Отворите главни мени

Божидар Петрановић (Шибеник, 18. фебруар 1809Венеција, 12. септембар 1874) је био српски историчар, правник.

Божидар Петрановић
Божидар Петрановић.jpg
др Божидар Петрановић
Датум рођења(1809-02-18)18. фебруар 1809.
Место рођењаШибеник,
 Аустријско царство
Датум смрти12. септембар 1874.(1874-09-12) (65 год.)
Место смртиВенеција,
 Краљевина Италија

Основну шкоку завршио је у Шибенику, а потом га је отац 1820. године одвео у Сремске Карловце гдје је уписао гимназију.[1] Кренуо је студије у Грацу, наставио у Бечу, а докторирао у Падови 1833. године. После завршених студија вратио се у Шибеник гдје је радио је као секретар православне епархије у Шибенику а затим као судија у Сплиту. Између 1836. и 1841. године уређивао је он српски алманах на ћирилици "Љубитељ просвештенија" или касније преименован у "Србски далматински алманах", у коме је пропагирао заједништво Срба и Хрвата.[2] Матица српска је наградила његову расправу "Битка косовска". Револуционарне 1848. године изабран је за посланика у парламенту у Бечу, и он се ту залагао за увођење народног језика у јавни живот државе. Наредне 1849. године радио је заједно са Вуком Караџићем, Д. Деметром и С. Царем, на изради хрватско-српског правног терминолошког рјечника (Јуридично-политичка терминологија, 1853). Превео је на српски језик "Аустријски грађански законик". Написао је "Ручну књигу за правнике". Другу половину живота провео је у Задру, где је радио као савјетник Земаљског суда. Постао је призивни и дворски саветник као државни чиновник.

Петрановић је покренуо издавање првог српског правног часописа "Правдоноша" 1851. године. Објављивао је радове у зборницима радова Српске и југославенске академије, као њихов члан. Написао је и запажену "Апологију Доситеју".

По узору на Матицу српску основао је 1862. године Матицу далматинску.[3] То је уствари његов други покушај. Још 1849. године је започео оснивање док је био у Бечу и за тај циљ скупио 809 ф. 93 новчића. До 1862. године тај новац (сада вредан 771 ф. 22 крајцара) је био у каси Матице илирске, и по уставу далматинске матице требао је да постане њена почетна главница.[4] Од када је Матица далматинска основана, 15. септембра 1862. године, па до смрти 1874. године он је био њен председник.

Био је први члан Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу, те члан Српског ученог друштва у Београду. Добио је од руског цара брилиљантни прстен, а затим одликован је орденом Свете Ане II реда од стране Русије, као човјек који је доприносио словенској науци.[1]

Умро је у Венецији 12. септембра 1874. године, а сахрањен је у Шибенику.[1] Године 1891. покренута је акција посебног Одбора у Задру, да му се кости пренесу из "Млетака" и сахране на православном гробљу задранском. Те године му је прилозима грађана и достојан мермерни споменик над гробом постављен. Епитаф је словио: Српском научењаку, жарком родољубу Дру Божидару Петрановићу - Народ.[5]

Садржај

ДјелаУреди

Написао је бројна дјела, али је најзапаженија књига Богумили. Црква Босанска и крстјани(1867).[6]

  • Унијаћење Срба у Далмацији (1835, 1838—1839)
  • Историја књижевности поглавитих на свету народах од најстаријих времена до садашње доби (1858)
  • О освети, мирењу и вражди по негдашњему српско-хрватскоме правном обичају (Рад, ЈАЗУ 6, 1869)
  • О робству. По србским споменицима и штатутима приморских далматинских градова (Рад, ЈАЗУ 16, 1871)
  • Обичаји српског народа у Босни (Гласник СУД 29, 1871)
  • О праву насљедства код Срба на основу правног обичаја и писаних споменика (Рад ЈАЗУ 23, 1873)
  • О праву наслеђивања код Срба на основу правнога обичаја и писаних споменика (1873).
  • Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине (Београд, 1876).

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 „др Божидар Петрановић”. Часопис епархије далматинске "Крка". Српска православна црква. 4 (13). 2006. Приступљено 25. 1. 2016. 
  2. ^ Историјска библиотека - Божидар Петрановић
  3. ^ "Србадија", Беч 26. јануар 1875.
  4. ^ "Правила дружтва Матице далматинске", Задар 1862.
  5. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 21.октобар 1891.
  6. ^ "Школски лист", Сомбор 15. април 1867.

ИзвориУреди

ЛитератураУреди