Википедија

Акциони потенцијал срца

Акциони потенцијал срца (акроним АП) је комплексан процес кретања јона кроз ћелијску мембрану кога подржава низ ензимских, рецепторских и електричних параметара.[1] Овај процес великих, брзих и реверзибилних промена трансмембранског потенцијала, јавља се у срцу као одговор на довољан ниводеполаризације. Акциони потенцијал је појава која се у свакодневном говору назива нервни импулс, раздражење, надражај. Ћелије у срчаном мишићу способне да генеришу АП називају се ексцитабилне (надражљиве) ћелије. Потенцијали деловања у самом срцу разликују се због присуства различитих јонских канала у различитим ћелијама.[2]

Различити облици срчаног акционог потенцијала у различитим деловима срца

Врсте ћелија које учествују у стварању акционог потенцијала уреди

У срчаном мишићу постоје две врсте ћелија које спонтано стварају акциони потенцијал (ауторритмичке ћелије) и радне ћелије (контрактилне ћелије). За разлику од потенцијала у нервним ћелијама чије је време трајања реда величине неколико милисекунди и краће, акциони потенцијал у ћелије срчаног мишића трају дуже (кој је реда величине 100 ms. Узрок тако великих разлика у трајању акционих потенцијала су потенцијал зависни канали који се разликују у срчаним ћелијама мишића у односу на нервне ћелије.[3]

Разлика између срчаног и нервно-мишићног АП уреди

 
А. Шематски приказ идеалног акционог потенцијала, који приказује његове различите фазе.
Б. Стварно снимање акционог потенцијала, нормално деформисаног, у поређењу са шемом због електрофизиолошких техника које се користе у мерењу
 
Мембрански акциони потенцијали могу се представити спајањем неколико РЦ кола, од којих сваки представља део мембране.

Потенцијал деловања срца је кратка промена напона (мембранског потенцијала) на ћелијској мембрани срчаних ћелија. [4] Ово је узроковано кретањем наелектрисаних атома (названих јони) између унутрашњости и спољашности ћелије, кроз протеине који се називају јонским каналима. Срчани акциони потенцијал разликује се од акционог потенцијала који се јављају у другим врстама електрично надражљив ћелија, попут нерва.[5]

За разлику од акционог потенцијала у ћелијама скелетних мишића, срчани акциони потенцијал није покренут нервном активношћу. Уместо тога, потиче из групе специјализованих ћелија које имају способност аутоматског генерисања акционог потенцијала.

У здравим срцима ове ћелије се налазе у десној преткомори и називају се синоатријални чвор или нодус (акроним САН). Он производи отприлике 60 до 100 акционих потенцијала сваког минута. Овај акциони потенцијал пролази дуж ћелијске мембране што доводи до контракције ћелије, па активност САН доводи до откуцаја срца у мировању од око 60 до 100 откуцаја у минути. Све ћелије срчаног мишића међусобно су електрично повезане помоћу структура познатих као спојеви празнина које омогућавају да акциони потенцијал пређе из једне ћелије у следећу.[6] То значи да се све преткоморске ћелије могу заједно активирати, а затим и све вентрикуларне ћелије.

Слично скелетним мишићима, потенцијал мембране у мировању (напон када ћелија није електрично побуђена) вентрикуларних ћелија је око -90 миливолти (мВ; 1 мВ = 0,001 В),или унутрашњост мембране је негативнија од спољашњости. Главни јони који се налазе ван ћелије у стању мировања су натријум (Na+) и хлорид (Cl−), док је унутар ћелије углавном калијум (К+).[7]

Акциони потенцијал почиње тако што напон постаје позитивнији; ово је познато као деполаризација и углавном је последица отварања натријумових канала који омогућавају да Na+ тече у ћелију. Након кашњења (познатог као апсолутни рефракторни период), акциони потенцијал се прекида када се отворе калијумови канали, дозвољавајући К+ да напусти ћелију и изазивајући враћање мембранског потенцијала у негативан, ово је познато као реполаризација. Још један важан јон је калцијум (Cа2+), који се може наћи унутар ћелије у саркоплазматском ретикулуму (СР) где се чува калцијум, а налази се и ван ћелије. Ослобађање Ca2+ из саркоплазматскоg ретикулумa, путем процеса који се назива ослобађање калцијума изазвано калцијумом, је од виталног значаја за плато фазу акционог потенцијала и представља фундаментални корак у спрези ексцитације и контракције срца.[8]

Постоје важне физиолошке разлике између ћелија пејсмејкера синоатријалног чвора, које спонтано генеришу срчани акциони потенцијал и оних ћелија без пејсмејкера које га једноставно проводе, као што су вентрикуларни миоцити). Специфичне разлике у типовима изражених јонских канала и механизмима помоћу којих се они активирају резултирају разликама у конфигурацији таласног облика акционог потенцијала, као што је приказано на слици.

Интрацелуларне и екстрацелуларне концентрације јона (mmol/L)
Елемент Јон Ванћелијски Унутарћелијски Однос
Натријум Na+ 135 - 145 10 14:1
Калијум К+ 3,5 - 5,0 155 1:30
Хлорид Cl- 95 - 110 20 - 30 4:1
Калцијум Ca2+ 2 10 -4 2 к 10 4 :1
Иако је интрацелуларни садржај Ca2+ око 2 mM, он је углавном везан за молекуле или секвестрира у интрацелуларним органелама (митохондријaма и саркоплазматскoм ретикулуму).

Физиологија уреди

Аутоматизам срца

Аутоматизам срца је особина ћелије спроводног система срца а у патолошким условима и способност свих ћелија срчаног мишића да спонтано стварају електричне надражаје. У физиолошким условима аутоматизам је најбржи у синусном чвору, који је назван предводником или „пејсмејкером” срчаног рада, одакле се електрични надражај преноси на суседне ћелије и тако активирају цело срце.[9][10]

Кључну улогу у физиолошким и патолошким догађајима има ћелијска мембрана, а најважнији чинилац у томе је калијумов јон (К+) који најлакше пролази ћелијску мембрану, док је јон натријума (На+) најважнији ванћелијски јон. Градијент мембране се одржава радом јонске пумпе која троши енергију која се добија хидролизом аденозин-трифосфата АТФ) у аденозин-дисфосфат (АДФ) помоћу магнезијум зависних аденозинтрифосфатаза (АТФ-азе).[11][12]

Зависност акционог потенцијала од брзине

Зависност акционог потенцијала од брзине основно је својство срчаних ћелија и промене могу довести до тешких срчаних болести, укључујући срчану аритмију и понекад изненадну смрт.[1]

Ензимска активност ћелијске мембране и активан транспорт јона одржавају стални јонски и електрични градијент на ћелијској мембрани који се мења током систоле и дијастоле срца при чему се обликује кривуља акционог потенцијала (АП).[13][14]

 
Акциони потенцијал срца, и ефекат лекова. Нагли пораст напона („0“) одговара приливу натријумових јона, док два пада („1“ и „3“, респективно) одговарају инактивацији натријумовог канала и реполаризирајућем ефлуксу калијумових јона. Карактеристичан плато („2“) је резултовао отварањем калцијумских канала осетљивих на напон.
Типови АП

Постоје два типа акциони потенцијала у срцу:[1]

Тип брзог одговора — својствен ћелијама радне мускулатуре преткомора, комора и Пуркињеовим ћелијама.

Тип спорог одговора — карактеристичан за ћелије синоатријалног и атриовентрикуларног чвора.

Зависно од типа одговора у том процесу ћелије брзог одговора преносе надражај 75 пута брже од ћелија спорог одговора, због тога се надражај кроз преткоморе и коморе шири врло брзо, што омогућава њихову адекватну контракцију, али спорије путује кроз кроз чворове, нарочито АВ чвор. Ово је веома важно како би се остварио физиолошки оптимални временски интервал између контракција преткомора и комора. АВ чвор својом дужом рефрактерношћу спречава веома брз одговор комора који би био јако штетан, па и фаталан.[1]

Када је у питању спори ритам рада синоатријалног чвора, или блокаде надражаја одозго, атриовентрикуларни чвор постаје (захваљујући свом аутоматизму), други физиолошки а некада и спасоносни предводник срца.[1][15]

Фазе уреди

 
Акциони потенцијали забележени из атријалних и вентрикуларних кардиомиоцита оваца са приказаним фазама. Јонске струје приближне су акционом потенцијалу коморе.

Стандардни модел који се користи за разумевање срчаног акционог потенцијала је модел вентрикуларног миоцита. У наставку је наведено пет фаза акционог потенцијала вентрикуларних миоцита, са освртом и на акциони потенцијал синоатријалног чвора или нодуса (САН).

Фаза 0 уреди

О - фаза се састоји од брзе, позитивне промене напона на ћелијској мембрани (деполаризација) која траје мање од 2 ms у вентрикуларним ћелијама и 10-20 ms у ћелијама синоатријалног чвора или нодуса (САН).[16] Ово се дешава због нето протока позитивног наелектрисања у ћелију.

У ћелијама без пејсмејкера (вентрикуларне ћелије), ово се производи претежно активацијом На+ канала, што повећава мембранску проводљивост (проток) Na+ (гНа). Ови канали се активирају када акциони потенцијал стигне из суседне ћелије, кроз празнине. Када се то догоди, напон унутар ћелије се благо повећава. Ако овај повећани напон достигне гранични потенцијал (приближно −70 mV), то узрокује отварање На+ канала. Ово производи већи прилив натријума у ћелију, брзо повећавајући напон даље на око +50 mV,[17] односно ка На+ равнотежном потенцијалу. Међутим, ако почетни стимулус није довољно јак, а потенцијал прага није достигнут, брзи натријумски канали се неће активирати и акциони потенцијал неће бити произведен; ово је познато као закон све или ништа.[18] Прилив јона калцијума (Ca2+) кроз калцијумове канале Л-типа такође чини мањи део ефекта деполаризације.[19] Нагиб фазе 0 на таласном облику акционог потенцијала представља максималну брзину промене напона срчаног акционог потенцијала и познат је као dV/dtmax.

У ћелијама пејсмејкера (нпр ћелије синоатријалног чвора), међутим, повећање напона мембране је углавном последица активације Л-типа калцијумских канала. Ови канали се такође активирају повећањем напона, међутим овај пут је то или због потенцијала пејсмејкера (фаза 4) или надолазећег акционог потенцијала. Калцијумски канали Л типа се активирају спорије од натријумових канала, стога је нагиб деполаризације у таласном облику акционог потенцијала пејсмејкера мање стрм од оног у таласном облику акционог потенцијала без пејсмејкера.[20][21]

Фаза 1 уреди

Ова фаза почиње брзом инактивацијом Na+ канала помоћу унутрашње капије (инактивационе капије), смањујући кретање натријума у ћелију. У исто време калијумови канали (звани Ito1) се брзо отварају и затварају, омогућавајући кратак проток калијумових јона из ћелије, чинећи мембрански потенцијал нешто негативнијим. Ово се назива 'зарез' на таласном облику акционог потенцијала.[20]

Не постоји очигледна фаза 1 присутна у ћелијама пејсмејкера.

Фаза 2 уреди

Ова фаза је такође позната је и као "плато фаза" због тога што мембрански потенцијал остаје скоро константан, пошто мембрана полако почиње да се реполаризује. Ово је због скорог баланса наелектрисања који се креће у и из ћелије. Током ове фазе одложени калијумски канали исправљача (Iks) омогућавају калијуму да напусти ћелију, док калцијум канали Л типа (активирани приливом натријума током фазе 0) омогућавају кретање јона калцијума у ћелију. Ови јони калцијума се везују и отварају више калцијумових канала (који се називају ријанодински рецептори) који се налазе на саркоплазматском ретикулуму унутар ћелије, омогућавајући проток калцијума из СР. Ови јони калцијума су одговорни за контракцију срца.

Калцијум такође активира хлоридне канале зване Ito2, који омогућавају Cl− да уђе у ћелију. Повећана концентрација калцијума у ћелији такође повећава активност измењивача натријум-калцијум, док повећана концентрација натријума (од деполаризације фазе 0) повећава активност натријум-калијум пумпи. Кретање свих ових јона доводи до тога да мембрански потенцијал остаје релативно константан, при чему одлив K+, прилив Cl−, као и Na+/K+ пумпа доприносе реполаризацији и приливу Ca2+, као и Na+/Ca2+ измењивачи доприносе деполаризацији.[22] Ова фаза је одговорна за велико трајање акционог потенцијала и важна је у спречавању неправилног рада срца (срчане аритмије).

У акционим потенцијалима пејсмејкера не постоји плато фаза.

Фаза 3 уреди

Током фазе 3 (фаза „брзе реполаризације“) акционог потенцијала, Ca2+ канали Л-типа се затварају, док К+ канали спорог одложеног исправљача (Iks) остају отворени како се отвара више канала за цурење калијума. Ово обезбеђује нето спољашњу позитивну струју, која одговара негативној промени мембранског потенцијала, чиме се омогућава отварање више типова К+ канала. То су првенствено брзи одложени К+ канали исправљача (IKr) и унутрашња исправљачка К+ струја, IK1. Ова нето спољашња, позитивна струја (једнака губитку позитивног наелектрисања из ћелије) узрокује реполаризацију ћелије. Одложени К+ канали исправљача затварају се када се мембрански потенцијал врати на око -85 до -90 mV, док IK1. остаје проводљив током фазе 4, што помаже да се постави потенцијал мембране у мировању.[23]

Јонске пумпе, као што је наведено, попут измењивача натријум-калцијума и натријум-калијум пумпе враћају концентрацију јона назад у балансирана стања потенцијала пре акције. То значи да се испумпава интрацелуларни калцијум, који је био одговоран за контракцију срчаних миоцита. Када се ово изгуби, контракција престаје и срчани мишићи се опуштају.

У синоатријалном чвору, ова фаза је такође последица затварања Л-типа калцијумских канала, спречавањем унутрашњег протока Ca2+ и отварања брзо одложених калијумових канала исправљача (IKr).[24]

Регистровање АП уреди

Активност потенцијалног деловања у срцу може се забележити да би се добио електрокардиограм (ЕКГ). Ово је низ нагоре и надоле скокова (означених латиничним словима P, Q, R, S и Т) који представљају деполаризацију (напон постаје позитивнији) и реполаризацију (напон постаје негативнији) акционог потенцијала у преткоморама и коморама.[1][13]

Реполаризација уреди

Миокардна ћелија у мировању налази се у фази реполаризације при чему се у ћелији одржава висока концентрација калијума (око 30 пута већа у ћелији у односу на ванћелијски простор) а у ванћелијској течности висока концентрација натријума (око 10 пута већа у ванћелијском простору). Ова разлика у концентрацији јона на ћелијској мембрани узрок је постојања трансмембранског градијента електричног потенцијала који у мировању износи око 90 мВ. а одржава га јонска пумпа.[25][6]

 
Фазе акционог потенцијала миокардних ћелија

Деполаризација уреди

Главни носилац деполаризације ћелијске мембране је јон натријума који путем натријумских канала великом брзином улази у ћелију („ћелије брзог одговора) мењајући електрични градијент потенцијала ћелијске мембране са -90 мВ у електропозитивно стање на +15 - 30 мВ.[26]

Нагли обрт потенцијала ћелијске мембране значи деполаризацију миокардне ћелије и на кривуљи акционог потенцијала означен је стрмим, готово вертикалним успоном као фаза 0, након које следи процес од 4 фазе, током којих долази до постепене поновне реполаризације ћелије.

На стрмост (нагиб) „фазе 0” доста утиче симпатикус, који повећава нагиб и фреквенцију, као и парасимпатикус (вагус) који делује у супротном правцу.

Са врхом „фазе 0” започиње процес реполаризације који се састоји од 4 фазе Радом јонске пумпе долази до избацивања натријумових јона који су се накупили у ћелији током фаза 1 и 2, мијењајући га за калијумове јоне који су напустили ћелију током претходних фаза.[27] При томе треба нагласити да је сасвим други облик акционох потенцијала у ћелијама СА и АВ чвора.

Ћелије спроводног система, поседују особину да у „фази 4” акционог потенцијала, не долазе у стање потпуне реполаризације, већ да настаје њихова поновна спонтана деполаризација која се темељи на уласку јона калцијума и натријума у ћелију, мењајући електрични потенцијал ћелијске мембране. Ту су носиоци деполаризације калцијумови јони (Ca++) који спорије улазе у ћелију („ћелије спорог одговора”), па је због тога „фаза 0” косо положена на кривуљи акционог потенцијала. Фаза 4 акционог потенцијала одговорна је за спонтану дијастолну деполаризацију и узлазног је облика на чему почива својство аутоматизма у спроводном систему срца. Када потенцијал са најниже тачке доспе на -40 до -50 мВ односно до „тачке или нивоа пражњења”, ћелија се нагло деполаризује и надражи суседне ћелије спроводног система а преко њега и ћелије радне мускулатуре. Овај дијастолични успон најбржи је у ћелијама СА чвора па је због тога он предводник срчаног рада, затим у ћелијама АВ чвора, потом Хис-Пуркињеовим ћелијама („хијерархијска организација”) спроводног система.

Канали уреди

Јонски канали су протеини који мењају облик као одговор на различите стимулусе да би омогућили или спречили кретање специфичних јона кроз мембрану. За њих се каже да су селективно пропусни. Стимулуси, који могу доћи или изван ћелије или изнутра из ћелије, могу укључивати везивање специфичног молекула за рецептор на каналу (такође познат као јонски канали са лигандом) или промену мембранског потенцијала око канала, детектује сензор (такође познат као јонски канали са напоном) и може деловати да отвори или затвори канал. Поре формиране од јонског канала су водени (испуњени водом) и омогућавају јонима да брзо путује кроз мембрану.[28]

Јонски канали могу бити селективни за специфичне јоне, тако да постоје Na+, К+, Ca2+ и Cl− специфични канали. Они такође могу бити специфични за одређени набој јона позитиван или негативан).[29]

Сваки канал је кодиран скупом ДНК инструкција које говоре ћелији како да га направи. Ова упутства су позната као ген.

На доњој табели приказани су важни јонски канали укључене у срчани акциони потенцијал, струју (јоне) која тече кроз канале, њихове главне протеинске подјединице (грађевински блокови канала), неке од њихових контролних гена који кодирају њихову структуру и фазе које су активне током срчаног акционог потенцијала.

Главне струје током срчаног вентрикуларног акционог потенцијала[30]
Тренутни (I) α протеин подјединице α ген подјединице Фаза / улога
Na+ INa NaV1.5 SCN5A[31] 0
Ca2+ ICa(L) CaV1.2 CACNA1C[32] 0-2
K+ Ito1 KV4.2/4.3 KCND2/KCND3 1, notch
K+ IKs KV7.1 KCNQ1 2,3
K+ IKr KV11.1 (hERG) KCNH2 3
K+ IK1 Kir2.1/2.2/2.3 KCNJ2/KCNJ12/KCNJ4 3,4
Na+, Ca2+ INaCa 3Na+-1Ca2+-измењивач NCX1 (SLC8A1) јонска хомеостаза
Na+, K+ INaK 3Na+-2K+-ATPase ATP1A јонска хомеостаза
Ca2+ IpCa Ca2+-транспортна АТП-аза ATP1B јонска хомеостаза

Значај уреди

Познавање основних електрофизиолошких феномена у миокарду је од суштинског значаја јер се тиме отвара могућност објашњења и разумијевања њихове физиолошке улоге из које проистиче и сазнање о правилном лечењу неправилног срчаног рада, односно срчаних аритмија.[33][34][35]

