Александар Бородин

руски композитор, доктор и хемичар

Александар Порфирјевич Бородин (рус. Александр Порфирьевич Бородин;[2] 12. новембар 183327. фебруар 1887)[3][4] био је руски романтичарски композитор грузинско-руског порекла, као и лекар и хемичар. Био је један од истакнутих композитора 19. века познатих као „Велика петорка“, група која је посвећена производњи јединствене руске врсте класичне музике, која не имитира раније западноевропске моделе.[5][6][7][8] Бородин је најбоље познат по његовим симфонијама, његова два гудачка квартета, и симфонијској поеми У степама Централне Азије и његовој опери Кнез Игор. Музика из Кнеза Игора и његови гудачки квартети су касније адаптирани за УС мјузикал Кисмет.

Александар Бородин
Александар Бородин
Лични подаци
Пуно имеАлександар Порфирјевич Бородин
Датум рођења(1833-11-12)12. новембар 1833.
Место рођењаСанкт Петербург, Руска Империја
Датум смрти27. фебруар 1887.(1887-02-27) (53 год.)
Место смртиСанкт Петербург, Руска Империја
ОбразовањеДржавни универзитет у Санкт Петербургу

Доктор и хемичар по професији, Бородин је направио значајне ране доприносе пољу органске хемије. Иако је у данашње време боље познат као композитор, за живота је медицину и науку сматрао својим примарним занимањима, само се бавећи музиком и композицијом у слободно време или када је био болестан.[9] Као хемичар, Бородин је најбоље познат по његовом раду ан органској синтези. Он је био међу првим хемичарима који су демонстрирали нуклеофилну супституцију, а био је и кооткривач алдолне реакције. Бородин је био промотор образовања у Русији и основао Медицински факултет за жене у Санкт Петербургу, где је предавао до 1885. године.

Живот и дела уреди

Биографија уреди

Александар Бородин је био ванбрачни син грузијског кнеза Луке Степановича Гедианова (1772—1840) и његове 24-годишње метресе Авдотије Константиновне Антонове. Пошто је кнез био ожењен, дете је регистровано као син његовог слуге Порфирија Бородина. Кратко пре смрти, Лука је признао свог ванбрачног сина.

Бородин је одрастао уз мајку у Санкт Петербургу. Био је талентован за језике, свирао је клавир, флауту, и виолончело.

Године 1863, оженио се Јекатерином Протопоповом, бриљантном младом пијанисткињом. Упознали су се и верили на путовању у Немачкој. Имали су три ћерке.

Умро је од срчаног инфаркта 1887.

Бородин као научник уреди

 
Руски кованица од 1 рубље из 1993. године поводом 160. годишњице Бородиновог рођења.

Бородин је почео своје образовање 1850. на Војној академији за медицину и хирургију у Санкт Петербургу, где се открила његова склоност ка експерименталној хемији. Доктор медицине постао је 1858. У својој докторској тези бавио се токсикологијом фосфорне и арсеникове киселине. После се усавршавао у западној Европи, и 1862. постао професор на академији у Санкт Петербургу. Као хемичар, проучавао је реакције у органској хемији и хемијске везе. Значајни су његови радови о синтези флуора са органским једињењима, полимеризације и кондензације алдехида, као и откриће алдолне реакције 1872. Неке од хемијских реакција добиле су његово име.

Бородин је у својој професији стекао велико поштовање, а посебно се истакао по раду на алдехидима.[10] Између 1859. и 1862. Бородин је имао постдокторску позицију на Универзитету у Хајделбергу. Радио је у лабораторији Емила Ерленмајера изучавајући деривате бензена. Такође је провео време у Пизи, радећи на халоугљеницима. Један експеримент објављен током 1862. описао је прво нуклеофилни супституцију хлора флуором у бензоил хлориду.[11] Радикалну халодекарбоксилацију алифатичних карбоксилних киселина први је демонстрирао Бородин током 1861. године својом синтезом метил бромида из сребро ацетата.[12][13] Међутим, Хајнц Хансдикер и његова супруга Клара развили су Бородинов рад у општи метод, за који су добили амерички патент током 1939. године,[14] и који су објавили у часопису Chemische Berichte током 1942. године.[15] Метода је генерално позната као Хансдикерова реакција или Хансдикер-Бородинова реакција.[13]

