Отворите главни мени

Апстракција (лат. abstractio) је:

  1. мисаоно издвајање неких особина и својстава предмета од самог предмета;
  2. апстрактан појам издвојен од нечега конкретног за који је везан.

Апстрахирати или апстраховати (нем. abstrahieren):

  1. вршити апстракцију;
  2. не узети (узимати) нешто у обзир, не обазрети се, не обазирати се на нешто.

Апстрактно: добијено апстракцијом, мисаоно; супротно од конкретно. Фактички, када је нешто апстрактно, то значи да се нешто не односи само на једну појединост, већ на неку већу целину, скуп нечега и сл.

Апстрактно мишљење је врста мишљења која се одликује тиме да високо надилази перцептивни ниво и конкретне појаве и да оперише апстрактним симболима.[1]

У математициУреди

Апстракција, односно апстраховање у математици је процес разматрања извесних особина објеката изостављањем других које нису релевантне. То је основа класификовања, процедуре која резултује скупом чланова са посебним особинама. Поменути скуп се означава са   чит. икс такво да је еф од икс, односно х које има особину F(х), где је F(х) својство које чланови скупа морају задовољити. На пример, {x:x је птица}, означава скуп у којем су сви елементи птице.

Аксиома апстракцијеУреди

Нека је дата произвољна особина f(x), тада постоји скуп чији чланови поседују баш ту особину, тј.

 

Наведена аксиома апстракције је први пут експлицитно формулисана од стране Фригеа 1893. године, да би затим, од стране Расела, била доведена у контрадикцију:

Нека је дата особина F(x), поменутог аксиома, особина не-припадања самом себи. Тада је

 

аксиом избора, који једноставним корацима води у контрадикцију

 

Да би избегао овај, тзв. Раселов парадокс, Зермело је 1908. увео аксиом сепарације:

 

у којем егзистенција скупа у није више претпостављена безусловно.

Види јошУреди

ИзвориУреди

  1. ^ Овај део чланка је преузет из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“ уз одобрење аутора.

Спољашње везеУреди