Извори уреди

  1. ^ а б в г д ђ Миливоје П. Достић, Анализа фактора ризика за настанак аритмија током опште анестезије, Докторска дисертација, Универзитет у Крагујевцу, Медицински факултет, Крагујевац 2012.
  2. ^ Slobodanka Stankovic, Agnes Kapor, Miroslav Veskovic; BIOFIZIKA - Odabrana poglavlja za studente medicine i stomatologije; Medicinski fakultet, Novi Sad 1993.
  3. ^ Kovačević, Prof. dr Milan. „Ravnotežni i akcioni potencijali fenomenološki i termodinamički pristup” (PDF). www.fizika.pmf.kg.ac.rs. Приступљено 7. 6. 2023. 
  4. ^ Rudy Y (2008). "Molecular basis of cardiac action potential repolarization". Annals of the New York Academy of Sciences. 1123: 113–8
  5. ^ John R. Cameron, James G. Skofronick, Roderick M. Grant; PHYSICS OF THE BODY; Medical Physics Publishing, Madison 1999., USA
  6. ^ а б A. C. Guyton; MEDICINSKA FIZIOLOGIJA; Medicinskaknjiga, Beograd 1981.
  7. ^ Santana, Luis F.; Cheng, Edward P.; Lederer, W. Jonathan (2010). „How does the shape of the cardiac action potential control calcium signaling and contraction in the heart?”. Journal of Molecular and Cellular Cardiology. 49 (6): 901—903. ISSN 0022-2828. PMC 3623268  . PMID 20850450. doi:10.1016/j.yjmcc.2010.09.005. 
  8. ^ Koivumäki, Jussi T.; Korhonen, Topi; Tavi, Pasi (2011-01-27). „Impact of Sarcoplasmic Reticulum Calcium Release on Calcium Dynamics and Action Potential Morphology in Human Atrial Myocytes: A Computational Study”. PLOS Computational Biology. 7 (1): e1001067. Bibcode:2011PLSCB...7E1067K. ISSN 1553-7358. PMC 3029229  . PMID 21298076. doi:10.1371/journal.pcbi.1001067  . 
  9. ^ „Аутоматизам срца и спроводни систем срца”. Анатомија и физиологија кардиоваскуларног система (на језику: енглески). 2018-05-14. Приступљено 2021-01-18. 
  10. ^ „Automatsko srce. Šta je automatizam srca? Kako se vrši regulacija srca? Funkcija automatizma je sposobnost srca”. fingernal.ru. Приступљено 18. 1. 2021. 
  11. ^ Cox, Michael; Nelson, David R.; Lehninger, Albert L (2008). Lehninger Principles of Biochemistry. San Francisco: W.H. Freeman. ISBN 978-0-7167-7108-1. 
  12. ^ Kielley, W.W. (1961). „Myosin adenosine triphosphatase”. Ур.: Boyer, P.D., Lardy, H.; Myrb; auml; ck, K. The Enzymes. 5 (2nd изд.). New York: Academic Press. стр. 159—168.
  13. ^ а б Barić Lj: Elektrokardiografija u praksi,Libelli medici,Volumen VII,Zagreb
  14. ^ Grujić M:Srčane aritmije-elektrofiziologija,kliničke karakteristike, dijagnostika i liječenje. Univerzitet u Beogradu,Medicinski fakultet 2009.
  15. ^ Rosen DM:Cariac membrane and Action potentials.U knjizi: PM Spooner,MR Rosen. Foundation of Cardiac Arrhythmias-Basic Concepts and Clinical Approaches,Marcel Dekker,Inc. New York-Basel 2001,21-42
  16. ^ Shih, H. T. (1994). „Anatomy of the action potential in the heart”. Texas Heart Institute Journal. 21 (1): 30—41. ISSN 0730-2347. PMC 325129  . PMID 7514060. .
  17. ^ Santana, Luis F.; Cheng, Edward P.; Lederer, W. Jonathan (2010). „How does the shape of the cardiac action potential control calcium signaling and contraction in the heart?”. Journal of Molecular and Cellular Cardiology. 49 (6): 901—903. PMC 3623268  . PMID 20850450. doi:10.1016/j.yjmcc.2010.09.005. .
  18. ^ Rhoades, Rodney; Bell, David R. (2009). Medical physiology: principles for clinical medicine (3rd изд.). Philadelphia: Wolters Kluwwer - Lippincott Williams & Wilkins. ISBN 978-0-7817-6852-8. 
  19. ^ Boron, Walter F., ур. (2012). Medical physiology: a cellular and molecular approach ; [student consult: activate at studentconsult.com ; searchable full text online] (Updated 2. ed., [internat. ed.] изд.). Philadelphia, Pa: Saunders, Elsevier. ISBN 978-1-4377-1753-2. 