Током 1862. Бородин се вратио на Медицинско-хируршку академију (данас ВМА Киров) и прихватио звање професора хемије. Он је радио на самокондензацији алдехида мале величине у процесу који је сада познат као алдолна реакција, чије се откриће заједнички приписују Бородину и Чарлс Адолф Вирцу.[16][17] Бородин је истраживао кондензацију валеријанског алдехида и енант алдехида, о чему је известио фон Рихтер током 1869. године.[18][19] Током 1873. године описао је свој рад Руском хемијском друштву[20] и приметио сличности са једињењима о којима је недавно објавио Вурц.[21][22][23]

Бородин као композитор уреди

Светску славу Бородин је постигао својим композиторским радом. До данас остаје загонетка како је стизао да се бави музиком поред свог обимног академског рада. Током 1864. упознао се са Милиј Балакирјевом, и преко њега упознао Цезара Кјуја, Модеста Мусоргског и Николаја Римски-Корсакова. На овај начин је створена руска романтичарско музичка елита, касније названа „Моћна петорица“.

Године 1869, изведена је Бородинова прва симфонија. Дириговао је Балакирјев. Исте године Бородин је почео да компонује своју херојску оперуКнез Игор“, у којој су чувене „Половецке игре“. Ово дело, које се најчешће сматра његовим најзначајнијим, није стигао да заврши. Оперу је касније довршио и оркестрирао Александар Глазунов и Николај Римски-Корсаков. Недовршена је остала и трећа симфонија, коју је довршио Глазунов.

Премијера његове друге симфоније је протекла незапажено, док Франц Лист није 1880. организовао поновно извођење у Немачкој. Тада је Бородин постао познат изван Русије.

Бородин је за музику говорио да је: „Разонода, одмор од озбиљнијих послова“, при чему је мислио на свој научни рад.

Његова музика је касније прилагођена за мјузикл у САД. Изводили су је, између осталих, Тони Бенет и Бинг Крозби.

Дела уреди

  • Симфонија Es-Dur (1.)
  • Симфонија H-Moll (2.)
  • недовршена 3. симфонија
  • Симфонијска поема „У степама средње Азије“
  • Опера „Кнез Игор“ (алтернативно име „Принц Игор“) (1887)
  • Гудачки квартети
  • Песме

Напомене уреди

  1. ^ The BGN/PCGN transliteration of Russian is used for his name here. ALA-LC system: Aleksandr Porfirʹevich Borodin, ISO 9 system: Aleksandr Porfirʹevič Borodin.[1] лат. Alexander Porphirii filius Borodin

