Аутобус (проистекло из omnibus,[1] са варијантама мултибус, моторбус, бус итд.) моторно је путничко возило које служи за јавни превоз већег броја путника (обично аутомобилом се назива возило које превози до 8 путника, а од 9 навише такво возило се зове аутобус). Прелазни модели између аутомобила и аутобуса су моноволумен и комби или мини-бус. Најчешће се користи у јавном превозу, али се такође користи у чартер сврхе или у приватном власништву. Иако просечан аутобус превози између 30 и 100 путника, неки аутобуси имају капацитет и до 300 путника.[2] Најчешћи тип је једноспратни крути аутобус, са двоспратним и зглобним аутобусима који превозе веће терете, и мидибусима и минибусевима који превозе мањи терет. Аутобуси могу да се користе за превозе на дужим релацијама.

Аутобус у Шчећину — Solaris Urbino 18
Градски аутобус у Манхајму
Аутобус из разгледнице око 1900. године
Један од првих аутобуса у Музеју Карл Бенц
еБус на улицама Београда

ИмеУреди

 
Рани коњски омнибус

Назив 'Bus' је скраћени облик латинског придевског облика omnibus („за све“), датива множине од omnis/omne („сви“).[3] Теоретски пуни назив је на француском voiture omnibus[1] („возило за све“). Назив потиче од услуге масовног транспорта коју је 1823. године покренуо француски власник млина за кукуруз по имену Станислас Бодри у Ришборгу, предграђу Нанта. Нуспроизвод његовог млина била је топла вода, те је поред млина основао и бањску делатност. Да би охрабрио муштерије, покренуо је услугу превоза коњима од центра Нанта до свог објекта. Прва возила су се зауставила испред радње шеширџије по имену Омне, на којој је стајао велики натпис „"Omnes Omnibus“, игра речи на његовом презимену које звучи латински, а omnes је мушки и женски номинатив, вокатив и акузатив латинског придева omnis/-e („сви“),[3] у комбинацији са омнибусом, обликом датива множине који значи „за све“, чиме је његова радња добила назив „Omnés за све“ или „све за свакога“.

Његова транспортна шема је била огроман успех, иако не онако како је намеравао јер већина његових путника није посетила његову бању. Претворио је услуге транспорта у свој главни уносан пословни подухват и затворио млин и бању.[4] Грађани Нанта су возилу убрзо дали надимак „омнибус“.[1] Након што је изумео успешан концепт, Бодри се преселио у Париз и тамо покренуо прву омнибус услугу у априлу 1828.[1] Слична служба је уведена у Манчестеру 1824. и у Лондону 1829. године.[5][6][7]

Историја аутобусаУреди

Први аутобус, тада још називан омнибус са мотором на унутрашње сагоревање представио је Карл Бенц 1895. године, а у правилну употребу је дошао у Лондону 1899. године. Тада се радило о возилима на које се не може са сигурношћу ослонити, нарочито због јако ограниченог броја путника (од 10 до 20 особа). Развој је ипак ишао даље и од 1930. године су аутобуси могли да сместе и 50 људи и били су на разне погоне као на светлећи плин на нафту или дрвени плин и сл. Ипак главни развој аутобусног саобраћаја забележен је после Другог светског рата када су се појавили бензин и нафта као и када су се изградили многе саобраћајнице. После друге половоне 20. века аутобуси су постепено преузимали градски саобраћај и тако допунили трамвајски саобраћај нарочито на линијама које нису захтевале масовни саобраћај великог капацитета. За разлику од других врста саобраћаја аутобуси су лако маневрисали и имали су врло ниска улагања за изградњу линија на којима су саобраћали тако да су овакав саобраћај могли себи дозвољавати и мање велики градови.