  20. ^ а б Santana, L.F., Cheng, E.P. and Lederer, J.W. (2010a) 'How does the shape of the cardiac action potential control calcium signaling and contraction in the heart?', 49(6).
  21. ^ Sherwood, Lauralee (јануар 2012). Human Physiology: From Cells to Systems (8th изд.). Cengage Learning. ISBN 9781111577438. 
  22. ^ Grunnet, M. (2010b). „Repolarization of the cardiac action potential. Does an increase in repolarization capacity constitute a new anti-arrhythmic principle?”. Acta Physiologica. 198: 1—48. PMID 20132149. doi:10.1111/j.1748-1716.2009.02072.x  . 
  23. ^ Kubo, Yoshihiro; Adelman, John P.; Clapham, David E.; Jan, Lily Y.; Karschin, Andreas; Kurachi, Yoshihisa; Lazdunski, Michel; Nichols, Colin G.; Seino, Susumu (2005). „International Union of Pharmacology. LIV. Nomenclature and Molecular Relationships of Inwardly Rectifying Potassium Channels”. Pharmacological Reviews. 57 (4): 509—526. ISSN 0031-6997. PMID 16382105. S2CID 11588492. doi:10.1124/pr.57.4.11. 
  24. ^ Clark, Robert B.; Mangoni, Matteo E.; Lueger, Andreas; Couette, Brigitte; Nargeot, Joel; Giles, Wayne R. (2004). „A rapidly activating delayed rectifier K+ current regulates pacemaker activity in adult mouse sinoatrial node cells”. American Journal of Physiology-Heart and Circulatory Physiology. 286 (5): H1757—H1766. ISSN 0363-6135. PMID 14693686. doi:10.1152/ajpheart.00753.2003. 
  25. ^ Baltazar, Romulo F. Basic and Beside Electrocardiography. Lippincott Williams & Wilkins, 2009.
  26. ^ Zuckerman, Marvin (1991-05-31). Psychobiology of Personality (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-35942-9. 
  27. ^ A. C. Guyton; MEDICINSKA FIZIOLOGIJA; Medicinskaknjiga, Beograd 1981.
  28. ^ Alloway, Kevin D. (2001). „Neuroscience. Dale Purves , George J. Augustine , David Fitzpatrick , Lawrence C. Katz , Anthony-Samuel LaMantia , James O. McNamara , S. Mark Williams”. The Quarterly Review of Biology. 76 (4): 526—526. ISSN 0033-5770. doi:10.1086/420640. 
  29. ^ Sheng, Morgan. „Ion channels and receptors” (PDF). Приступљено 2013-03-14. 
  30. ^ Dubin, Dale (2003). Ion adventure in the heartland: exploring the heart's ionic-molecular microcosm. Vol. 1. 1. Tampa, Fla: Cover Publ. ISBN 978-0-912912-11-0. 
  31. ^ „SCN5A sodium channel, voltage-gated, type V, alpha subunit [Homo sapiens (human)]”. National Center for Biotechnology Information. 
  32. ^ Lacerda, AE; Kim, HS; Ruth, P; Perez-Reyes, E; et al. (август 1991). „Normalization of current kinetics by interaction between the alpha 1 and beta subunits of the skeletal muscle dihydropyridine-sensitive Ca2+ channel”. Nature. 352 (6335): 527—30. Bibcode:1991Natur.352..527L. PMID 1650913. S2CID 4246540. doi:10.1038/352527a0. 
  33. ^ Lauer MR,sung RJ:Anatomy and Physiology of the Conduction system.U knjizi: PhJ Podrid,PR Kowey Cardiac Arrhythmia-Mechanisms,Diagnosis and Management. Second Edition,Lippincott Williams and Wilkins,Philadelphia 2001,3-35
  34. ^ Zipes DP,Jalife J:Cardiac Electrophysiology-From cell to bedside. Structural and molecular basis of ion channel,Biophisices of cardial ion channel function,Intermolecular interactions and pharmacology of cardiac ion channels,Saunders-Elsevier,Philadelphia 2004;1-58
  35. ^ Fontaine G,Grosgogeat Y,Welti JJ:Cellular electrophysiology-The conduction system of the heart. collection Tardieu,U knjizi: The essentials of cardiac pacing,Ceding pub.1976

Спољашње везе уреди


 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Акциони_потенцијал_срца&oldid=27442058”