Референце уреди

  1. ^ „Russian – BGN/PCGN transliteration system”. transliteration.com. Приступљено 2. 12. 2020. 
  2. ^ English approximation of the surname: UK: /ˈbɒrədɪn/, US: /-dn/ (Wells, John C. (2008), Longman Pronunciation Dictionary (3rd изд.), Longman, ISBN 978-1-4058-8118-0 ).
  3. ^ Old Style dates 31 October 1833 – 15 February 1887.
  4. ^ Датуми старог стила: 31. октобар 1833 – 15. фебруар 1887.
  5. ^ Gerald, Abraham. Borodin: the Composer and his Music. London: Reeves W. 
  6. ^ Dianin 1963, стр. 13, 329.
  7. ^ Aleksandrovich, Sergei D. (1963). Borodin. London, New York: Oxford University Press. 
  8. ^ Oldani, William R. (1927). Borodin, Aleksandr Porfir′yevich. Grove Music Online. 
  9. ^ Podlech, Joachim (16. 8. 2010). „"Try and Fall Sick …︁"-The Composer, Chemist, and Surgeon Aleksandr Borodin”. Angewandte Chemie International Edition (на језику: енглески). 49 (37): 6490—6495. ISSN 1433-7851. PMID 20715236. doi:10.1002/anie.201002023. 
  10. ^ Gordin, M. D. (1996). „Facing the Music: How Original Was Borodin's Chemistry?”. Journal of Chemical Education. 83 (4): 561—566. doi:10.1021/ed083p561. 
  11. ^ Behrman, E. J. (2006). „Borodin”. Journal of Chemical Education. 83 (8): 1138. Bibcode:2006JChEd..83.1138B. doi:10.1021/ed083p1138.1 . 
  12. ^ Borodin, A. (1861). „Ueber Bromvaleriansäure und Brombuttersäure” [About bromovaleric acid and bromobutyric acid]. Annalen der Chemie und Pharmacie (на језику: немачки). 119: 121—123. doi:10.1002/jlac.18611190113. 
  13. ^ а б Li, J. J. (2014-01-30). „Hunsdiecker–Borodin Reaction”. Name Reactions: A Collection of Detailed Mechanisms and Synthetic Applications (5th изд.). Springer Science & Business Media. стр. 327—328. ISBN 978-3-319-03979-4. 
  14. ^ US patent 2176181, Hunsdiecker, C.; Vogt, E. & Hunsdiecker, H., "Method of manufacturing organic chlorine and bromine derivatives", published 1939-10-17, assigned to Hunsdiecker, C.; Vogt, E.; Hunsdiecker, H. 
  15. ^ Hunsdiecker, H.; Hunsdiecker, C. (1942). „Über den Abbau der Salze aliphatischer Säuren durch Brom” [About the degradation of salts of aliphatic acids by bromine]. Chemische Berichte (на језику: немачки). 75 (3): 291—297. doi:10.1002/cber.19420750309. 
  16. ^ Heathcock, C. H. (1991). „The Aldol Reaction: Acid and General Base Catalysis”. Ур.: Trost, B. M.; Fleming, I. Comprehensive Organic Synthesis. 2. Elsevier Science. стр. 133—179. ISBN 978-0-08-052349-1. doi:10.1016/B978-0-08-052349-1.00027-5. 
  17. ^ Mukaiyama, T. (1982). „The Directed Aldol Reaction”. Organic Reactions. 28. стр. 203—331. ISBN 978-0-471-26418-7. doi:10.1002/0471264180.or028.03. 
  18. ^ von Richter, V. (1869). „Aus St. Petersburg am 17. October 1869” [From St. Petersburg on 17 October 1869]. Berichte der deutschen chemischen Gesellschaft (на језику: немачки). 2: 552—554. doi:10.1002/cber.186900201222. 
  19. ^ „Chemical notices from foreign sources: Berichte der Deutschen Chemischen Gesellschaft zu Berlin, no. 16, 1869”. Chemical News. 20: 285—286. 1869. 
  20. ^ Borodin, A (1873). „Ueber einen neuen Abkömmling des Valerals” [On a new derivative of valerian aldehyde]. Berichte der deutschen chemischen Gesellschaft (на језику: немачки). 6 (2): 982—985. doi:10.1002/cber.18730060232. 
  21. ^ Wurtz, C. A. (1872). „Sur un aldéhyde-alcool” [On an aldehyde alcohol]. Bulletin de la Société Chimique de Paris. 2nd series (на језику: француски). 17: 436—442. 
  22. ^ Wurtz, C. A. (1872). „Ueber einen Aldehyd-Alkohol” [About an aldehyde alcohol]. Journal für Praktische Chemie (на језику: немачки). 5 (1): 457—464. doi:10.1002/prac.18720050148. 
  23. ^ Wurtz, C. A. (1872). „Sur un aldéhyde-alcool” [On an aldehyde alcohol]. Comptes rendus de l'Académie des sciences (на језику: француски). 74: 1361—1367. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди