Апстракција

За другу употребу, погледајте страницу Апстракција (објектно-оријентисано програмирање).

Апстракција (лат. abstractio) је мисаоно издвајање неких особина и својстава предмета од самог предмета, као и апстрактан појам издвојен од нечега конкретног за који је везан. Апстрахирати или апстраховати (нем. abstrahieren): вршити апстракцију, и не узети (узимати) нешто у обзир, не обазрети се, не обазирати се на нешто. Апстрактно: добијено апстракцијом, мисаоно; супротно од конкретно. Фактички, када је нешто апстрактно, то значи да се нешто не односи само на једну појединост, већ на неку већу целину, скуп нечега и сл. Апстрактно мишљење је врста мишљења која се одликује тиме да високо надилази перцептивни ниво и конкретне појаве и да оперише апстрактним симболима.[1]

ПореклоУреди

Антрополози, археолози и социолози сматрају да је размишљање у апстракцијама једна од кључних особина модерног људског понашања, за које се верује да се развило пре између 50.000 и 100.000 година. Његов развој је вероватно био уско повезан са развојем људског језика, за који се чини да (било усмено или писано) укључује и олакшава апстрактно размишљање.

ИсторијаУреди

Апстракција укључује индукцију идеја или синтезу одређених чињеница у једну општу теорију о нечему. То је супротно од спецификације, што је анализа или разбијање опште идеје или апстракције на конкретне чињенице. Апстракцију се може илустровати делом Novum Organum (1620) Франсиса Бејкон, књига модерне научне филозофије написана у касном Јакобинском добу[2] у Енглеској да подстакне модерне мислиоце да прикупе специфичне чињенице пре него што направе било какву генерализацију.

Бејкон је користио и промовисао индукцију као алат за апстракцију; то је допуњавало, али се разликовало од античког приступа дедуктивног размишљања које је доминирало интелектуалним светом још од времена грчких филозофа попут Талеса, Анаксимандра и Аристотела.[3] Талес (око 624–546 п.н.е.) је веровао да све у универзуму потиче од једне главне супстанце, воде. Он је закључио или прецизирао из опште идеје, „све је вода“, до специфичних облика воде као што су лед, снег, магла и реке.

Савремени научници такође могу да користе супротан приступ апстракцији, или идући од одређених чињеница прикупљених у једну општу идеју, као што је кретање планета (Њутн (1642–1727)). Када су утврдили да је Сунце центар нашег Сунчевог система (Коперник (1473–1543)), научници су морали да користе хиљаде мерења да би коначно закључили да се Марс креће по елиптичној орбити око Сунца (Кеплер (1571–1630)), или да споји више специфичних чињеница у закон падајућих тела (Галилео (1564–1642)).

ТемеУреди

КомпресијеУреди

Апстрактност се може посматрати као процес компресије,[4] мапирања више различитих делова конститутивних података у један део апстрактних података;[5] на основу сличности у конститутивним подацима, на пример, много различитих физичких мачака се мапира у апстракцију „мачка”. Ова концептуална шема наглашава инхерентну једнакост конститутивних и апстрактних података, чиме се избегавају проблеми који проистичу из разлике између „апстрактних“ и „конкретних“. У том смислу процес апстракције подразумева идентификацију сличности између објеката и процес повезивања ових објеката са апстракцијом (која је сама по себи објекат).

На пример, слика 1 испод илуструје конкретан однос „Мачка седи на простирци“.

Ланци апстракција се могу протумачити,[6] крећући се од неуронских импулса који проистичу из чулне перцепције до основних апстракција као што су боја или облик, до искуствених апстракција као што је специфична мачка, до семантичких апстракција као што је „идеја“ о мачки, до класе објеката као што су „сисари“ те чак и категорије као што је „објекат“ за разлику од „акције“.

На пример, графикон 1 испод изражава апстракцију „агент седи на локацији“. Ова концептуална шема не подразумева никакву специфичну хијерархијску таксономију (као што је поменута која укључује мачке и сисаре), само прогресивно искључивање детаља.

ИнстанцирањеУреди

Непостојеће ствари на било ком одређеном месту и времену се често посматрају као апстрактне. Насупрот томе, примери или чланови такве апстрактне ствари могу постојати на много различитих места и времена.

За те апстрактне ствари се онда каже да се вишеструко инстанцирају, у смислу слике 1, слике 2, итд, приказаних испод. Међутим, није довољно дефинисати апстрактне идеје као оне које се могу инстанцирати и дефинисати апстракцију као кретање у супротном смеру од инстанцирања. На тај начин би концепти „мачка” и „телефон” постали апстрактне идеје, јер упркос њиховом различитом изгледу, одређена мачка или одређени телефон су пример концепта „мачка” или концепта „телефон”. Иако су појмови „мачка” и „телефон” апстракције, они нису апстрактни у смислу објеката на графикону 1 испод. Могли бисмо да погледамо друге графиконе, у прогресији од мачке до сисара до животиње, и видимо да је животиња апстрактнија од сисара; али с друге стране, сисар је теже изразити, свакако у односу на тоболчар или монотрем.

Материјални процесУреди

И даље задржавајући примарно значење речи 'abstrere' или 'удаљавати се од', апстракција новца, на пример, функционише тако што се удаљава од специфичне вредности ствари омогућавајући упоређивање потпуно несразмерних објеката (погледајте одељак о 'Физикалности' испод). Писање Карла Маркса о апстракцији робе препознаје паралелни процес.

Држава (владавина) као концепт и материјална пракса илуструје две стране овог процеса апстракције. Концептуално, 'садашњи концепт државе је апстракција од много конкретније ране модерне употребе као положаја или статуса кнеза, његових видљивих поседа'. Истовремено, материјално, 'пракса државности је сада конститутивно и материјално више апстрактнија него у време када су кнезови владали као оличење проширене власти'.[7]

Онтолошки статусУреди

Начин на који физички објекти, као што су камење и дрвеће, постоје разликује се од начина на који постоје својства апстрактних концепата или односа, на пример начин на који егзистирају конкретне, посебне особе приказане на слици 1 разликује се од начина на који концепти илустровани у графу 1 постоје. Та разлика објашњава онтолошку корисност речи „апстрактно“. Реч се примењује на својства и односе како би означила чињеницу да, ако постоје, не постоје у простору или времену, али да њихови примери могу постојати, потенцијално на много различитих места и времена.

ФизикалностУреди

Физички објекат (могући референт појма или речи) сматра се конкретним (не апстрактним) ако је то одређена индивидуа која заузима одређено место и време. Међутим, у секундарном смислу појма 'апстракција', овај физички објекат може да носи процесе материјалног апстраховања. На пример, помагала за вођење евиденције широм Плодног полумесеца су укључивала каменце (глинене кугле, чуњеве, итд.) које су представљале пребројавање предмета, вероватно стоке или житарица, запечаћених у контејнерима. Према Шмандт-Бесерату из 1981. године,[8] ове глинене посуде су садржавале жетоне, сума којих је представљала укупан број предмета који се преносе. Ти контејнери су тако служили попут товарног листа или рачуноводствених књига. Да би се избегло разбијање контејнера за бројање, ознаке су стављене на спољашњу страну контејнера. Ови физички знаци, другим речима, деловали су као материјалне апстракције материјално апстрактног процеса рачуноводства, користећи концептуалне апстракције (бројеве) да саопште његово значење.[9][10]

У математициУреди

Апстракција, односно апстраховање у математици је процес разматрања извесних особина објеката изостављањем других које нису релевантне. То је основа класификовања, процедуре која резултује скупом чланова са посебним особинама. Поменути скуп се означава са   чит. икс такво да је еф од икс, односно х које има особину F(х), где је F(х) својство које чланови скупа морају задовољити. На пример, {x:x је птица}, означава скуп у којем су сви елементи птице.

Аксиома апстракцијеУреди

Нека је дата произвољна особина f(x), тада постоји скуп чији чланови поседују баш ту особину, тј.

 

Наведена аксиома апстракције је први пут експлицитно формулисана од стране Фригеа 1893. године, да би затим, од стране Расела, била доведена у контрадикцију:

Нека је дата особина F(x), поменутог аксиома, особина не-припадања самом себи. Тада је

 

аксиом избора, који једноставним корацима води у контрадикцију

 

Да би избегао овај, тзв. Раселов парадокс, Зермело је 1908. увео аксиом сепарације:

 

у којем егзистенција скупа у није више претпостављена безусловно.

Види јошУреди

ИзвориУреди

  1. ^ Овај део чланка је преузет из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“ уз одобрење аутора.
  2. ^ Hesse, M. B. (1964), "Francis Bacon's Philosophy of Science", in A Critical History of Western Philosophy, ed. D. J. O'Connor, New York, pp. 141–52.
  3. ^ Klein, Jürgen (2016), „Francis Bacon”, Ур.: Zalta, Edward N., The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Winter 2016 изд.), Metaphysics Research Lab, Stanford University, Приступљено 2019-10-22 
  4. ^ Chaitin, Gregory (2006), „The Limits Of Reason” (PDF), Scientific American, 294 (3): 74—81, Bibcode:2006SciAm.294c..74C, PMID 16502614, doi:10.1038/scientificamerican0306-74, Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2015-05-09 
  5. ^ Murray Gell-Mann (1995) "What is complexity? Remarks on simplicity and complexity by the Nobel Prize-winning author of The Quark and the Jaguar" Complexity states the 'algorithmic information complexity' (AIC) of some string of bits is the shortest length computer program which can print out that string of bits.
  6. ^ Ross, L. (1987). The Problem of Construal in Social Inference and Social Psychology. In N. Grunberg, R.E. Nisbett, J. Singer (eds), A Distinctive Approach to psychological research: the influence of Stanley Schacter. Hillsdale, NJ: Earlbaum.
  7. ^ James, Paul (2006). Globalism, Nationalism, Tribalism: Bringing Theory Back In – Volume 2 of Towards a Theory of Abstract Community. London: Sage Publications. , pp. 318–19.
  8. ^ Schmandt-Besserat 1981
  9. ^ Eventually (Schmandt-Besserat estimates it took 4000 years Архивирано јануар 30, 2012 на сајту Wayback Machine) the marks on the outside of the containers were all that were needed to convey the count. The clay containers evolved into clay tablets with marks for the count.
  10. ^ Robson, Eleanor (2008). Mathematics in Ancient Iraq. ISBN 978-0-691-09182-2. . p. 5: these calculi were in use in Iraq for primitive accounting systems as early as 3200–3000 BCE, with commodity-specific counting representation systems. Balanced accounting was in use by 3000–2350 BCE, and a sexagesimal number system was in use 2350–2000 BCE.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди