Отворите главни мени

Битка код Темишвара (1849) била је последња битка Мађарске револуције 1848.

Битка код Темишвара
Део Мађарске револуције 1848.
Battle of Temesvár V. Katzler.jpg
Битка код Темишвара 1849.
Време:9. август 1849.
Место:Краљевина Угарска
Резултат: руско-аустријска победа
Сукобљене стране
Аустријско царство Аустрија
Руска Империја Русија
Flag of Hungarian Revolution of 1848.png Краљевина Угарска
Команданти и вође
Аустријско царство Јулијус Хајнау
Руска Империја Фјодор Пањутин
Flag of Hungarian Revolution of 1848.png Јозеф Бем
Flag of Hungarian Revolution of 1848.png Хенрик Дембињски
Flag of Hungarian Revolution of 1848.png Мор Перцел
Јачина
око 90.000 са 350 топова[1] око 60.000 са 120 топова[1]
Жртве и губици
око 4.450 око 10.500

Садржај

УводУреди

Аустријски и руски цар споразумели су се 19. маја 1849. у Варшави да руске снаге садејствују аустријским у гушењу Мађарске револуције, с тим да заједничка дејства почну 17. јуна. Мађарска влада упутила је протест европским државама због предстојеће руске интервенције, али је тај протест остао без одговора. Руска војска је 16. јуна 1849. упала у Словачку и до 3. јула заузела Кошице и Дебрецин. Истовремено је аустријска војска 21. јуна потиснула мађарску главнину у Коморан и 11. јула заузела Будим, где се сусрела са руским снагама.[1]

БиткаУреди

За све време рата, Темишвар је био аустријски гарнизон јачине око 9.000 војника са 253 топа. У априлу 1849. опселе су га мађарске снаге под генералом Јозефом Бемом. [2] Аустријанци су крајем јула кренули на Сегедин (седиште мађарске владе), где су се окупиле преостале мађарске снаге (око 60.000 људи) под командом генерала Дембињског: Мађари су 5. августа потучени код Сорега (близу Сегедина) и узмакли су према Темишвару, где су се сјединили са опсадном војском генерала Бема: ова војска (око 80.000) потучена је 9. августа и потиснута према Лугошу, где је већи део капитулирао, а влада је прешла у Арад и покушала да преговара са Русима, који су их одбили и упутили на Аустрију.[1]

ПоследицеУреди

Генерал Гергеј, заповедник последње мађарске војске, позвао је 11. августа владу да поднесе оставку и одмах повери њему војну и грађанску власт, што је влада и учинила. Гергејева војска је ноћу 12. августа напустила Арад и 13. августа безусловно капитулирала пред Русима, а убрзо и други остаци мађарских снага, осим Коморана који се држао све до 4. октобра.

Кошут је 17. августа са неколико генерала и 5.000 избеглица прешао из Оршаве у Видин, на територију Турског царства

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Гажевић 1974, стр. 187-192
  2. ^ Гажевић 1974, стр. 722.

ЛитератураУреди