Бранислав Маринковић
Бранислав Маринковић (Смедерево, 12. април 1887 – 1. фебруар 1964) био је смедеревски штампар, издавач, уредник новина.
Бранислав Маринковић | |
|---|---|
| Датум рођења | 12. април 1887. |
| Место рођења | Смедерево |
| Датум смрти | 1. фебруар 1964. (76 год.) |
Биографија уреди
Бранислав Маринковић рођен је 12. априла 1887. године у Смедереву. Основну школу завршио је у Смедереву, а графички занат у Београду. Стекао је звање словослагача.[1] Радио је у штампаријама у Београду: „Политика“ (1898–1904) и Државној штампарији (1904—1906), потом у Бања Луци (1906—1908) где је ухапшен и осуђен на две године робије због штампе Кочићевог чланка Барут мирише. Робијао је у Терезијанштату (Чешка). По изласку из затвора радио је у штампарији "Време" у Београду, у штампарији листа Мали журнал и поново у "Политици".[2] Маринковић је био активан у Дружини типографских радника Србије и Сарајевској графичкој организацији.[3]
Штампарија Маринковић уреди
Бранислав Маринковић је у Смедереву, 1928. године, основао своју штампарију, која је радила до 1948, када је конфискована. У Штампарији Маринковић од првог броја штампан је лист Глас Подунавља. Већ од 6. броја Маринковић постаје и власник листа. Потврда да је примио Уредништво листа Глас Подунавља и да за њега он сноси одговорност оверена је у Поглаварству среза подунавског 12. XII 1928. године.[4] Штампарија Маринковић налазила се у Улици краља Петра до 5. јуна 1941, када се догодила експлозија муниције у Смедеревској тврђави. Зграда у којој се штампарија налазила знатно је оштећена. Део машина које нису оштећене пренете су у Улицу проте Матеје бр. 1а. С обзиром на то да је био једини штампар у граду, Маринковић је морао одговорити потребама јавних установа у Смедереву у штампању њихових поруџбина. Штампарија је радила, са извесним прекидима, и за време Другог светског рата, а наставља да ради и после рата. У Занатској комори у Београду регистрова је 5. јуна 1945. године штампарска радња Бранислава Маринковића.[5] Штампарија Маринковић најпознатија је по издавању и штампању листа Глас Подунавља. Поред великог броја књига, у Маринковићевом графичком предузећу штампани су и листови Весник прегледача кола (1932) Истина (1938), Збораш (1939) и Видовдан (1944). Штампарија Маринковић радила је до 28. априла 1948. године, када је конфискована. Тог дана Бранислав Маринковић је предао комисији комплетан инвентар и штампарски материјал. Нове власти су опрему Штампарије Маринковић предале на управљање комуналном предузећу, а касније основале нову штампарију у којој је Бранислав наставио да ради као словослагач. Пензионисан је 1963. године.[6]
Референце уреди
- ^ Бојка Вулетић: Лексикон смедеревских аутора. Смедерево : Б. Вулетић ; 2007. - Стр: 258.
- ^ Енциклопедија Смедерево. Том 1, Личности. Смедерево : Икомо ; 2012. - Стр: 276-277.
- ^ Радомир Младеновић. Кратке биографије графичких радника активиста, њихових сарадника и пионира штампарства. Нови Београд : "Милан Ракић" ; 1984. - Стр: 83.
- ^ Драгана Илић: Смедеревска издавачко-штампарска делатност : 1868-1947 : библиографија. Смедерево : Народна библиотека Смедерево ; 2012. - Стр: 32.
- ^ Драгана Илић: Смедеревска издавачко-штампарска делатност : 1868-1947 : библиографија. Смедерево : Народна библиотека Смедерево ; 2012. - Стр: 33.
- ^ Енциклопедија Смедерево. Том 1, Личности. Смедерево : Икомо ; 2012. - Стр: 277.