Парни аутобусиУреди

Први омнибус на механички погон појавио се на улицама Лондона 22. априла 1833. године.[8] Парне кочије су биле много мање склоне превртању, путовале су брже од коњских запрега, биле су много јефтиније за вожњу и проузроковале су много мање штете на површини пута због својих широких гума.[9]

Међутим, велике путарине које су наметнуле магистралне власти обесхрабриле су парна друмска возила и оставиле слободан пут компанијама коњских аутобуса, а од 1861. па надаље, строги закони су практично елиминисали возила на механички погон са путева Велике Британије на 30 година, као што је Локомотивски закон из те године којим се намећу рестриктивна ограничења брзине за „друмске локомотиве” од 5 mph (8,0 km/h) у градовима и 10 mph (16 km/h) у унутрашњости.[10]

ТролејбусиУреди

Паралелно са развојем аутобуса ишао је проналазак електричног тролејбуса, који се обично напаја путем тролејбуских стубова преко надземних жица. Браћа Сименс, Вилијам у Енглеској и Ернст Вернер у Немачкој, сарађивали су на развоју концепта тролејбуса. Сер Вилијам је ту идеју први пут предложио у чланку у Journal of the Society of Arts 1881. године као „...аранжман по коме би обичан омнибус... имао суспендер који се баца у интервалима с једне стране улице на другу, и две жице које висе са ових суспендера; омогућавајући контактним ваљцима да раде на ове две жице, струја би се могла пренети до трамвајског вагона и назад до динамо машине на станици, без потребе за кретања по шинама."[11]

Прво такво возило, Електромот, направио је његов брат др Ернст Вернер фон Сименс и представио га јавности 1882. године у Халензеју у Немачкој.[12] Иако је ово експериментално возило испуњавало све техничке критеријуме типичног тролејбуса, исте године након демонстрације је демонтирано.[13]

Моторни аутобусиУреди

У Зигерланду, у Немачкој, две путничке аутобуске линије саобраћале су кратко, али непрофитабилно 1895. године, користећи моторни вагон са шест путника развијен од стране Бенз Викторије из 1893. године.[14] Друга комерцијална аутобуска линија која је користила исти модел Бензових омнибуса саобраћала је кратко време 1898. године саобраћала у руралном подручју око Ландудна у Велсу.[15]

Немачка Дајмлер Моторс корпорација је такође произвела један од најранијих модела моторних аутобуса 1898. године, продавши двоспратни аутобус компанији Мотор Тракшон који је први пут коришћен на улицама Лондона 23. априла 1898. године.[16] Возило је имало максималну брзину од 18 km/h (11,2 mph) и могло је да прими до 20 путника, у затвореном простору испод и на отвореној платформи изнад. Са успехом и популарношћу овог аутобуса, ДМГ је проширио производњу, продавши више аутобуса компанијама у Лондону и 1899. у Стокхолму и Шпајеру.[16] Дајмлер Моторс корпорација је такође ушао у партнерство са британском компанијом Милнес и 1902. године развила нови дабл-декер који је постао тржишни стандард.

Први масовно произведени модел аутобуса био је двоспратни аутобус типа Б, који је дизајнирао Френк Сирл и којим је управљала лондонска компанија Генерал Омнибус. Он је ушао у употребу 1910. године, а до краја деценије произведено их је скоро 3.000 возила. На стотине њих је током Првог светског рата служило на Западном фронту.[17]

Модели су се проширили у 20. веку, што је довело до широког увођења савременог препознатљивог облика аутобуса пуне величине из 1950-их. AEC Routemaster, развијен 1950-их, био је пионирски дизајн и до данас остаје икона Лондона.[18] Иновативни дизајн користио је лагани алуминијум и технике развијене у производњи авиона током Другог светског рата.[19] Поред новог интегралног дизајна који умањује тежину, он је такође први пут увео независну предњу суспензију аутобуса, серво управљач, потпуно аутоматски мењач и електрично-хидраулично кочење.[20]

Врсте аутобусаУреди

Разликују се три врсте аутобуса у зависности од њихове намене:

  • градски аутобус намењен је превозу путника на краћим релацијама. Карактеришу га двоја или више двокрилних врата за улаз и излаз путника, мали број места за седење (односно велики број места за стајање), немају велику максималну брзину али зато имају већа убрзања и успорења у циљу што бржег превоза путника.
  • приградски аутобус намењен је превозу путника на дужим релацијама од градског аутобуса. Карактеришу га сва седећа места са малим бројем места за стајање и двоја врата за излаз и улаз путника.
  • међуградски аутобус је намењен за превоз путника на дугим релацијама. Карактеришу га висока удобност за путнике (клима, телевизија, нужник), сва места су седећа, велики простор за пртљаг путника, врата за излаз и улаз путника су ужа.

Комбибус је намењен за превоз мањег броја путника (до десет, не рачунајући седиште за возача) и њихове пртљаге. Користе га већином хотели и аеродроми за превоз путника.

Школски аутобусиУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Omnibus”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 20 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 104. 
  2. ^ „China's longest bus unveiled in Shanghai”. Jongo.com. 15. 3. 2007. Архивирано из оригинала на датум 30. 9. 2011. 
  3. ^ а б Marchant, J.R.V.; Charles, Joseph F., ур. (1928). Cassell's Latin Dictionary (Revised изд.). 
  4. ^ „La préhistoire des transports urbains” [The prehistory of urban transport] (на језику: француски). Chelles, Seine-et-Marne, France: Transportation Museum. Архивирано из оригинала на датум 22. 3. 2021. Приступљено 22. 2. 2019. 
  5. ^ Fierro 1996, стр. 1031.
  6. ^ „Omnibus (n.)”. Online Etymology Dictionary. Архивирано из оригинала на датум 7. 9. 2017. Приступљено 30. 3. 2013. 
  7. ^ „Histoire générale des transports” (на језику: француски). French transportations Museum Website. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2011. Приступљено 16. 9. 2010. 
  8. ^ „Centenarxy of the Omnibus”. The Times. 28. 4. 1933. стр. 16. 
  9. ^ Benson, Bruce L. „The Rise and Fall of Non-Government Roads in the United Kingdom”. Street Smart: Competition, Entrepreneurship and the Future of Roads. стр. 263—264. 
  10. ^ Locomotives Act, 1861 Архивирано 15 април 2021 на сајту Wayback Machine Pratt's Law of Highways Edition 10, Shaw & Sons (1865) p. 388
  11. ^ „Trolleybus history – current collector design”. Архивирано из оригинала на датум 4. 5. 2011. Приступљено 6. 10. 2013. 
  12. ^ Elektromote Архивирано 29 јул 2016 на сајту Wayback Machine, Siemens History website. Retrieved 2011-08-28
  13. ^ Charles S. Dunbar, Buses, Trolleys and Trams, (Paul Hamlyn Ltd, 1967, no ISBN) p. 81 et seq.
  14. ^ Eckermann, Erik (2001), World History of the Automobile, SAE, стр. 67—68, ISBN 9780768008005, Приступљено 6. 10. 2013 
  15. ^ Ward, Ian (1974), The World of Automobiles: An Illustrated Encyclopedia of the Motor Car, 15, Orbis, стр. 1773 
  16. ^ а б „1898: The world's first bus series launched by Daimler – a milestone for passenger transport – marsMediaSite”. Архивирано из оригинала на датум 26. 4. 2021. Приступљено 29. 8. 2016. 
  17. ^ Robbins, G. J.; Atkinson, J. B. (1991). The London B-Type Motor Omnibus (3rd изд.). Twickenham: World of Transport. ISBN 1-871979-04-8. 
  18. ^ „AEC Southall Enthusiast page”. Aecsouthall.co.uk. Архивирано из оригинала на датум 31. 1. 2020. Приступљено 19. 4. 2013. 
  19. ^ „The Bus We Loved book description, 12 September 2006”. Londonbooks.co.uk. Архивирано из оригинала на датум 21. 2. 2014. Приступљено 6. 10. 2013. 
  20. ^ Routemaster.org Архивирано 2 септембар 2011 на сајту Wayback Machine home page

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди