Википедија

Видовдански процес

Видовдански процес назив је за судски процес одржан на Првостепеном суду у Београду током јануара и фебруара 1922. године, на коме је суђено 15 особа за припрему и извођење атентата на регента Александра Карађорђевића 28. јуна 1921. године.

Позадина

уреди
Главни чланци: Југословенски комунистички револуционарни савез Пелагић, Обзнана и Видовдански атентат (1921)

Југословенска полиција је 1921. године наводно дознала да комунисти из емиграције припремају акцију на Балкану, а да је један од вођа, Иван Матузовић поводом женидбе Александра Карађорђевића изјавио:

Жени се Александар Последњи, али ће му женидба пресести, јер Мату­зовић још није умро[1]

— Иван Матузовић

Два дана уочи атентата, 26. јуна 1921. године, одржана је тајна седница у кући Јулке Швраке, којој су присуствовали неки од извршилаца атентата.[2]

Када се регент Александар Карађорђевић 28. јуна 1921. године враћао са доношења првог Устава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, познатог као Видовдански устав, свечана поворка, са регентом у краљевским парадним колима, кретала се од Скупштине ка Теразијама.[3]

Тада је комунистички атентатор Спасоје Стејић са трећег спрата зграде Министарства грађевина, где се умешао међу молерске раднике, упалио штапине динамита и бацио их, али је бомба ударила у врх телеграфског дирека и ту експлодирала. Чули су се јауци десетак повређених док су краљевска кола одмицала ка Теразијама, а полиција и жандармерија опкољавале зграду министарства.[3]

Суђење оптуженима

уреди

Суђење комунистима је почело у јануару 1922. године, у великој дворани Првостепеног суда за Београдски округ.

Оптужени

уреди

Оптужено је 15 особа за припрему и извођење атентата. Међу оптуженима су били:

 
Оптужени Иван Чоловић, члан ЦК КПЈ. Илустрација из Политике.

Истражни поступак

уреди

Ухапшени комунисти су прошли истражни поступак у београдској Главњачи. Оптужени су се жалили на суров истражни поступак, а Лајош Чаки је касније показивао избијени зуб у судници.[5] Неки оптужени су повлачили своја признања, сведочећи да су им изнуђена присилом.[6] Чаки је сведочио да су му у полицији довели Стејића свег крвавог и испребијаног, како би га натерали да потпише изнуђену изјаву.[7] Београдска полиција је демантовала да је иког батинала.[5]

Суђење

уреди
 
Насловница Политике о суђењу Стејићу и другима, 26. јануара 1922.

Међу адвокатима су били Драгиша Васић и Триша Кацлеровић.[3] Процес је привукао велику пажњу.

Стејић је у изјави полицији теретио Ћопића, Ковачевића, Филиповића и друге руководиоце да су му наложили да изврши атентат.[8] Но, пред судом је изјавио да је атентат његово дело и да нема саучесника.[8] Касније је порицао атентат, бранећи се да "задржана" бомба значи протест против режима, а никако атентат.[6] Тезу о бомби као "гласном протесту" против "страхота режима" посебно је заступао адвокат одбране Триша Кацлеровић.[9] Он је такође истицао да је то "акт једног комунистичког идеалисте", док се странка увек ограђивала од индивидуалног терора.[9]

Комунистички руководиоци су редом порицали умешаност у атентат. Тврдили су да се они не залагажу за насилно преузимање власти ни терор.[10] Бивши комунистички посланик Ђуро Салај оптужен је да је помогао атентатору Спасоју Стејићу да уђе у Конституанту, али се бранио да није знао за кога гарантује.[10] Бивши посланик Никола Ковачевић, који је заједно са Стејићем био завереник у две илегалне организације (Југословенска комунистичка група у Москви и "Пелагићевци" у земљи), порицао је међусобне везе и описао га као даљег познаника.[11]

С друге стране, Тужилаштво је тврдило да су пронађене бомбе, оружје и штампани материјали довољан доказ против комуниста.[6]

Пресуде

уреди
 
Ђуро Салај и Филип Филиповић на робији у Пожаревцу 1922. године.

Дана 24. фебруара су прочитане пресуде.[5]

Атентатор Спасоје Стејић, стар 28 година, је осуђен на смрт, али му је казна преиначена на 20 година робије.[12] Он је проглашен кривим и за девет покушаја убиства, јер је 9 људи остало повређено његовом бомбом.[13]

Стејићев сарадник Чаки Лајош је осуђен на 20 година затвора у оковима због саучесништва.[5] Казну је издржавао најпре у затвору у Сремској Митровици, где је пуних седам година провео окован у самици. Умро је затворен у Лепоглави.

Сава Николић је осуђен на 4 године.[13]

Сви оптужени комунистички посланици (њих десеторица: Филип Филиповић, Ђуро Салај, Ћопић, Ковачевић...) су осуђени на по две године робије. Њихова директна умешаност није доказана, али су осуђени као подстрекачи на насилни преврат.[13]

Филип Филиповић и Ђуро Салај су одлежали две године затвора у Пожаревцу.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 122-124), Beograd, 1989.
  2. ^ Politika od 1. 2. 1922.
  3. ^ а б в Veliki procesi na filmskoj traci
  4. ^ Politika od 5.2.1922.
  5. ^ а б в г Kako je nestao spomenik / Proizvodnja sećanja
  6. ^ а б в Politika 04. 02. 1922.
  7. ^ Politika 27. 01. 1922.
  8. ^ а б Politika 11. 02. 1922.
  9. ^ а б Politika 15. 02. 1922.
  10. ^ а б Politika 03. 02. 1922.
  11. ^ Politika od 29. 01. 1922
  12. ^ http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/svi-nasi-vidovdani/Atentati-na-Aleksandra-i-Pašica.lt.html
  13. ^ а б в Politika 24. 02. 1922.

Литература

уреди
  • Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988: Kraljevina Jugoslavija 1918-1941. Beograd: Nolit. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Видовдански_процес&oldid=28514903”