Александријски рат

Александријски рат (48-47. година п. н. е.) је Цезар водио у Египту од августа 48. п. н. е. до јануара 47. пре Христа. Рат се водио између римске војске под заповедништвом Цезара и египатске војске под заповедништвом Птолемеја XIII и Арсиноје IV. Цезар је најпре покушао да оконча династички сукоб Птолемеја XIII и његове сестре Клеопатре VII.

Александријски рат
Време 48-47. п. н. е. Место Египат
Сукобљене стране
Римска република
Команданти и вође
Јулије Цезар
Јачина
3200 пешака и 800 коњаника

Тај сукоб је угрожавао снабдевање Рима житом. Цезар је тражио повратак Клеопатре на трон као савладара, па су због тога Птолемеј XIII и његови регенти напали Цезара и његову војску, која се нашла опкољена у краљевској палати у Александрији. Цезар је након победе у рату власт у Египту поверио Клеопатри VII.

Са свега 3200 пешака и 800 коњаника Цезар се ипак одржао вештом применом фортификације и смелим маневрима којима је сачувао везу са морем. Поново је овладао Александријом тек када му је Митридат из Пергама довео појачања с којима је потукао египатску војску у бици на Нилу (26. март 47. п. н. е.).

Почетак сукоба

Птолемејски краљ Египта Птолемеј XII Аулет је умро 51. п. н. е. и иза њега су остала два сина (Птолемеј XIII и Птолемеј XIV) и две ћерке Клеопатра VII и Арсиноја IV. Према његовој опоруци његова старија седамнаестогодишња ћерка Клеопатра је требала да влада заједно са старијим десетогодишњим сином Птолемејем XIII. Брат и сестра су одмах ожењени. Међутим Клеопатра је почела је да влада аутократски без помињања брата и супруга. Због тога је дошла у сукоб са дечаковим регентима, његовим васпитачем, Енухом, Потином и са војсковођом Ахилом. У то време у Александрији је долазило до незадовољства становништва због лоших жетви. Помпеј Велики је 49. п. н. е. послао свога сина Помпеја Млађег у Египат, да би осигурао подршку за војску у Македонији. Клеопатра му је послала 50 бродова и војску, која је остала након одласка Аула Габинија. Био је то један од непопуларних потеза. Регенти младога краља Птолемеја XIII су тада успели да искористе контролу над војском и незадовољство становништва и да истерају Клеопатру из земље.

Клеопатра се повукла у Аскалон у Палестини, где је до лета 48. п. н. е. сакупила војску да би се вратила на трон. У то време након окончања битке код Фарсала у Египат је стигао најпре Помпеј Велики, а онда и Цезар. Помпеј се надао да ће од Птолемеја XIII да добије војску. Међутим Помпеја су убили на превару при уласку у Египат по наређењу Птолемејевих тутора Потина, Ахиле и Теодота. Цезар је кренуо за Помпејем и у Александрију је стигао 2. октобра 48. п. н. е. (август по Јулијевом календару), неколико дана након Помпејеве погибије. Цезара су ликтори отпратили у Александрију до краљевске палате, а такво арогантно понашање је вређало становнике Александрије. Због тога су избили нереди, који су се данима обнављали. У Александрију је тајно стигла и Клеопатра VII, која се састала са Цезаром. Цезар је после тога позвао Птолемеја XIII и тражио од њега да се помири са сестром, али дечак је био изузетно љут чим је видио Клеопатру да је дигао узбуну вичући да се ради о издаји. Уследила је велика гужва и нереди, па је Цезарова војска заробила Птолемеја XIII. Грађани Александрије су напали палату, а како Цезар није имао много војске претила је опасност да је заузму. Цезар је због тога обећао да ће их послушати. На састанак је довео Птолемеја и Клеопатру и прочитао је тестамент њиховог оца Птолемеја XII Аулета, по коме су Птолемеј XIII и Клеопатра VII требали заједнички да владају, а Рим је требао да буде колективни старатељ за њих. Цезар је поред тога одредио да Арсиноја IV и Птолемеј XIV преузму контролу над Кипром. Тражио је да се Клеопатра и Птолемеј помире и да распусте војску.

Међутим Птолемејев регент Потин се бојао да би могао да буде кажњен, па је позвао Ахила и подстакао војску на побуну. Ахил је у Александрију позвао војску, која је до тада била у Пелузији на граници Египта. Цезар је у Египат стигао са две легије, али имао је само око 4.000 спремних бораца. Међутим Ахила је на располагању имао око 20.000 војника, у чијем саставу су били и бивши војници Аула Габинија. Цезар је располагао много мањим снагама, па није смео да улази у отворену битку. Ахила је лако освојио Александрију, сем луке и краљевске палате. Цезар се ограничио на краљевску палату, а успео је и да обрани луку и да држи контролу над великом флотом, а онда и да запали египатску флоту, коју није могао да брани. У пожару је страдао велики део Александријске библиотеке. Цезар је заузео и стратешки важно острво Фар и његову луку. Након борби по граду Цезар се утврдио у једном делу краљевске палате и у позоришту крај палате. Од позоришта имао је прилаз луци и бродоградилишту. Цезар је заробио краљевску фамилију, тј. Птолемеја и Арсиноју, али и Потина са њима.

Еунух Ганимед је успео да побегне од Цезара заједно са Арсинојом IV, коју су онда Египћани прогласили краљицом. Цезар се бојао да би Потин могао да побегне са Птолемејем XIII, па је дао да се Потин погуби, а Птолемеја је добро чувао. Када је избио рат у Александрији Цезар је тражио да му пошаљу помоћ из Сирије, Киликије и Родоса, а поред тога је тражио критске стрелце и Набатејце. Цезар је био затворен у тврђави у делу Александрије, где је била краљевска палата. За борбу против Цезара Египћани су мобилизовали све расположиве снаге, укључујући и робове. Око питања главне команде дошло је до свађе између Арсиноје IV и Ахила, главног команданта египатске војске. Арсиноја је уз помоћ верног еунуха Ганимеда убила Ахила, па је преузела сву власт, а Ганимеда је именовала главним командантом војске. Ганимед је успио да упумпа морску воду у систем, одакле се Цезарова војска снабдевала водом. Пошто се вода више није могла пити уследила је паника међу римском војском, па је Цезар наредио да се копају дубоки бунари и на тај начин дошли су до питке воде.

Долазак појачања

Тада је стигла једна легија ветерана са оружјем и опсадним справама, коју је Гнеј Домиције Калвин послао Цезару из Мале Азије. Међутим због ветра су се искрцали поред Александрије. Цезар је онда са флотом кренуо према пристиглој војсци, али египатска војска је сазнала да је Цезар војску оставио у утврђењу, па су тражили начин да се окушају у поморској бици против њега. Цезар је победио у више поморских окршаја, али у једном умало није погинуо. Египћани су након више пораза тражили од Цезара у јануару или фебруару 47. п. н. е. да им преда Птолемеја XIII, претварајући се да желе мир и да им је доста деспотизма Ганимеда и Арсиноје. Иако је Цезар знао да се ради о превари послао им је Птолемеја знајући да он више не представља опасност. Међутим Птолемеј је по пуштању потицао војску да појачају нападе на Цезарову војску, али ти напади нису уродили плодом.

Цезару је копненим путем преко Сирије долазила војска под командом Митридата од Пергама. Радило се о савезничкој војсци у којој је било и 3.000 Јевреја, које је предводио Антипатар Идумејац. Јевреји у Египту су прелазили на страну Цезара. Митридат је успео да победи у бици за Пелузиј и заузме га, а након тога лако је једно време напредовао према Александрији. Птолемеј је са војском пожурио да дочека Митридата, а Цезар је након поруку од Митридата узео део војске и запловио је уз обалу и спојио се са Митридатовом војском пре доласка главнине египатских снага. У бици на Нилу египатска војска је била тешко поражена. Након пораза Птолемеј XIII је са пратњом покушао да побегне, али удавио се прелазећи реку.

Окончање рата

Том битком окончао се рат, а Цезар је онда у Египту оставио на власти Клеопатру и њеног млађег брата Птолемеја XIV. Клеопатрину сестру Арсиноју повео је у Рим да не би правила проблеме. Цезар је и након окончања рата остао са Клеопатром све до јуна или јула 47. п. н. е. При крају јуна Клеопатра VII је родила сина, кога је назвала Птолемеј Цезар, а становници Александрије Цезарион.

Види још

• Јулије Цезар
• Клеопатра
• Римска војска

Спољашње везе

Александријски рат