Василије Лукић (Сремски Карловци, 12. јануар 1796 — Сремски Карловци, 15. децембар 1853) био је српски професор.

Василије Лукић
Лични подаци
Датум рођења(1796-01-12)12. јануар 1796.
Место рођењаСремски Карловци,  Хабзбуршка монархија
Датум смрти15. децембар 1853.(1853-12-15) (57 год.)
Место смртиСремски Карловци,  Аустријско царство

Биографија

уреди

Основну школу и гимназију завршио је у Сремским Карловцима. Потом студира природно-математичке науке у Пешти.

По завршетку студија запослио се као професор у Карловачкој гимназији, и ту је радио од 1816. до краја живота. Предавао је алгебру, антропологију, аритметику, астрономију, геометрију, латинску граматику, логику, психологију и физику. Последње две године каријере држао је само математику (1851/52.) и математику и немачки (1852/53.). Све предмете предавао је на латинском језику.[1]Држао је ђаке на стану и храни.[2]

На заседању Српске православне општине у Сремским Карловцима 1848. потписао је „Захтеве” Срба у вези са успостављањем политичке и територијалне аутономије.

Са немачког је превео Деmиня любовь и mайна доброmворносmь (Летопис Матице српске, 1827).

Био је професор Бранка Радичевића.

Сахрањен је у Сремским Карловцима.[3]

Референце

уреди
  1. ^ Јовановић, Милена (2011). Из Хермесове палестре - прилог историји класичне филологије код Срба (PDF). Београд: Филолошки факултет Универзитета у Београду. стр. 101. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 01. 2022. г. Приступљено 30. 11. 2019. 
  2. ^ Петровић, Коста (1991). Историја Карловачке гимназије. Нови Сад: Матица српска. стр. 102. 
  3. ^ Српски биографски речник књига 5, Кв-Мао. Нови Сад: Матица српска. 2011. стр. 655. 

Спољашње везе

уреди