Википедија

Брајан Чарнли

Брајан Чарнли (20. септембар 1949 – 19. јул 1991)[1] је био британски уметник који је патио од параноидне шизофреније,[2][3] и истраживао њене ефекте у свом раду. Извршио је самоубиство у јулу 1991. године.[4]

Брајан Чарнли
Лични подаци
Датум рођења(1949-09-20)20. септембар 1949.
Место рођењаСтоктон на Тизу, Уједињено Краљевство
Датум смрти19. јул 1991.(1991-07-19) (41 год.)
ОбразовањеЦентрална школа уметности и дизајна
Званични веб-сајт
https://www.bryancharnley.info/

Рани живот и слике цвећа уреди

Брајан Џон Чарнли рођен је 20. септембра 1949. у Стоктону на Тизу. Са својим братом близанцем одрастао је у Лондону, Чизлерсту у Кенту, где му је отац радио као предавач, и коначно у Бромхаму близу Бедфорда. У лето 1968, са 18 година, доживео је нервни слом, али је касније те године могао да студира на школи уметности Лестер. Године 1969. Чарнли је добио место на Централној школи уметности и дизајна у Холборну у Лондону, али није могао да заврши курс због још једног слома који је касније дијагностикован као акутна схизофренија.

Од 1971. до 1977. живео је код куће са родитељима између периода хоспитализације и лечења укључујући ЕЦТ. 1978. преселио се у Бедфорд и почео да слика.

Чарнлијев рад током овог периода се у великој мери ослањао на фотореализам, који је тада уживао популарност у Америци, пре него на концептуалној уметности која је била модерна на лондонској уметничкој сцени, и он је стварао многе велике слике цвећа.[4] Међутим, Чарнлија је такође интересовао рад колеге британске уметнице Бриџит Рајли, у чијем раду је видео „кул дисциплину“ комбиновану са снажним емотивним набојем.[5]

Веза са Пам Џонс уреди

Године 1982. Чарнли је насликао двоструки портрет себе и своје партнерке Пам, у ономе што се назива 'врхунац Чарнлијевог фотореалистичког раног периода'.[6] Композиција и третман показују Чарнлијево интересовање за дело Дејвида Хокнија.[7] Пет година касније, Пам, која је такође доживела менталну болест, покушала је самоубиство скочивши кроз прозор. Иако је преживела, њена кичма је била тешко оштећена. Чарнлијева траума је истражена у његовој слици исте године, 'Одлазак кроз прозор'.[8]

Стилски развој уреди

Чарнли је истраживао свој унутрашњи живот кроз сликарство од најмање 1982. године, посебно се бавио искуством схизофреније. Пишући 1988. године, Чарнли је рекао да је „пронашао [себе] на унутрашњем путовању у коме су пејзаж и субјект били подвргнути унутрашњој визији“.[7] Међутим, од 1987. надаље, он се све више ослањао на теорије Сигмунда Фројда о сновима, користећи разрађену симболику да пренесе своје ментално стање.[9]

Године 1984. четири његове слике откупила је Краљевска болница Бетлем за своју сталну колекцију. Током овог периода, Чарнли је такође проучавао радове других уметника који се налазе у колекцији Бетлем, посебно Вилијама Курелека и Луиса Вејна, чији рад „чини ми се да има моћ да се помери далеко изнад онога што се очекује од пацијента као уметника. Овде сам видео уметност лишену свих езотеричних и концептуалних претензија'.[7] Чарнлијево богато симболистичко дело из овог периода укључује 'До фарме' (1987), 'Сиви аутопортрет' (1986) и 'Брош шизофрен' (1987), слике које је од тада набавио Бетлемски музеј ума.[10]

Чарнли је имао самосталну изложбу у Драјден стрит галерији, Ковент Гарден у Лондону 1989. године, и изложио две слике на изложби Висионс на Краљевском колеџу уметности 1990. године, коју је кустосирао Ејден Шинглер.[11] Ипак, и даље се борио да живи од своје уметности.

Завршни радови и смрт уреди

Чарнли је био фрустриран својим очигледним недостатком успеха на тржишту уметности, а признање које је добио било је надјачано свакодневним проблемима његове болести и тешким лековима који су му били преписани да би се супротставио томе. Ови фактори су допринели његовој одлуци почетком 1991. да наслика серију аутопортрета који бележе своје искуство док је смањивао лекове. Новинарка и извршна директорка САНЕ-а, Марџери Волас, охрабрила је Чарнлија да води дневник свог напретка.[12]

Чарнли је направио дневник као саставни део портрета користећи текст да објасни слике које је користио и да опише своје егзистенцијално стање.[13] Серија Аутопортрета састоји се од седамнаест слика. Постоји расправа о томе да ли је последња слика некомплетна због присуства датума у ​​доњем десном углу. Чланак Марџери Волас о Чарнлијевим аутопортретима објављен је у часопису Телеграф у децембру 1991. На њега су можда делимично утицале „Калеидоскопске мачке” Луиса Вејна, које се чувају у колекцији Бетлемског музеја ума, за које се (нетачно) сматра да су приказане напредовање Вејновог менталног поремећаја.[14] У јулу 1991. одузео је себи живот.[15]

Изложбе уреди

  • Bryan Charnley, Dryden Street Gallery, London, 1989
  • Visions, Royal College of Art, London 1990 (group exhibition)
  • Crossing the Border, Harris Art Gallery and Museum, Preston 1995
  • Bryan Charnley: Self Portrait Face to Face with Schizophrenia, National Portrait Gallery 1995
  • Bryan Charnley The Art of Schizophrenia, Bethlem Museum of the Mind, 2015

Галерија уреди

  •  
    Кловн у пејзажу, 1983; уље на платну, 40 x 50 cm
  •  
    Љубомора; уље на платну, 76 x 101 cm
  •  
    Ауто портрет #13 (1991); уље на платну, 51 x 51 cm

Референце уреди

  1. ^ „Bryan Charnley” (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-29. 
  2. ^ „Bryan Charnley, Anthony Cleyndert, Paul Lake, John McGuigan, Bridget Pelling”. web.archive.org. 2015-10-01. Архивирано из оригинала 01. 10. 2015. г. Приступљено 2021-12-29. 
  3. ^ „The British Journal of Psychiatry”. Cambridge Core (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-29. 
  4. ^ а б „The British Journal of Psychiatry”. Cambridge Core (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-29. 
  5. ^ Kirsten Tambling, Bryan Charnley: the Art of Schizophrenia (Beckenham: Bethlem Museum of the Mind, exh. cat., 2015), pp. 24–26.
  6. ^ Kirsten Tambling, Bryan Charnley: the Art of Schizophrenia (Beckenham: Bethlem Museum of the Mind, exh. cat. 2015), p. 12)
  7. ^ а б в „Artist Statements – Bryan Charnley” (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-29. 
  8. ^ Kirsten Tambling, Bryan Charnley: the Art of Schizophrenia (Beckenham: Bethlem Museum of the Mind, exh. cat. 2015), p.15>
  9. ^ Shrimpton, Jayne (1995-01-01). „The National Portrait Gallery Heinz Archive and Library, Orange Street, London WC2”. Costume. 29 (1): 95—100. ISSN 0590-8876. doi:10.1179/cos.1995.29.1.95. 
  10. ^ „Charnley, Bryan, 1949–1991 | Art UK”. artuk.org (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-29. 
  11. ^ „StarDisc Creator - Aidan Shingler”. STARDISC (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 29. 12. 2021. г. Приступљено 2021-12-29. 
  12. ^ Lee‐Mortimer, Andrew; Casbourne, Bryan (1991). „A quest for quality”. The TQM Magazine. 3 (3). ISSN 0954-478X. doi:10.1108/09544789110032133. 
  13. ^ „Self Portrait Series 19th July 1991 – Bryan Charnley” (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-29. 
  14. ^ Louis Wain Exhibition, Bethlem Archive and Museum, SLaM (на језику: српски), Приступљено 2021-12-29 
  15. ^ Howard, Robert (2001). „Psychiatry in pictures”. British Journal of Psychiatry (на језику: енглески). 179 (4): A14—A14. ISSN 0007-1250. doi:10.1192/bjp.179.4.0. 

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Брајан_Чарнли&oldid=26830482”