISBN 9781598847420. 
  5. ^ Stoddart, D. R. (1975). „Kropotkin, Reclus, and 'Relevant' Geography”. Area. 7 (3): 188—190. 
  6. ^ а б Harman 2011, стр. 20
  7. ^ Woodcock & Avakumović 1990, стр. 13.
  8. ^ Roger N. Baldwin, "The Story of Kropotkin's Life," in Kropotkin's Anarchism: A Collection of Revolutionary Writings, ed. by Baldwin (Orig. 1927; Mineola, NY: Dover Publications, Inc., 1970), p. 13.
  9. ^ Martin A. Miller, "Introduction" to P. A. Kropotkin, Selected Writings on Anarchism and Revolution. Cambridge, MA: MIT Press, 1970; p. 7.
  10. ^ Kropotkin 2014, стр. 63.
  11. ^ Kropotkin 2014, стр. 214.
  12. ^ Marshall, Peter (2010). Demanding the Impossible: A History of Anarchism. PM Press. стр. 311. ISBN 9781604860641. 
  13. ^ Riggenbach, Jeff (4. 3. 2011). „The Anarchism of Peter Kropotkin”. Mises Daily. Ludwig von Mises Institute. 
  14. ^ Ward, Dana (2010). „Alchemy in Clarens: Kropotkin and Reclus, 1877–1881”. Ур.: Jun, Nathan J.; Wahl, Shane. New Perspectives on Anarchism. Rowman & Littlefield. стр. 211. ISBN 9780739132418. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди