Википедија:Уживо/Викиманија 2018.

Овогодишњи представници из Србије били су Мирослав Лоци (ака Мики) и Филип Маљковић. Мики је ишао као представник Викимедије Србије, док је Филип ишао као делимични стипендиста Задужбине.

Филипово виђење

Овогодишња Викиманија, 14. по реду (за мене једанаеста), била је тек друга Викиманија одржана на афричком континенту (прва је била одржана у Египту пре тачно 10 година). Можда управо зато је Африка била у фокусу ове конференције, баш као и "јаз у знању", тема која се прожимала кроз читав програм и проблем који је посебно акутан у земљама у развоју. Међутим, о Викиманији и самом програму мало касније.

Пре конференције

Период од три дана пред почетак самог конференцијског програма Мики и ја смо провели у разгледању Јоханесбурга и Кејптауна, као два највећа и (могло би се рећи) најзначајнија града у Јужној Африци. За ове градове битно је нагласити да безбедност ниједне особе није гарантована, тако да смо се посебно бринули да се вратимо са јужне полулопте живи и здрави и са свим својим поседствима на броју. Иако смо налетели на неколико непријатности током путовања, на крају нисмо имали значајнијих проблема. Такође, на путу до Јоханесбурга смо, због подужег преседања, за неколико сати обишли Доху и морам признати да то није било пријатно искуство у погледу времена — иако је била ноћ, температура је била изразито висока и знојење напољу је било апсолутно неизбежно. Но, свакако је и то искуство било део авантуре. У Јужној Африци смо се фокусирали на природна богатства, али и свакако на друштвене активности. Наравно, како је на северној полулопти лето, на јужној је зима, што смо могли донекле да приметимо у Јоханесбургу, где су ноћне и јутарње температуре биле близу нуле. Међутим, током дана је било прилично пријатно. Кејптаун је, са друге стране, више личио на неко наше касно пролеће, с обзиром на то да су дневне температуре биле прилично високе, а ноћне нису силазиле испод 13. У сваком случају, време нас је послужило током целог путовања и једва да је било кише.

У вечерњим часовима у уторак, 17. јула, десио се такозвани "Happy hour", који је служио као уводни догађај у претконференцију и поред грицкалица и бесплатних пића, послужено је и суво месо орикса, које се мени лично није допало. Ово време искористили смо за "мингловање", односно упознавање са људима, дружење, необавезно ћаскање и сл.

Претконференција

Сада већ постаје обичај да поред главног догађаја присуствујем и претконференцијском делу, поготово ако превалим дугачак пут да дођем до Викиманије, као што је то ове године био случај. Ове године сам се за претконференцију одлучио да не присуствујем такозваним "Данима учења", јер је Мики одабрао да присуствује томе, а и већ сам пар пута био тамо. Првог дана сам отишао на "Образовни дан" (званично "Викимедија и образовање"), док сам другог дана био на "Дану закључка са Викимедијине конференције у Берлину".

Среда, 18. јул

Ник Спол

Образовни дан је реализован у организацији образовног тима из Задужбине Викимедија, у координацији са Викимедијом Јужне Африке, односно њеним волонтерима укљученим у образовни програм. На почетку је уводну реч дала Никол Сад из Задужбине, пожелела је свима добродошлицу и дала инспиративни увод који је требало да нас загреје за остатак овог претконференцијског дана.

Први предавач био је Јужноафриканац Ник Спол. Он је нагласио да у Јужној Африци постоји велика разлика у примањима људи — има пуно сиротиње, мала је средња класа. То је довело до покрета под називом #feesmustfall, са циљем смањења студентских трошкова и повећања дотација владе кад је реч о студирању. Од 100 ученика у школама, 60 уопште дође до полагања матурског испита, 37 га положи, а само 12 оде на универзитет. Од њих, 6 заврши дипломске студије, а 4 постдипломске. Ово доводи до ситуације да је 60% радно способних младих незапослено. Спроведено је PIRLS истраживање широм света, које је имало за циљ да оцени писменост разних нација и то по критеријуму "can read for meaning", што бисмо могли да преведемо са "може да чита са разумевањем". У Јужној Африци, 78% школске деце не уме да чита са разумевањем (у Финској је то 2% ученика, у Енглеској 3%, у САД 4%), што је поражавајуће. Прве три године се учи да се чита (learn to read), а остатак школовања је посвећен читању ради учења (read to learn). Међутим, и тих 78% није равномерно распоређено по земљи: разликује се по богатости школа — најбогатијих 10 школа похађа 71% деце која могу да читају са разумевањем. Узрок свега овога је што наставници не умеју да подучавају децу како да читају (они мисле да могу да их подучавају, али то просто није случај), као и чињеница да је доступност библиотека врло слаба по школама, као и поседовање књига код куће. Главна метрика за рачунање тог читања са разумевањем је "број тачних речи по минуту" (words correct per minute), а препоручена вредност за успешно читање са разумевањем је 40. 40% сеоских ученика је испод тог препорученог нивоа. Последица овако лошег система образовања је чињеница да је 35% становништва незапослено, 18% се бави радом без спреме, 32% се бави радом са делимичном спремом, а тек 15% људи се бави послом са спремом (то укључује докторе, адвокате, али и медицинске сестре, наставнике и уопште сав кадар који се школовао за своју позицију). Заправо, јасно се истичу два школска система — богате школе које примају богате ученике и производе добро едуковане младе људе, који знањем и новцем могу да приуште добре универзитете, што онда значи да лако могу да доспеју на тржиште рада и успеју на њему, док сиромашне школе имају лоше наставнике, па самим тим производе лоше ученике, без перспективе и по правилу са мало новца, који онда не могу да се упишу на студије и самим тим на тржишту рада не могу да парирају богатима. Стога је Ник део иницијативе под називом Funda Wande, што је платформа за подучавање наставника како да подучавају децу како да читају. Додатна поражавајућа чињеница је да на Коса језику постоји свега 286 нефиктивних књига за основну школу, и то су углавном преводи. На крају, Ник је одговорио на неколико питања из публике, углавном око тога да ли има планова за делање на легислативном нивоу и око тога која је улога Википедије у свему овоме.

Пре паузе, Никол нас је позвала да размислимо и поразговарамо око тога како су сви ови проблеми у спрези/вези са "правичношћу знања".

Након паузе, уследио је "Showcase", односно кратак приказ неколико образовних програма у Африци.

• Прво је Рафаел Берчи из Гане преко интернета представио укратко њихов програм — они су нашли наставницу која је била заинтересована за рад на Википедији, па су њу искористили за развој програма; ово је свакако било боље него да су нудили сарадњу са особама које се не интересују превише за Википедију
• Габријел Тулен из Женеве је представио свој рад у Сенегалу преко Кивикс платформе за приступ Википедији без интернета — користио је Кивикс у неколико школа 2014. године, што по градовима, што по селима, затим је 2015. скупљао повратне информације, да би 2016. поправио свој приступ и отишао на нове локације; причао је такође о техничким проблемима (некомпатибилност УСБ уређаја на којима је Кивикс са Windows XP оперативним системом).
• Ајла Хадоу-Флад из Јужне Африке је причала о WikiAfrica School пројекту, који користи WikiFundi, платформу која такође служи за рад на Википедији без излаза на јавни интернет (ова платформа користи "Распбери пи" уместо УСБ флеш меморије, тако да му се приступа преко вајфаја); све ово је битно, јер 66% света користи интернет, док је статистика у супсахарској Африци 20%; такође, од свих биографија на Википедији, само 0.318% чине афричке жене, тако да је циљ поправити те статистике.
• На крају је троје представника из Обале Слоноваче, Колете Гуебо, Доминик Јао и Самуел Гуебо, представило свој пројекат "Wikipedia Classes", где су причали о изазовима и успесима; на почетку су имали 37 учесника, а следеће године 350, што је знатни успех; од изазова издвајају лош интернет, мало рачунара, слаба доступност учионица и нерегуларност присуства учесника.

Затим је сесију држао Лоренцо Њуман из Молскин фондације. Они у Јужној Африци имају идеју да доведу велики број наставника на једно место и да их науче раду на Википедији. Од присутних људи на конференцији, око 80% су (били) едукатори, што је била погодна публика за ову сесију. Лоренцова идеја је била да најпре у паровима разматримо по једну ствар која је изазов за имплементацију Википедије у настави. Након кратких дискусија, изнети су били следећи примери: перцепција о непоузданости Википедије, студенти се плаше, постоји доста школске бирократије (што на нивоу школа, што на нивоу политике), инфраструктура, стицање поверења код едукатора, ретенција (скалирање) и сл. Имајући на уму поделу 80-20 у корист сиромашнијих школа, Лоренцо је изнео три начина приступа решавању проблема коришћења Википедије у образовању: 1) велике корените промене које обухватају добар део школства, посебно оне сиромашне, 2) само елита (фокус на најбољим школама), 3) инкременталне промене (као неки хибрид, односно компромис). Овај последњи приступ му је деловао најбољи и најправичнији, као и већини присутних, па је за њега изнео три модела потенцијалне реализације: а) прићи ученицима — одоздо нагоре, б) прићи наставницима и обучавати их — одозго надоле и в) сами наставници да одлуче да ли желе да учествују — хибридно решење. Затим је за контекст средњег образовања у Јужној Африци нама задао задатак да размислимо који од модела је најбоље одабрати и да изнесемо предности и мане сваког од тих модела. Након што смо то урадили, објаснио је да имају жељу да започну пројекат уређивачким маратоном, како би укључили само оне који заиста желе да раде на Википедији, чиме би лансирали такозвану "заједницу праксе". На крају је Лоренцо одговорио на неколико питања из публике.

Последња, получасовна сесија за овај дан била је отворени простор за тематске разговоре по групама. Тако су формиране групе за високо образовање, за заједницу праксе, офлајн уређивање, стратешка партнерства, градиво отвореног знања итд. Ја сам учествовао у овој првој, где смо имали интересантну размену мишљења око искустава широм света.

Веза на једну ноћ са друштвеним мрежама

Након овог полудневног претконференцијског програма и ручка, имао сам прилику да посетим још један музеј и мало се прошетам по центру града, како бих искористио дивно кејптаунско зимско поподне, а увече је, након вечере, одржано врло занимљиво предавање под симпатичним називом "Social Media One-Night Stand". Нисам са собом имао прибор за белешке, тако да нисам превише тога забележио као подсетник за овај извештај, али је идеја ове презентације, коју су заједно држали Ендру Ли (прекаљени Викимедијанац и професор новинарства) и Сри Сринивасан (експерт за друштвене медије), била је важност друштвених медија за цео ваш/наш живот. Слајдове можете видети овде, а видео снимак презентације овде. Срдачно препоручујем да се погледа снимак, јер је препун информација и мислим да би ми требало пола дана да га препричам овде. Тиме је окончан овај први претконференцијски дан.

Четвртак, 19. јул

Као што горе написах, други дан претконференције за мене је био "Wikimedia Conference Follow-up Day". Програм је обухватао три поприлично независне и неповезане сесије, где им је једина заједничка ствар била то што представљају наставак разговора започетих на Викимедијиној конференцији одржаној у априлу у Берлину.

Прва сесија је била под називом "Будућност Викимедијине конференције" и водио ју је Корнелијус Кибелка из Викимедије Немачке, иначе главни програмски организатор те конференције већ неколико година уназад. Након кратког представљања свих присутних, Корнелијус нас је подсетио да је објављен трогодишњи извештај о Викимедијиној конференцији (односно организацијама истих између 2015. и 2017. године), а из њега је нагласио закључке: 1) удаљити се од принципа да је то независни једнократни догађај, 2) фокусирати се на стратегију и управљање, 3) ојачати профил и инфраструктуру догађаја у Викимедијином покрету и 4) бити заиста глобални покрет значи бити повезан. Након овога, уследио је брејнсторминг идеја, питања и одговора, који је укључио све присутне. Главна идеја за следећу и макар још две наредне године је да постоји само један трек, са што мање бочних догађаја. И даље ће то бити конференција за афилијације, а не за цео покрет. Део конференције везан за учење више неће постојати, али су мање или новије афилијације и даље позване да присуствују. Што се тиче обучавања око управљања, то се већ неколико година спроводи у форми претконференције пред саму берлинску конференцију, што сада више неће постојати, тако да је дат предлог да се то укључи у "Дане учења" које организују пре Викиманије представници Задужбине (постоји скепса да би се тако нешто могло икада реализовати). Што се тиче броја људи, идеја је да конференцији присуствује максимално 200 људи: будући да број афилијација расте, ако би свака афилијација имала по једног представника, то би по тренутној ситуацији значило већ 124 представника. Ако томе придодамо експерте из заједнице који би били посебно позвани, по једну особу из афилијација са запосленима, одбор повереника Задужбине, представнике разних комитета, врховне менаџере из Задужбине и Викимедије Немачке, као и организаторски тим, врло лако се долази, а можда и премашује бројка од 200 људи. Такође, ако је један од предвиђених фокуса стратегија покрета, онда је незамисливо не укључити и чланове радних група за стратегију, које су ових дана у процесу формирања. Међутим, сва је шанса да ће већина чланова радних група већ бити укључена преко неке од горепоменутих група људи. Постављено је питање да ли ће ово бити конференција на којој ће се доносити обавезујуће одлуке — није постојао консензус око тога, али је наговештено да би могла да служи томе, али само у контексту управљања. Такође је постављено питање шта радити са неактивним или слабо активним корисничким групама и огранцима, али је алгоритам активности јасан (и већ се примењује пар година за ову конференцију). Било је питања и око тога да ли укључити екстерну експертизу, као и да ли можда преименовати конференцију у неки други назив. Свакако, идеја је да регионалне конференције буду чешће и раширеније, тако да преузму део улоге берлинске конференције; стога би те регионалне конференције могле у себи да садрже фразу "Викимедијина конференција".

Друга сесија тицала се повећавања и диверзификације заједница, а уз помоћ уређивања на мањинским језицима, а водили су је Мишел из Холандије, Јун из Норвешке и Вероника из Немачке. Најпре је Вероника дала уводну реч и представила предаваче: они су сви део такозване "Мреже за подршку волонтерима" (Volunteer Support Network) и најављен је састанак те групе за почетак Новембра у Бечу. Што се тиче теме "мањинског уређивања", двоумили су се да ли да ставе тај назив или "уређивање из дијаспоре", али тај назив не покрива све аспекте онога што њих интересује; мањински језик (није битан разлог зашто је мањински, нити да ли је препознат или није) је зато бољи термин. Дијалекти овде нису били у фокусу. Зашто је ово битно? Разлог је двојан: 1) централизација маргинализованих, што је посебно важно за домородачке језике и 2) подршка онима којима је то потребно, што се највише односи на избеглице.

• Мишел је причала о њеном искуству у Холандији са сиријским избеглицама и Карибљанима. Што се тиче првог примера, дошао им је једном приликом један избеглица из Сирије и питао је да ли Викимедија Холандије може да му помогне око уређивачког маратона. Они су, наравно, пристали и маратон је посетило десет људи, један човек који их је обучавао и један запослени Викимедије Холандије. Све се одиграло на арапском језику, што је била отежавајућа околност за запосленог, али се некако завршило. Ово је пример где је постојала иницијална мотивација, али ништа веће се није изродило из тога. Други пример је суштински другачији: представља дугорочни пројекат "Вики воли Карибе", који представља стажирање у културној институцији. Главни резултат су чланци написани на папијаменто језику. Мишел је ту истакла неколико изазова са којима су се суочавали (нпр. процедуре за рад на Википедији се знатно разликују на папијаменто пројекту у односу на холандску Википедију, извори су често неадекватни, сам језик није довољно стандардизован и сл).
• Јун је причао о северносамском језику, где је њихов пројекат практично представљао ревитализацију Википедије на том језику. Циљ је био да више људи уређује Википедију и да настане више садржаја о култури. У оквиру пројекта добили су донацију текстуалног садржаја од једне норвешке библиотеке, а такође су добили и донацију фотографског садржаја од једног фестивала културе. Пројекат траје већ годину дана, а планиран је до 2020. године. Од лоших страна, Јун је издвојио да је проналажење партнера било прилично неуспешно.
• Вероника је дала још додатне примере који постоје широм света, без улажења у превелику анализу: окситански језик у Француској (где окситанска заједница није баш била пресрећна пројектом Викимедије Француске, јер су то сматрали превеликим мешањем "централе" у њихов локални рад), курдски у Великој Британији (овде постоје комплексне динамике, јер постоји више курдских језика, тако да је ситуација прилично компликована), атикамек у Канади и сл.

При крају сесије смо изнели примере из публике и дефинисали разне проблеме са којима су се многи суочавали: неки имају пројекте, али немају људе који ће да буду посредници између организације и људи; политика се често меша, не постоји језички стандард (Роми), људи причају, али не пишу језик (много примера по Африци) итд.

Трећа сесија је била под називом "Комуникациона радионица: глобалне кампање", коју је водио Грег Варнум из Задужбине. Најпре је дао кратак осврт на то шта се издешавало у Берлину на овом пољу (биле су три различите сесије): закључци су да наши гласови треба да се чују, причање прича помаже да се порука коју желимо да пошаљемо прошири и ми смо један покрет — хајде да будемо препознати као такви. На овој радионици је фокус био на овој последњој ставци. Прва активност је била да нађемо партнера у просторији и да сваки пар пронађе 3 заједничке ствари. Након тог пробијања леда, свако у просторији се укратко представио, а онда је уследио радионички део: питање је било "Шта комуницирате и којим каналима?" и свако је имао за циљ да на лепљивим папирићима напише по три одговора. Након пар минута за пискарање, свако је представио своје одговоре, а Грег је груписао одговоре у кластере. Након тога, врло неповезано са претходном активношћу, представио је кампању/прорам у зачетку Задужбине: "1 милијарда жена". Циљ је да Википедија буде смислена једној милијарди жена. Након тога, представио је ову страницу на мети као место за пописивање датума и догађаја где се може вршити глобалнија координација између афилијација и људи. На крају је презентовао нови изглед званичног сајта Задужбине, који је у међувремену лансиран у продукцију.

Након краћег одмора, бусевима смо се сви упутили ка кејптаунском акваријуму, где се одржавала вечера отварања Викиманије. Ово је било врло занимљиво место за догађај којим се започиње највећа конференција у нашем покрету, тако да смо имали могућност да једемо рибу док посматамо разне врсте риба и других морских створења како пливуцкају око нас. После пар сати смо бусевима враћени до хотела, а те вечери сам играо једну друштвену игру са неколико Викимедијанаца, што је било прилично забавно.

Петак, 20. јул

Даглас Ијан Скот на отварању конференције

Отварање конференције, заједно са затварањем, увек је догађај којем присуствује највећи број посетилаца конференције. Овог пута, Даглас Ијан Скот, главни организатор конференције, дао је уводну реч: пожелео је добродошлицу свима, објаснио ситуацију са ручковима и мало нам појаснио ситуацију са Кејптауном: зелено светло на семафору за пешаке не значи да се може безбедно прећи улица, ноћу је безбедност у граду прилично лоша, тако да треба избегавати шетање на улици у току вечерњих часова, а такође треба свако да брине о својим стварима. Након тога, Даглас је мало причао о програму, а онда споменуо спонзоре. Пошто је ово отварање било у петак, два дана након стоте годишњице рођења Нелсона Манделе, јужноафричког државника и борца за права црнаца, Даглас је најавио да је у сарадњи са Задужбином Нелсона Манделе ослобођен и на Оставу постављен дневник овог политичара из времена пре његовог хапшења. Даглас је након тога споменуо и овогодишњу тему конференције — Премошћавање јазова у знању, идемо путем убунтуа. Са тим у вези, позвао је децу из локалне средње школе да се на кратко обрате публици. Наиме, та деца су 2012. године написала отворено писмо својој влади, где су тражили увођење пројекта "Википедија Зеро" и тај њихов подухват је приказан у видео клипу који је доживео велики успех од тада. Сада су та деца, пет година након завршавања те школе, дала свој поглед на свет: шта им тачно Википедија значи, да је битна та промена са писаних на дигиталне изворе, да им је Википедија помогла око избора у будућности и да многи у Јужној Африци и даље немају приступ ресурсима на интернету. После њих, представљен нам је Бавеш Пател, фацилитатор који себе описује као "конверзациони баштован". Он је прво позвао да, користећи сајт menti.com, попишемо за које све јазове знања знамо, а на екрану су се у реалном времену приказивали наши одговори, у облику облака речи. Након што је око 700 људи унело своје одговоре, видело се јасно да доминирају термини као што је "Африка", "род" и "жене". Након тога задатак нам је био да упознамо људе око себе, што су у мом случају били Мики и Роузи, тако да смо време за упознавање искористили да причамо о Здравку Чолићу и његовој песми која је адекватна за Роузино име. На крају је требало да одговоримо, такође преко Ментија, на три питања: 1) Шта желим да добијем од Викиманије? 2) Шта желим да дам Викиманији? и 3) Како да пребродим јазове у знању?

Први низ сесија ком сам присуствовао био је мешовит. Прве две сесије су биле из трека "Колаборација", док је трећа била из трека "ГЛАМ". Дакле, прву сесију је водила Андреа из Аргентине и тицала се реинтеграције људи са менталним болестима у заједницу користећи Викицитате. Андреа је најпре приказала репрезентативни видео клип, где се објашњава сам пројекат, како је замишљен, зашто су одабрани баш Викицитати и какви су били ефекти на пацијенте. Овај клип је већ приказиван на неким од ранијих конференција у Викимедијином покрету, али су тада лица пацијената који су говорили била замућена. У међувремену су ти пацијенти то приметили и бунили су се, јер су желели да им лица буду видљива, тако да је овај нови клип потпунији и бољи него што је раније приказиван. Андреа је после тога говорила о коришћеној методологији и саветима за успешност. Пацијенти су сада поносни, јер користе Викицитате, а не само друштвене мреже. Проблеми на које је Андреа наилазила су бројни, а претерана бирократија се истиче као најгори. Међутим, она је документовала све своје акције, тако да другима то може да послужи за учење. Мина из Грчке је искористила ову прилику да нагласи да је и она започела исти пројекат, Вики терапија, у Грчкој. Свакако, закључак ове сесије је био "желимо да пројекат успе и у другим заједницама".

Друга сесија била је о колаборацији у реалном времену, са поднасловом "Повезивање човечанства". Сесију су водили Скот Ананијан, Роан Катау, Талија Чан и Ед Сандерс, сви запослени у Задужбини. Они који прате моје извештаје са Викиманије, приметиће да никад не изостанем са ових сесија везаних за групно писање чланака у реалном времену, а било их је већ неколико пута на претходним Викиманијама. Проблем је у томе што слабо напредује рад на овој области, будући да Задужбина не одваја средства за то, тако да се људи тиме баве само "рекреативно", а и већи проблеми су људско-организационе природе, него техничке. У сваком случају, на почетку су људи подизали руке да би се видело колико људи уређује Википедију и колико људи користи друге колаборативне алате, као што су Гугл докс или Етерпад (већина је дигла руке за обе ствари). На почетку је било речи о потребама за оваквим алатом (уређивачки маратони, актуелности, менторства), али за који год сценарио да се ухватимо, увек постоје неки друштвени проблеми (нпр. ауторство). После тих теоретских разматрања, приказали су у демонстративном окружењу такозвани "CollabPad", где су са више прозора приступили сеанси групне измене неког чланка, чиме су доказали да је ово технички изводљиво и заправо прилично завршено. За разлику од претходних замисли и демонстрација, овде је уређивање визуелно, односно преко Визуелног уређивача, што је била свесна одлука, будући да неснимљен садржај треба у сваком тренутку да се прикаже свим колабораторима, а викитекст док се не сними у принципу није валидан, па је стога много лакше радити са ВУ. Ова алатка нема лимита у броју корисника који могу уређивати у паралели, а бринули су и о сукобима измена у реалном времену. Осврнули су се и на раније дизајнове које је Пау правио за ову алатку, тако да је нешто задржано од тога, али неке ствари су нове. Једна идеја је да уређивачкој сеанси могу приступати само људи који припадају неком Вики-пројекту, док је друга да било ко може да уђе. Што се тиче разговора у реалном времену, за сада га нису укључили, али би могло да буде убачено у некој каснијој верзији. Што се тиче ауторства, решили су на крају сесије, кад се измена сними, буде заправо евидентирана само једна измена, али са већим бројем аутора. Постављају се овде питања вандализма у стварном времену и немих посматрача, али те ствари ће се већ решавати у ходу политикама. Такође је једна идеја да се ово користи за заједничко превођење садржаја, али за сада та екстензија није инкорпорирана у овај додатак. Било је и питања и предлога из публике: нпр. да администратори имају приступ свим сесијама (због праћења вандализама), да се уместо правог Визуелног уређвача користи Визуелни уређивач викитекста и сл.

Џејк Окази

Што се тиче треће сесије из овог блока, као што рекох, реч је била о ГЛАМ сесији, и то о долажењу до 5 милиона библиотекара широм света. Ову сесију водио је Џејк Окази из Задужбине и у принципу је представио #1lib1ref акцију која се већ пар година спроводи широм света и о успесима исте. Пошто је реч о виралној кампањи, покушао је да што више садржаја представи кроз твитове, који су били главни метод комуникације и промовисања ове акције. За три године су постигли 15 хиљада измена на 24 језичка пројекта. Раст кампање је био прилично линеаран, а имали су добру географску расподелу везану за теме чланака. Ако је потребна дефиниција ове акције, то је "вирална онлајн кампања микродоприноса", са циљем додавања референце и укључивањем пре свега библиотекара, као људи који се баве каталогизацијом знања. Идеја је да кампања има лак начин за укључење и да је позив на акцију једноставан. Међутим, негде су користили и алате као што је Citation hunt, која нуди реченице и пасусе иза којих стоји шаблон "чињеница", како би олакшали проналажење садржаја којем су потребни извори. Такође је коришћен и Wikipedia Social Search, који је служио за проналажење свих измена које у опису имале "#1lib1ref". Што се тиче канала које су користили, Џејк каже да су гледали да користе све могуће друштвене медије, али да је Твитер преовлађивао. Постоји много начина како мотивисати људе да учествују: организовати такмичења (било генерлана, било циљана, нпр. пријатељска ривалства), објављивати статистике прогреса, користити инфлуенсере за промовисање, најављивати циљеве кампање, представити ту активност као забаву, изградити ишчекивање итд. Представљени су успеси у САД-у, али и на међународном нивоу — у неким окружењима "#1lib1ref" је претворен у "#1bib1ref", а у јужној хемисфери је кампања одржана у мају, а не у јануару, као што је то било на северу(на јужној полулопти, јануар је време летњих одмора, па није погодно време за организовање било какве акције). Шта је следеће? Правити листе чланака за "поправку", како би се олакшао посао библиотекарима и осталим учесницима, укључити Инстаграм, укључити Википодатке, као место где обитавају суве чињенице (које такође треба референцирати) и сл.

Током ручка одржан је "Образовни састанак", односно састанак који се тицао Wikipedia & Education корисничке групе, која је недавно званично основана. Наиме, будући да сам био један од троје људи који су комуницирали са Комитетом за афилијације у претходних годину дана колико је било потребно да се та корисничка група званично препозна, а заправо једини од то троје који је присуствовао Викиманији, на мене је пала дужност да водим овај састанак. Стога нисам писао белешке, па ће самим тим извештај бити кратак. У најкраћим цртама, пошто су састанку присуствовали многи људи које раније нисмо виђали и који нису учествовали у раду глобалне образовне заједнице до сада, дао сам на почетку краћи историјат целе приче, који укључује Образовни "колаб" који је годинама постојао и који се практично претворио у далеко отворенију структуру, ову корисничку групу. Причали смо о тренутној ситуацији, о циљевима, управљачким структурама и начину на који ћемо корисничку групу поставити на ноге у наредним месецима.

Након ручка, тј. одмах по окончавању састанка везаног за образовну корисничку групу, отрчао сам до другог хотела, где је одржан састанак председавајућих Викимедијиних огранака. Као председник Викимедије Србије сам поново присуствовао овом затвореном састанку. Кристоф Енер из Задужбине је присуствовао само почетку састанка и искористио је прилику да објави како он више није председавајући одбора повереника Задужбине, тако да ће га у наредном периоду на оваквим састанцима заменити Марија Сефидари, која је онда управо стигла, а он је напустио окупљање. Тада смо се сви присутни укратко представили. Поред, дакле, Задужбине, било је представника из Француске, Чилеа, Мексика, Пољске, Финске, Белгије, Бангладеша, Аустралије, Србије, Немачке, Шпаније, Венецуеле, Италије, Уједињеног Краљевства, Јерменије, Дистрикта Колумбије, Индије, Израела, Аустрије, Украјине, Њујорка, Тајвана и Холандије. Пошто је агенда састанка била прилично густа, неке планиране теме су прескочене. Прва тема била је потенцијално организовање састанка председавајућих: пошто се састајемо само у Берлину, за Викимедијину конференцију, и на Викиманијама (што је на пролеће и лето), постоји осећај да нема континуитета између јула/августа и марта/априла, а овакви састанци умеју да буду поприлично дуги. Зато је предложено окупљање истих људи, али на јесен, у оквиру сопствене конференције. Анкетирање људи преко интернета везано за ову тему је и даље у току, али сва је вероватноћа да ће се ова конференција десити. После овога је Рахул из Индије имао презентацију о конфликту интереса, након чега је уследила непотребно дугачка дискусија о томе. О овоме је било речи вероватно због тога што је ова група људи на једном од последњих састанака била суочена са проблемом Викимедије Француске, па је било интереса да се едукујемо о томе како да решавамо конфликте. Роузи из Дистрикта Колумбије је нагласила да Комитет за афилијације има поткомитет који се бави конфликтима, који се понекад и користи. Трећа тема били су тренинзи/обуке нових чланова одбора, који су се повремено организовали у Викимедијином свету. Како се формат берлинске конференције мења, онда се губи смисао организовања тих обука пре те конференције, па се поставља питање како и када их организовати, будући да и даље постоји потреба за њима. Једна идеја је да се те обуке ипак одрже у оквиру једне конференције годишње, а друга да се оне одржавају пре регионалних конференција, којих би требало да је све више у наредним годинама. Још једна идеја је била да се одржи онлајн конференција, уместо физичке. Следећа тема била је предлог да се корисничке групе укључе у ову групацију, где су традиционално до сада били само огранци и тематске организације. Разлог за то је што имамо 37 огранака, а многи имају врло ниске активности у поређењу са неким корисничким групама, које раде на националном нивоу, а добијају и велике количине средстава, тако да ограничити се само на огранке делује непотребно дискриминишуће. Једна идеја је да се позову по две корисничке групе са сваког континента и да се прикључе овој групи председавајућих, друга идеја је да се позову само корисничке групе које теже да постану огранци. Последњу тему изнео је Хајки из Финске и била је везана за то како се носити са политичким проблемима у огранцима. Наиме, уговор који огранци потписују са Задужбином говори да се од новца који се добије од Задужбине не сме вршити лобирање, а многи имају потребу да лобирају. Немци су врло политички ангажовани, а и у Бриселу постоји двоје стално запослених који се баве искључиво лобирањем у Европском парламенту. Један предлог је да се избаци та спорна калузула из уговора, а неки сматрају да та клаузула заправо и није проблематична, јер се у САД под лобирањем сматра конкретно утицање на политичке актере, док ми углавном под лобирањем користимо ширу дефиницију, односно утицање на законе, што не би требало да је проблематично. Шпанци оправдавају лобирање чињеницом да им у статуту стоји да се боре за слободно знање. У сваком случају, са лобирањем треба бити пажљив и не треба да постанемо платформа за политичке активности.

Последња тура сесија за први дан којој сам присуствовао тицала се технологије. Прву сесију је држао Арон Халфакер и причао је о коришћењу вештачке интелигенције у борби за очување Википедије слободном. На почетку нам је дао примере измена на енглеској Википедији и питао нас да ли сматрамо да су те измене добре или не. Људи генерално користе спискове надгледања да би пратили измене на чланцима који су им од интереса, а коришћење вештачке интелигенције смањује оптерећење патролера за ред величине. Међутим, патролирање измена је сасвим различита ствар од праћења нових чланака, тако да је и вештачку интелигенцију потребно прилагодити тим специфичностима. Тешко је решити суптилне проблеме, као што је питање значаја, али многе критеријуме за брзо брисање (које има Википедија на енглеском језику) лако је машински препознати. Након овога, Арон је укратко представио ОРЕС, алат који помаже при патролирању измена, где је конкретније представио начин категоризације чланака (или како он то назива "топик моделинг") тако да се за сваки чланак препозна по неколико Википројеката, који би онда били обавештени о новој измени направљеној на том чланку, чиме се побољшава шанса да неко релевантан за неку тему види недавну измену и по потреби је врати. На крају је нагласио како је потребно да се овај производ добро интегрише у постојећи рад Медијавики софтвера, а у кратким цртама је споменуо и могућност примене ове категоризације и на другим Википедијама.

Други део технолошке групе сесија држао је Герге Тиса из Мађарске, али који је запослен у Задужбини. Он је причао о једној својој идеји — инкубатору сестринских пројеката. Наиме, кренуо је са тим како расат Википедије, посебно на енглеском језику, као и иновација успоравају како пројекат постаје старији. Сви Викимедијини пројекти су настали до 2015/6. године, са изузетком Википодатака, што значи да постоји отпор ка иновацијама те врсте. Герге је онда цитирао изазове које је навео Џими Вејлс 2005. године у погледу ослобађања садржаја и испоставља се да има још много облика знања који се могу ослободити. Такође је Ерик Мелер 2010. године навео неколико примера нових пројеката које би волео да види, али се нису остварили. Герге сматра да је процес за предлоге нових пројеката мртав, пошто је последња одлука направљена пре 5 година. Он је дао поређење са StackExchange скупином сајтова, где постоји 170 пројеката и готово потпуни аутоматизам у смислу покретања нових пројеката из инкубатора. Он сматра да је ово решење примењиво и у случају Задужбине, јер је време које запослени у Задужбини имају врло ограничено, тако да треба аутоматизовати што је више тога могуће, а такође се заједници могу делегирати поједине ствари. Проблем је у томе што неуспех има високу цену и потенцијално може утицати на друге пројекте, а ту су и друштвени проблеми који се намећу. Све у свему, ово су више била размишљања наглас једног Викимедијанца, а по публици се видело да није било неке велике подршке за ту идеју.

Мартин Дитус

Последња сесија за први дан била је пленарна и презентацију је држао др Мартин Дитус. Назив предавања је био "Правичност знања и просторна правда на Википедији". Почео је са чињеницом да постоји геотаговање на чланцима на Википедији и да су својевремено направљене мапе геотагованости, где се види да су Европа и Северна Америка доста покривене чланцима, док је остатак света врло слабо покривен, што он и његове колеге називају "информационом пустињом". Испоставља се да има више чланака о Европи него о свим другим континентима заједно. Поставља се питање зашто постоји овај дисбаланс? Испоставља се да конективност кошта! Међутим, широкопојасна интернет конекција сама по себи није довољна, већ постоје и неједнаке "географије гласа и учешћа", што значи да постоји несразмера о томе одакле се пише садржај и о чему се пише: неки региони имају велику утицај (пише се доста садржаја из њих), док су неки региони магнетни (пише се доста о њима). На пример, Северна Америка и Европа пишу доста о другим регионима, али ти други региони такође доста пишу о Северној Америци и Европи. Будући да свет брзо долази на интернет, поставља се питање да ли је повећана конективност повећала учешће када је реч о писању садржаја? Одговор је "Да!", мада треба напоменути да се ово односи само на анонимне измене. Оно што је интересантно је да се то повећање учешћа драстично разликује између региона и да је повећање приступачности интернета највише утицало на повећање писања о "домаћим" темама у Северној Америци и Европи. Мартин је затим дао преглед за неколико великих светских градова где се тачно на мапи града налазе чланци који постоје на Википедији, што даје индикацију о урбанизацији и густини насељености у тим местима. Међутим, када се погледа ко пише те чланке, испоставља се да чланке не пишу људи који живе у тим деловима града. Такође је дао пример Јерусалима, где на Гугл мапама у зависности од језика претраге (хебрејски, арапски, енглески) добијате различите понуде ресторана. Поента свега овога је да се искаже неравноправност и неправичност у вези са подацима доступним на интернету. Поставља се питање ко поседује, контролише, обликује и има приступ тим аугментираним и хибридним подацима? Из тих питања настао је покрет "Дигитална права за град", где је циљ да постоји правда код података, што је паралелно Викимедијином стратешком усмерењу да се достигне правичност знања, што је по њему моћан концепт. Ту је направио разлику између "једнаког третмана" и "једнаких прилика", што је синонимно за разлику између "равноправности знања" и "правичности знања". Он сматра да је правичност знања сама по себи нефер, али спомиње и седам концепата друштвене правде (нпр. марксизам, феминизам, егалитаријанизам и сл). Такође спомиње и да не постоји савршен модел за достизање правичности, те стога то подразумева да се активно укључимо. Мартин је завршио своје излагање позивом да га контактирамо са примерима утицаја коју неправичност у знању има, како бисмо могли да се боримо против ње. У сваком случају, ово је било интересантно предавање, па ко има времена, може погледати цео снимак на Јутјубу.

Након званичног програма, уследели су мање формални састанци. Први на ком смо Мики и ја били тицао се ЛГБТ+ тема. Састанак је модерирао Томас Шалхарт из Аустрије. Након кратког упознавања свих присутних, људи су се јављали са примерима активности у протеклој години везаним за ГЛБТ+ теме. Мики и ја смо представили успехе пројекта Вики воли прајд у Србији, а било је речи и о догађајима у Њујорку, Вики-прајд догађају у Мадриду прошле године и сл. Ту је поведена прича о проблемима са садржајем и заједницама, са конкретним примером Челси Менинг. Што се тиче планираних активности, Саскија из Немачке је најавила Вики-прајд догађај у Стокхолму у августу, као и ЛГБТ конференцију у Њујорку 2019. године поводом годишњице Стонволске побуне и светског прајда који ће се тамо одржати. Један од присутних учесника је предложио укључење у пројекат "Вики воли љубав", а на крају је поведено питање комуникационих канала — да ли су потребни додатни канали, или су постојећи довољни?

Други неформални састанак за мене било је окупљање везано за Википедијанце стажисте (док је Мики учествовао у ЦЕЕ састанку). Најпре смо се сви укратко представили, а онда је Дејвид из Њујорка најавио да је поднет предлог за формирање корисничке групе за Википедијанце стажисте. Затим су присутни људи давали примере својих стажирања, односно начина на који сви они реализују овај програм. Између осталих, и ја сам представио тренутне активности Викимедије Србије на овом пољу, које су, истини за вољу, у пуном јеку и за остатак света изгледа прилично несвакидашње. Стога је било доста интересовања и питања од осталих учесника око појединости наших осам овогодишњих једно-до-дво-месечних програма стажирања. Људи су затим делили проблеме на које су наилазили у реализацији, као и алате које су користили (нпр. Дешборд и Гламорган). Неко је напоменуо да је добар аргумент за ГЛАМ установе тај да је Википедија добра за константан саобраћај, јер за разлику од друштвених медија, где су објаве на њима врло привремене природе, чланци на Википедији стоје годинама и слике на њима могу константно да упиру ка сајту ГЛАМ установе. Када је реч о томе шта би корисничка група могла да уради као организација, људи су навели: боља документација, побољшања софтвера, скупљање ресурса, неуспена искуства и сл.

Чак и после неформалних састанака програм није био завршен. Уследела је "Постер сесија", где су људи креирали своје постере и имали су прилику да их представе посетиоцима. Постери су били лак и визуелно примамљив начин за приказ било чега што је од интереса: нова идеја, резиме пројекта, штагод. Мики је направио један постер, али о томе ће он детаљно. Ја сам свакако гледао да обиђем што више постера и да уживам у тортама и осталим слаткишима који су постојали као послужење, уз дружење са локалним и мање локалним Викиманијацима. Тиме је овај дан, уједно и један од најтежих на овој конференцији, завршен.

Субота, 21. јул

Шон Џејкобс

Прва сесија у суботу ујутру било је пленарно предавање др Шона Џејкобса под насловом "Дебата деколонизације: Друштвени медији као архиве извора и Википедија". Ово је била једна врло неинспиративна презентација, јер је човек махом све читао са папира, а није имао ни слајдове (са изузетком једног), тако да није држао пажњу. Укратко, причао је о себи и Јужној Африци, вези са апартхејдом, о скорашњој историји и актуелним друштвеним проблемима у земљи, као и о коришћењу друштвених медија као базе извора, јер су друштвени медији значајно место за дебате у Јужној Африци. Кога занима, може погледати предавање на Јутјубу.

Лејла Зија

Први низ сесија ком сам присуствовао тицао се истраживања. Прва сесија имала је наслов "Стање истраживања на пољу јазова у знању". Више аутора је правило ова истраживања, али су Дијего Саез-Трампер и Лејла Зија били ти који су презентовали. Најављено је да ће ово бити више радионица него презентација, али на крају није био такав осећај. Аутори су најпре покушали да идентификују који све јазови постоје и нашли су три врсте: у садржају, читалаштву и уредништву. 2016. године спроведено је истраживање којим су покушали да разумеју људе који читају Википедију. По њему, велика већина људи читају Википедију само на једном језику, односно мање од 20% људи мења језике током сесије читања. Што се тиче садржаја, он недостаје на свим Википедијама, мада је најмање то приметно на Википедији на енглеском језику. Многи чланци су јединствени за поједине језике, односно не постоје ни на једном другом језику. Само 1% чланака на енглеској Википедији има ознаку да су "добри" или бољу, 37% су клице, а од укупно 1.6 милиона различитих наслова секција у чланцима, 80% се користи у само једном чланку. Код истраживања везаног за секције дошли су до закључка да број секција на Википедији генерално је пропорционално квалитету чланака. Такође су идентификовали проблем код креирања нових чланака, а то је да се људи суочавају са потпуно празном страном; оно што може побољшати квалитет чланака би био неки претпопуњени садржај, макар у виду предложених наслова секција. Стога су радили на прављењу система за аутоматску детекцију, структуру и скалирање. Ако се узме пример чланака о Кејптауну и Техерану, види се да је структура у тим чланцима поприлично различита, али да постоје преклапања. Преко система категорија могу да посматрају све чланке из одређене категорије, нпр. све чланке о главним градовима, а онда на основу тога да праве системе препорука које секције укључити у нове чланке. То су тестирали и добили су прилично добре резултате: нпр. за чланак Нелсон Мандела (у теоријском случају да тај чланак не постоји), добијене су релевантне секције које би имало смисла укључити у чланку о њему. Када се постави питање шта радити са другим језицима, желе да овај систем одлучивања ради на свим језицима, тј. да буде независан, јер је идеја да се прати хијерархија категорија и на основу тога одлучује. Када је реч о недостајућем садржају, поред текста недостају и слике. На Википодацима 95% ставки и даље нема ниједну слику (83.5% за ставке о људима, а 92.1% за ставке о врстама). Тешко је на аутоматизован начин наћи слике за људе, тако да је идеја развити "машински потпомогнуто визуелно обогаћивање", где би се претраживале слике, рангирале по квалитету и релевантности и користиле за обогаћивање чланака и ставки. Тек на крају сесије је било пар минута времена за "радионичарски део" односно брејнсторминг, где је било неколико неповезаних питања и коментара. Између осталих и ја сам поставио питање око за потенцијалних истраживања везаних за црвене везе, где Лејла није имала никакав конкретан одговор, али се заинтересовала за ту тему, тако да смо се договорили да разменимо контакте након сесије како бисмо детаљније попричали о томе.

Другу сесију су држали Дарио Тарборели, Енди Мабет, Данијел Мичен и Андра Вагмејстер, а бавила се Викисајтом односно на енглеском WikiCite, пројектом са циљем стварања отворене базе извора. Аутори презентације су на почетку изјавили како им је стало до извора, а стандардни начин за коришћење референци (<ref>{{cite...|...}}</ref>) није ни мало "јузер френдли". Идеја за побољшање тога је постојала још 2005. године, али је она могла да буде реализована тек доласком Википодатака, који подржавају све што је потребно. Затим је дат кратак увод у Википодатке за оне који то нису знали, а онда су истакнуте предности коришћења Википодатака за референцирање: могу се наћи сви чланци који цитирају неки извор, што је посебно значајно код уклањања оспорених или повучених извора; такође, инфокутије на свим језицима ће имати исте податке ако се референце сместе на Википодатке (изјаве тамо могу бити референциране, са свим потребним квалификаторима). SPARQL језиком се могу вршити произвољне претраге по бази Википодатака, тако да се могу наћи комплексне ствари. Смештање свих података о публикацијама на Википодатке омогућује да се метаподаци тих публикација униформно приказују на свим Википедијама, на свим референцама које цитирају ту публикацију. Постоји и алатка ORCIDator, која служи за импортовање метаподатака референци. Тренутно на Википодацима постоји 50 милиона ставки, од чега 19 милиона чине публикације; од Викидата конференције одржане у октобру прошле године, искоришћење својстава везаних за публикације је нагло скочило (нпр. својство "Аутор" има 200% искоришћења у односу на раније). Затим је дато још неколико добрих примера из праксе где се види моћ овог система: постоји граф референци, сајт Scholia, такозвани "Зика корпус", пример Акутне промијелоцитичне леукемије, Gene Wiki Project и сл. Такође су кренули да сарађују са доста издавача, тако да се константно увозе нове публикације на Википодатке (тим пре што многи подаци постају све више доступни и ослобођени). На крају није било превише времена за планирану радионицу, тако да смо позвани да се укључимо онлајн. Пре самог краја најављена је следећа WikiCite конференција за крај новембра у Сан Франциску.

Ручак смо Мики и ја овог дана искористили прво за мало одмора, а онда и за једночасовни разговорни састанак са извесним Маршалом Милером, пројектним менаџером у Задужбини. Наиме, њега сам упознао на првој сесији везаној за истраживања, пошто је седео до мене, па смо се тада договорили да мало подробније попричамо. Он се бави истраживањем везаном за ретенцију нових корисника на Википедијама средње величине. Како смо и ми Википедија средње величине, интересовале су га праксе и чињенице везане за нашу заједницу, па смо му Мики и ја то мало ближе објаснили. За сада Задужбина има два пилот пројекта на чешкој и корејској Википедији, где постоје особе које представљају спону између Задужбине и тих заједница.

Након ручка присуствовао сам трима сесијама везаним за оно што би енглези назвали "advocacy", а што бисмо ми условно превели као "лобирање". Прву сесију, под називом "Викимедија vs Дезинформације", држали су Димитар Димитров из Бугарске и Јан Герлах из Немачке, а који иначе раде у Европском парламенту у Бриселу. Њихова презентација се дакле бавила тематиком Викимедије против дезинформација, или терминологијом модерних флоскула "facts matter" против "fake news". Владе многих држава одавно управљају информацијама које пласирају јавности, али је Задужбина тек у свом годишњем извештају за 2016. годину нагласила како су "чињенице битне". У Европској унији је недавно састављена "Експертска група високог нивоа за лажне вести", мада Дими тврди да нити је то експертска група, нити је високог нивоа. У сваком случају, њу чине представници чланица ЕУ, као и представници великих стејкхолдера — Гугла, Фејсбука, Твитера и Викимедије. Дат им је циљ да реше проблем лажних вести за три месеца, што је прилично нереалистично. Битно је свакако било дефинисати шта значе "лажне вести" — испоставља се да је битна намера обмане, а не просто пласирање неистина (ово је убачено због заштите слободе говоре у контексту сатире, на пример). Након овога, Јан и Дими су представили ситуације по овом питању широм света: у Бразилу одавно постоји кампања против лажних вести, у Малезији је криминализовано ширење лажних вести о држави, што је довело до цензуре критике рада државе (срећом нова влада је најавила да ће опозвати тај закон), у Француској је Макрон предложио закон против лажних вести, али који би био ограничен само за трајање изборне кампање и где би се могло тражити од суда да захтева уклањање садржаја (доњи дом је прихватио овај закон, али га је Сенат оборио) — ово је заправо један од светлијих примера где држава није опортуна и не покушава да ширење лажних вести замени цензуром или неким другим ужасним стварима. Владе широм света свакако планирају свашта, али постоји велики потенцијал да ствари крену по злу. Викимедију често питају за мишљење, али ми немамо завничан став. Међутим, свакако да појединци имају разна лична становишта око тога. Из публике је наведен пример Италије, где је постојало црвено дугме за пријаву лажних вести, али је оно уклоњено. Такође, на Филипинима је за експерта за друштвене медије ангажована бивша секси играчица, а не помаже чињеница да је на Википедији листа филипинских сајтова који пропагирају лажне вести огромна. Још један глас из публике је рекао да је потребно да се заштити против цензуре, односно да је боље да не цензуришемо ништа, па макар и по цену постојања лажних вести.

Друга сесија била је под називом "Баријере у интелектуалној својини за ГЛАМ пројекте у глобалном југу", а дата је перспектива Индије. Сесију је водила Рохини Лакшане, али је суштина сесије била у аудио презентацији коју је снимио Танвир Хасан, који није био у могућности да присуствује конференцији. Будући да је гро сесије чинила Танвирова монотона прича, без икакве презентације, интеракције или било каквог другог стимуланса, било је доста напорно слушати га и разумети га са тешким јужноазијским акцентом. Међутим, оно што сам разазнао је да Викимедијанци у Индији имају доста проблема са копирајтом, ЦЦ лиценце нису свима јасне, као ни концепт копилефта, али да се они упркос томе баве ГЛАМ пројектима. Међутим, у Индији постоје културне стеге и неразумевање интелектуалне својине. На сајту једне од индијских архива, када се покуша преузимање фајла, потребно је дати личне информације као и разлог за преузимање, а ти фајлови су често некорисни, нису у добром формату, представљају лошу копију и сл. Након излагања Рохини је покушала да измами неко питање из публике, која је била у великом муку, али је на крају Чак Рослоф из Задужбине спасао ствар и поставио једно питање, након ког је сесија званично окончана.

Сајлеш Патнаик

Трећу сесију, односно презентацију, у овом низу држао је Сајлеш Патнаик из Индије, а назив је био "Једна по једна слика: како владе могу помоћи у премошћавању информационог јаза на Википедији". Сајлеш, чији је матерњи језик одија, запитао се да ли је недоступност слика врста информационог јаза, па је стога направио мини анкету са 63 људи на самој Викиманији. Преко 90% испитаника је сматрало да то јесте врста информационог јаза, а трећина испитаника је сарађивала са владама како би премостила тај јаз. Оно што је он закључио је да постоје заједнички изазови у сарадњи са владиним институцијама: реч је о тешком процесу, пуном бирократске незаинтересованости и са потешкоћама у разумевању слободних лиценци. Можда се питате зашто баш сарађивати са владама: одговор је да су то једни од највећих произвођача оригиналних података и садржаја; међутим, они често имају ограничен приступ, па онда пропадне труд за дељењем садржаја. Што се тиче конкретног рада и достигнућа у Индији, односно сарадње са локалном влашћу, Сајлеш и његови сарадници су се фокусирали на шампионат у атлетици, где су додате 462 слике (две трећине се користе на Википедији), написано је доста чланака (заједно, ти чланци су имали преко 10 милиона прегледа), а направљене су нове сарадње. Преко сарадње са локалниом властима, локални Викимедијанци су давали информације о отвореним лиценцама и приказивали су им студије успешних случајева. То је за последицу имало акцију да су сви садржаји на свим друштвеним медијима те владине организације (7 сајтова и 8 налога на друштвеним медијима) буквално преко ноћи пребачени да буду под отвореном лиценцом. Сајлеш је своје излагање завршио порукама да је битно промовисати сарадњу и да је потребно доста пилот-пројеката како би се постигао неки већи ефекат, али да се тек тада може утицати на измене у законодавству. На крају није било превише питања, али је Џими Вејлс, који је све време током презентације стајао позади у публици, јавно похвалио овај пројекат и пожелео срећу и успехе у даљим подухватима Викимедијанаца у Индији.

Кетрин Мар

Последња званична сесија за суботу била је пленарно обраћање Кетрин Мар, извршне директорке Задужбине. Она је имала заправо врло кратко али инспиришуће излагање, где се позвала на дух Убунтуа и како се он апсолутно уклапа у оно што ми у покрету радимо и како ми следимо ту доктрину. Пошто је стратегија покрета ових година у пуном јеку, крећемо се ка 2030. години са циљем да будемо заиста глобални покрет. Африка је, поготово са овом конференцијом, пребачена из маргина у центар. Израда и праћење стратегије је у овом тренутку врло важно и, између осталог, морамо да поправимо корисничко искуство у МедијаВики софтверу. Нов изазов је, као што тема конференције каже, премошћавање јаза знања. Тај јаз је најизраженији у Африци, одакле долази свега 1.3% укупних доприноса Викимедијиним пројектима; стога, то нам представља изазов и самим тим прилику да учимо. Са том мишљу је започела панел дискусију и из публике позвала четворо панелиста: Емна Мизуни из Туниса, Олушола Оланијан из Нигерије, Самуел Гуебо из Обале Слоноваче и Ерина Муката из Уганде. Кетрин је постављала питања, што циљана што генерална, а панелисти су наизменично одговарали на њих. Од Емне смо сазнали да су окупљања у Викимедијином покрету веома битна, јер се она са Викиманије у Мексику вратила са бољим разумевањем како реализовати пројекат, што јој је олакшало ствари у даљем раду, а такође јој је посета тој конференцији омогућила на неки начин међународно признање њеног рада; поручила је да причамо у локалним контекстима о супер стварима које се дешавају у Африци у оквиру нашег покрета, како би се ширила свест о томе; за крај је поручила да је изградња капацитета врло значајна и да своје успехе и неуспехе треба делити са другима — свима нам значе платформе као што су Викиманија и Викииндаба, јер оне за директну последицу имају креирање разних корисничких група. Од Олушоле, који је генерално био тешко разумљив, сазнали смо како је то бити "ван" покрета, како је у контексту Нигерије рад на Википедији на енглеском језику врло тежак, што отежава и довођење нових корисника и чини њихово задржавање још тежим; међутим, партнерства су значајна у раду, потребна је посвећеност а сви смо ми волонтери; на крају, изазов је како наћи информацију у данашње доба! Што се тиче Самуела, он је причао о свом супер искуству око организације прве Викииндаба конференције; за Викимедију је истакао да има места за дељење личних успеха — на пример, он је био Википедијанац стажиста и то је знатно утицало на његов живот; на крају, истакао је да му је било супер када је присуствовао првој својој Викиманији, али му је било жао јер је био једини из свог окружења — боље би било да је више људи присуствовало, како би имали супер доживљај као и он. Ерина је, пак, причала како су у Уганди од 2014. године имали пројекте, али да нико није знао за њих и да су први пут препознати од глобалне заједнице тек 2017. године када је присуствовала Викииндаба конференцији; разумевање партнера је доста битно у раду у Викимедијином покрету, а такође су битни потврђивање и препознавање акција људи у покрету; за крај, нагласила је како су такмичења попут Вики воли земљу и Вики воли споменике веома добри за заједнице широм света.

Кетрин Мар са панелистима

Након главног програма, прво неформално окупљање ком сам присуствовао тицало се Викиманије 2019. године у организацији шведског тима, пошто није тајна да ће се Викиманија догодине одржати у Стокхолму. Иако је ово спадало у окупљања, више је личило на стандардну сесију, односно радионицу. Аксл је водио радионицу, а прво питање које је поставио: "шта Викиманија мора да постигне?" У мањим групицама смо дискутовали о томе и покушавали да наведемо што више одговора, који су онда јавно презентовани и лепљени на зид, уз груписање. Након тога, за сваку од већих тема креирана је посебна групица људи која је дискутовала о конкретно тој теми. Ја сам био у групи која је дискутовала о томе како имплементирати односно решити јазове знања, будући да је ове године тема била идентификовање јазова знања. Иако је начелно то била наша тема, брзо смо се удаљили од ње и променили фокус на правилну/бољу документацију конференције. Кад нам је истекло време за дискусије, по један представник сваке од група дао је кратак резиме дискусије и тиме је окончано ово окупљање, уз напомену да су организатори пописали све што је речено и гледаће да то све узму у обзир приликом организације саме конференције. Такође ми је током ове сесије скренута пажња на ову страницу.

Последње окупљање за суботу било је окупљање организатора догађаја, у организацији Корнелијуса из Викимедије Немачке. Наиме, он је желео да на једном месту окупи све оне који се интересују за организовање догађаја. Идеја му је да догађаји не буду апсолутно независни, већ да буду на неки начин повезани и да постоји дељење искустава. Након краћег представљања свих присутних, поделили смо се у две групе, просто зато што је дошло превише људи за конструктивну расправу у оквиру једне велике групе. Обе групе су се бавиле истом проблематиком, а то су два питања: 1) Како можемо да подржимо једни друге? и 2) Како/где можемо да се међусобно повежемо? Током дискусије у мојој групи, изронили су разне добре и лоше идеје: нпр. пар организатора једне регионалне конференције могу бити у организационом тиму наредне године, како би постојао континуитет у организацији и како би се пренела позитивна искуства; што се тиче комуникације, предложено је отварање посебне мејлинг листе за размену искустава по питању организације догађаја, као и Фејсбук групе; Корнелијус је пописао све идеје, тако да би требало нешто од тога да заживи у будућности.

У остатку вечери, након кратког предаха у хотелској соби, отишао сам на вечеру за "функционере", што је стандардни догађај који се на Викиманијама константно одиграва суботом увече, а који има за циљ да пружи место за окупљање за све кориснике са напредним правима у Викимедијином свету (стјуарди, чекјузери, оверсајтери, бирократе, ОТРС корисници, чланови арбитрационих комитета и сл). На тај начин се одаје признање тим људима и Задужбина се бесплатном вечером редовно захваљује за посвећеност. Пошто је реч о друштвеном догађају, по правилу нема много конструктивне расправе, мада ваља запазити да сам појединим битним људима отворио очи по питању реалности на неким од "суседних" вики пројеката. Након овог догађаја сам се са још неколицином учесника Викиманије упутио ка оближњем ноћном клубу, а из изласка смо се вратили у ситне сате. Ситан је број сати који сам спавао, али то није утицало на моју продуктивност на конференцији сутрадан. :)

Недеља, 22. јул

Прва сесија последњег дана конференције била је врло занимљива пленарна презентација коју је држала Џој Буоламуини, која себе сматра песникињом кода. Ко има времена, нека погледа цео снимак сесије, а ја ћу покушати да сажмем то у неколико реченица. Тема презентације је била "Опасности веома белих података и алгоритамских пристрасности". На почетку презентације, Џој је приказала свој кратки видео клип под насловом "Вештачка интелигенцијо, зар нисам ја жена?", где истиче како модерни алгоритми за препознавање лица засновани на машинском учењу често црнкиње "препознају" као мушкарце, укључујући неке од најпознатијих црних жена. Џој предводи организацију под називом Алгоритамско друштво правде и сајт notflawless.ai, чији су циљеви да препознају, истакну и смање пристрасности, а сама Џој је учествовала у TED говорима, била у гостима код Тревора Ное и сл. Она се бори против тзв. "coded gaze", односно алгоритамских пристрасности, где софтвери за препознавање лица не препознају њенено лице, а неки је означавају као мушкарца. Истиче да је код препознавања лица битна тачност, јер често животи зависе од тога (дала је пример полиције у Велсу). Постојао је "златни стандард" у процењивању успешности алгоритама машинског учења, али је ту постојала велика пристрасност у корист мушкараца, што значи да су "подаци судбина", односно да су пристрасности света представљене и у подацима. Стога, инклузија захтева намеру, а та намера је довела до нових бенчмаркова, који су инклузивнији и тачнији. Ти нови тестови процењивања успешности алгоритама за препознавање лица су учинила да њихова тачност буде доста нижа него што је то било раније, поготово за категорију црних жена, где је успешност била око 50%. Да би се тај проблем решио, Џој је писала великим компанијама које се баве датом проблематиком: једино је IBM дао задовољавајући и правовремен одговор и након измена њихов алгоритам је имао далеко бољу успешност; с друге стране, face++ и Мајкрософт су јој дали безвезне одговоре и нису се потрудили да исправе своје алгоритме. Научене лекције су: међусекционалност је битна, врло бели подаци и промена је ствар приоритета. На крају, Џој је поново презентовала свој видео клип, а сада је публици он био јаснији, када је у презентацији дат мало бољи преглед тематике. Након тога, било је неколико питања из публике, везаних за небинарну поделу родова, око вештачке интелигенције, око система класификације људи по боји коже, око поређења са препознавањем говора и процесирања природних језика.

Други сет сесија којима сам присуствовао припадао је треку Колаборације, где су прву сесију држали Никол Ебер и Корнелијус Кибелка из Викимедије Немачке, а са насловом: "Организовањем Викимедијине конференције научили смо једну ствар. Како можемо да је применимо у покрету?" На почетку су се представили, рекли су ко су они и шта је Викимедијина конференција. Они су недавно објавили трогодишњи извештај о организовању ове конференције, а четири битна закључка су: 1) не треба више да будемо "one stop shop", односно место где ће се људи кратко задржавати, 2) фокусирати догађај на стратегију и управљање, 3) оснажити профил и инфраструктуру догађаја у Викимедијином покрету (регионално и глобално) и 4) изградити више и јаче везе како бисмо били заиста глобални покрет. Стога, њихови предлози су да Викимедијина конференција има фокус искључиво на стратегији покрета и управљању (само један трек на конференцији), док би се "учење" пребацило на регионалне и тематске догађаје. Што се тиче трећег закључка, њихова размишљања се крећу на следећи начин: 1) организација већег броја конференција може довести до већег исцрпљивања волонтера, 2) логистика је највишег приоритета, што доводи до ситуације да програм није увек најсјајнији, 3) како да се осигурамо да догађаји заиста остану повезани? 4) како организатори једне конференције да пренесу своје знање и искуство организаторима наредне конференције? 5) правичност у учењу је битнија од правичности у знању. Након ових разматрања, уследила је краћа дискусија у публици, а на крају сесије је најављено да ће следећа Викимедијина конференција бити одржана у Берлину крајем марта 2019. године.

Другу сесију из трека Колаборације водили су Џо Садерленд, Џејмс Алегзандер и Патрик Ерли, сви запослени у Задужбини. Реч је била о радионици везаној за безбедност догађаја. Наиме, они су идентификовали да код безбедности догађаја могу да помогну: публикације, људи са експертизом, технике, обуке и ресурси. Наш циљ је био да на лепљивим папирићима напишемо примере за неке од ових категорија и залепимо их за таблу, а онда су се поједини људи јављали и објашњавали своје писаније. Након тога смо се сви присутни укратко представили, а онда смо износили честе проблеме које смо имали на догађајима — било је пар примера људи који су досадни и сметају другима, затим пар примера узнемиравања и ухођења, затим тајно фотографисање, као и пример да људи дођу на конференцију, али оду са ње због туризма. Након овога, одиграли смо сценарио са улогама: ја сам глумио проблематичног Викимедијанца, Патрик је глумио особу која је нападнута, а Мартин Рулш из Немачке је био треће лице. У том сценарију, ја сам "уходио" Патрика, који се онда жалио Мартину, који се онда суочио са мном, а ја сам негирао икакву акцију. Све у свему, био је ово забаван и едукативан пример, јер је свака Мартинова акција била анализирана и коментарисана, што је узроковало динамичном дискусијом, где су се јасно издвојиле поједине препоруке за препознавање проблематичних ситуација, ношење са њима и потенцијално решавање. На крају су презентери представили њихов нови буклет који се бави тематиком безбедности догађаја.

Након ручка, присуствовао сам сесији из трека Образовање, коју је водила Никол Сад из Задужбине, а са насловом "Дигитална правичност у образовању: доживотне дигиталне вештине и слободно знање за свет". Након кратког енерџајзера, дат нам је задатак да промислимо о питању "Зашто сам дошао на ову сесију и шта желим да научим из ње?". Коришћен је механизам познат под називом "think-pair-share", односно "размисли-упари се-подели", где је циљ да прво особа индивидуално размисли о некој теми, затим да у пару продискутује о њој, а онда неко од њих подели то са остатком групе. Након тога, Никол је започела своју презентацију: свако пето дете на свету не иде у школу, што значи да треба радити на доступности школама и квалитетном образовању. Уједињене нације за свој одрживи развој имају за циљеве такозвана "четири К": креативност, колаборација, критичко размишљање и комуникација. Према "размисли-упари се-подели", позвани смо да нађемо пример где ученици имају могућност да преко Викимедијиних пројеката да уче достижући једно или више од та "четири К". Испоставља се да се практично сва "четири К" могу искористити на Википедији, тј. да Викимедијини образовни пројекти имају доста ефекта. Затим је Никол укратко објаснила шта је Образовни програм Викимедије, а онда се осврнула на правичност у знању у контексту нашег покрета. Постоји неколико битних елемената који морају да буду испуњени за ту правичност: 1) приступ инфраструктури, 2) приступ смисленом, квалитетном и културно релевантном садржају на локалним језицима, 3) приступ едукаторима који знају како да користе дигиталне алате и ресурсе, 4) приступ квалитетном истраживању око примене дигиталних технологија ради побољшања учења и 5) приступ креирању садржаја. Овим званичним приступима Никол је придодала и шести: приступ заједници. Да би илустровала боље сваки од првих пет приступа, дала је по пример за сваки од њих, а негде је и присутна релевантна особа причала мало о томе: 1) Флоранс из Француске је причала о ВикиФундију, односно платформи која омогућава приступ Википедији у офлајн режиму у Африци, где интернет веза често не постоји, 2) Галдер је причао о свом искуству са баскијским језиком, као мањинском језику у Шпанији, 3) Никол је дала пример у Малезији, где инфраструктура постоји, али су већи проблем били наставници, 4) Никол је дала пример Дешборда као одличног алата за праћење активности на образовним пројектима, 5) овде је, без мог знања, позвала мене да кажем пар речи о нашем петничком пројекту, где су полазници у Петници имали фото-школу, где су учили о фотографији, а онда су фотографисали хемијске експерименте и фотодокументовали их на Остави, што је резултовало интересантним фотографијама. Што се тиче шестог — приступа заједници, Никол нас је позвала да опет по методи "размисли-упари се-подели" одговоримо на питања: "Да ли је приступ заједници проблем дигиталне правичности?" и "Да ли су неки од ових изазова постојећи код тебе у твом контексту?" и "Шта можемо да урадимо да одгајимо везу између Викимедијиног покрета и образовног сектора?". Будући да сам у пару био са Томасом из Аустрије, који живи у Немачкој, дефинитивно смо закључили да ови изазови углавном не постоје код нас, али да по питању приступа заједници ствари нису баш тако јасне, јер заједница уме да "грицка" новајлије. Овим питањем и свеопштом дискусијом је ова сесија окончана.

Џими Вејлс на затварању

Последња сесија на конференцији била је церемонија затварања. На почетку је Кејптаунски хор извео неколико нумера на локалним језицима, које су биле врло емотивне, а онда се Џими Вејлс обратио са својим пленарним обраћањем под називом "Стање викија: церемонијалне ствари". На почетку је споменуо битне Викимедијанце који су преминули у претходном периоду (Остин Хер, Крег Френклин, Криштоф Мацхоски, Реј Сејнтонџ и још неколико мени мање познатих људи), а онда је уследило стандардно "одбројавање": прво су устали људи који су присуствовали на свих 14 Викиманија, затим људи који су присуствовали на 10 или више Викиманија, затим људи који су били на 5 или више, па 2 или више и на крају су устали сви, тј. последњи су устали они којима је ово прва Викиманија. У наставку, Џими је споменуо битне јубилеје на Википедијама од претходне Викиманије: Википедија на француском је достигла 2 милиона, Википедије на португалском и кинеском по један милион, велшка сто хиљада, зулу Википедија хиљаду... Такође је споменуо битна достигнућа на афричком континенту, а онда се преоријентисао на нашу борбу за слободу, конкретније на директиву Европске уније везану за ауторска права, где је због спорних чланова 11 и 13, добар део европских Викимедија покренуло кампању, услед којих је Европски парламент гласао против ове директиве. Ово ипак није дефинитивна победа, јер ће ново гласање бити у септембру, тако да се треба припремити. Након тога, на сцену је изашао Феликс Нарти, прошлогодишњи Википедијанац године, који није био присутан када је проглашен за истог у Монтреалу на Викиманији 2017. године. Стога је сада имао кратко обраћање, где је рекао да је веома почаствован и да је та награда уследила као резултат тешког рада; на крају се захвалио Џимију, који је сада објавио Викимедијанца 2018. године, а то је био Фархад Фаткулин из Русије, који није био присутан на конференцији. Такође је споменуо и пар људи који нису добили то признање, али се јесу ванредно залагали у претходном периоду: Џес Вејд и Нахид Султан. Кетрин Мар је после тога кренула са затварањем и захвалила се свима: Викимедији Јужне Африке, програмском комитету, организационом тиму из Задужбине, хотелу и техничком особљу, претконференцијским тимовима, комитету за избор стипендиста, свим волонтерима у организацији и спонзорима и подржаваоцима конференције. Након доста аплаудирања, на сцену је изашао организациони тим Викимедије Шведске, који је најавио Викиманију 2019. године за Стокхолм, од 14. до 18. августа. Најављују да ће то бити јубиларна 15. Викиманија, али уједно и најсевернија. Очекују повећање различитости на тој конференцији, очекују да ће једна од журки бити организована у Градској већници и нагласили су још пар ствари везаних за сам Стокхолм. Након њих, Бав, фацилитатор са почетка конференције, поново нас је позвао да преко Менти платформе одговоримо на питања "Шта сам научио?" и "Шта ћу урадити?". И таман кад смо мислили да је крај конференције, на бину је изашао Асаф Бартов са кратком презентацијом "Стање слаткоће", где је укратко представио феномен "слаткоће", односно Викимедијиног удружења слаткоће — дао је историјат, од 2012. године па наовамо, и закључио како је слаткоћа у свим порама покрета. После овога уследило је групно фотографисање чиме је званично завршен програм конференције.

Око сат времена након завршетка програма, кренули су бусеви, који су нас возили до једног повећег ресторана, где се одржавала журка затварања. Тамо смо имали могућност да вечерамо, уживамо уз перформансе локалних етно-извођача (музика и игра), да нам лице оцртају бојама, а да након тога уживамо у журци, односно модерној музици уз коју Викимедијанци воле да играју. Пошто је журка завршена нешто пре поноћи, са неколицином Викимедијанаца сам се упутио до неког другог локала, где је журка настављена. Међутим, што због умора и претходне неиспаваности, што због чињенице да се сутрадан рано мора устати, Мики и ја смо напустили ту журку око један сат иза поноћи.

После конференције

Шведски тим представља Викиманију 2019.

Будући да се Викиманија завршила у недељу увече, а наш лет за Доху је био око поднева у понедељак, није било превише времена за било шта након саме конференције. Стога, спремили смо се и пошли на дуг пут назад кући. Занимљива ствар је да је на лету до Дохе, који је иначе био полу-празан, био велики број Викимедијанаца, што сам ја искористио да добар део лета причам са Даријом из Викимедије Велике Британије, која, исто као и ја, не може да спава у авионима.

Закључак

Ова Викиманија је по много чему парирала осталим, а посебно скоријим Викиманијама. Организација је била углавном добра, са изузетком технике, која је у пар битних наврата поприлично трокирала. Правовременост је била прилично добра, програм је био разноврстан и углавном занимљив. Углавном сам стигао да идем на разне сесије, али је то значило да је цела конференција била врло исцрпљујућа, јер је после сесија био блок тематских окупљања (где сам често хтео да присуствујем на два или више догађаја истовремено, што и даље није физички могуће), а након тога друштвени догађаји. Са врло мало сна, а пуно активности, ово је дефинитивно била једна од испуњенијих Викиманија.

Микијево виђење

Овогодишња Викиманија, четрнаеста по реду, одржана је од 18. до 22. јула 2018. године у Кејптауну, Јужна Африка. Викимедију Србије су представљали Филип Маљковић и Мирослав Лоци. Претконференцијски део је организован у среду и четвртак, а званични програм је трајао од петка до недеље. Тема конференције је била Премошћивање сазнајног јаза: Напред уз Убунту, у духу афричке Убунту идеологије која се заснива на принципу веровања у универзалну везу дељења која спаја цело човечанство.

Фокус је био на пет тачака:

• Како премостити јаз сазнања, да би се покриле многе сфере знања које недостају на Вики пројектима;
• Како да постанемо глобално разнолики какво је и само човечанство;
• Идентификовање нових облика знања које треба да инкорпорирамо у пројекте;
• Дељење научених лекција (шта је радило, а шта не), како бисмо заједничким снагама дошли до решења;
• Ширење заједнице волонтера који доприносе слободном знању.

На основу ових тачака направљен је програм који је био подељен у 5 слотова, са 7 тема, а сесије су могле да садрже и више од једне теме: Језик и писменост; Квалитет садржаја; Приступ и приступачност; Права и политике; Учешће и представљање; Облици знања; Стање заједнице.

Претконференција

У уторак увече је организован коктел добродошлице, где су учесници имали прилике да се упознају и пробају домаћа вина са јужноафричких плантажа и кобасице од антилопе, као и да се региструју.

Присуствовао сам дводневном претконференцијском догађају Learning days тј Дани учења, који је био доста занимљив. Према претходно попуњеним упитницима, учесници су били подељени у две групе, Традиционалну и Лидерску.

Среда, 18. јул

Учесници образовних дана

Сесију за Лидере водиле су Дејна Мекрди и Винифред Олиф, и прво смо одиграли једну игрицу за упознавање, под именом Think Pair Share, где је требало да смислимо одговоре на задата питања, затим седнемо до неког кога не знамо и по 2 минута говоримо док нас друга особа без речи слуша, па заменимо улоге. И на крају да поделимо причу нашег саговорника са свима. Питања су била: 1.Зашто је Викиманија значајна, 2. Шта се значајно десило у нашој Вики заједници, 3. Који су то изазови са којима се сусрећемо.

Ја сам разговарао са Кели из Вашингтона која је (махом сама) укључена у спровођење Еду програма на 4 колеџа, док сам ја говорио о нашим ГЛАМ активностима. Ово је добар начин за вежбање активног слушања, када треба само да се фокусирамо на то што саговорник прича, а не на оно што бисмо следеће рекли. Такође, јавља се питање колико саговорник може јавно да подели од оног што је чуо, а да не наруши приватност говорника.

Следећи сегмент је био посвећен Слушању. “Слушање је веома опасна ствар - ако слушаш, можеш бити убеђен.” Главна идеја је била да нам приближе процес слушања саговорника, који бисмо могли да искористимо у комуникацији са заједницом, како онлајн, тако и директно. Ми слушамо да бисмо: добили информације, успоставили бољу комуникацију, побољшали свој рад, сазнали нове погледе на проблем, да не бисмо пропустили нешто важно… Али у доба лажних вести, манипулације информацијама и скривања истине, јављају се следећи проблеми: понекад је тешко доћи до правог извора информације, можемо открити више него што је потребно, можемо причи дати негативну конотацију и слично. Сусрећемо се са “увредљивим слушањем” на нашим догађајима, када представници државних медија долазе под изговором Овде сам да вас слушам. Важно је имати на уму да саслушати неког не значи по аутоматизму да се слушалац слаже са изнесеним ставом.

У наставку смо добили Уводну реченицу и требало је да удвоје проширимо дијалог, па сам ја извео један скеч са Винифред око ситуације где је она била незадовољна послом, а ја сам јој, као брижан муж, нудио савете и информације. Из овога смо закључили да постоје три основна начина слушања: -Слушање ради побеђивања (није тачно, ниси у праву, не него) -Слушање ради поправљања (најчешће се јавља; помири се са тим, дај отказ, тражи нови посао) -Слушање ради сазнавања (јесам ли у праву?, то звучи баш лоше, ако сам добро разумео/ла) Током дана смо увежбавали овај сазнајни начин у разним активностима.

Следећи сегмент је био посвећен набитнијим и највећим проблемима са којима се наш покрет суочава, и ми смо издвојили 4 целине: Здравље заједнице (изгарање, ретенција волонтера, јаз и баријере за учешће, конфликти) Улоге и ресурси (ефективност трошења средстава, улога Задужбине, дистрибуција средстава) Шири свет (политике, лиценце, закони, лобирање) Сарадња (дељење информација, недостатак садржаја глобалног југа на пројектима, онлајн и уживо организовање и повезивање) На основу тога смо одржали једну радионицу и представљен нам је Протокол колективног решавања проблема, који је био усмерење за задатак који смо добили. Поента овог протокола је да спонтано изазове нове идеје за решавање проблема и може да се примени у многим ситуацијама. Потребно је изабрати презентера (који представља проблем) и фацилитатора (који ће мерити време), уз групу слушалаца. Презентер говори 5 минута о свим угловима проблема са којим се сусрео. Затим следе појашњавајућа питања (слушаоци испитују презентера како би јасније разумели проблем - ко, шта, где, када) - 5 минута; па потпитања (да би помогли презентеру да прошири идеју (како, зашто) - 5 минута Након тога слушаоци започињу групну дискусију (као да презентер није пред њима) - 10 минута На крају долази осврт - презентер говори о ономе што је чуо током дискусије и шта му је привукло пажњу или указало на потенцијално решење. Ја сам представљао проблем “скривања” негативних искустава приликом пројеката, који настаје како би огранци деловали успешније и смелије, а као последицу има могућност понављања истих проблема у другим заједницама, услед непостојања заједничког места за Потенцијална решења на Мети, које би служило као прва помоћ за предухитрење решивих проблема. Проблем је био нејасан, јер нам је дуго требало да разјаснимо да он постоји, и да се многе заједнице сусрећу са њим. Потенцијална решења су: Страница на Мети, превођење извештаја о пројектима на енглески језик на блоговима и укључивање више Научених лекција.

ГЛАМ програми и партнерства

Једна од сесија на којој сам учествовао као говорник је ГЛАМ програми и партнерства, где је Алекс Стинсон представио ГЛАМ активности широм покрета (између осталог је похвалио и рад ВМРС), затим смо Васја из Бугарске и ја представили оно на чему наше заједнице тренутно раде, и затим су нам постављали питања у вези са имплементацијом ГЛАМ програма и начинима за успешно стажирање у установама културе. Занимљив је приказ Животни циклус развоја ГЛАМ пројекта у Бугарској, где су представљени сви битни кораци и достигућа, што бисмо и ми могли да урадимо са нашим Еду програмом и/или ГЛАМ програмом.

Следећа сесија је била посвећена кратким представљањима пројеката широм Вики заједнице. Левон је говорио о Вики догађајима у конфликтним зонама, будући да је Украјина захваћена грађанским ратом, Рупика је представила организоване догађаје уређивања Панџаби Википедије, Феликс из Гане о прикупљању волонтера, Васја је говорила о ВикиБотевграду, првом вики граду, Валаа из Египта о ангажовању студената филолошког факултета у писању чланака о знаменитим женама, и Снежана из Македоније о ГЛАМ и Еду партнерствима која су склопили у протеклих годину дана.

На последњој сесији смо се осврнули на пређене теме и научене лекције, где је свако од нас рекао шта му је био најупечатљивији део дана, као и да ли имамо неке сугестије за сутрашњи дан, да ли је нешто прескочено, итд.

У последњем тренутку је најављена бонус вечерња сесија под шаљивим називом Веза на једну ноћ са друштвеним мрежама, која је била изузетно занимљива и препоручујем вам да је одгледате.

Четвртак, 19. јул

Други дан се наслањао на тематику Слушања заједнице из претходног дана, тако да је на почетку било речи о најефективнијим комуникационим каналима путем којих можемо слушати заједницу:

1. Најбржи начин за то је коришћење друштвених мрежа (твитер за вести, инстаграм за најављивање догађаја, фејсбук групе за консултације и креирање онлајн заједница - добар пример за то је #100wikidays).
2. Такође се организују и “фокус групе”, односно групе активних волонтера (10-15 људи) који могу да осмисле нове пројекте и дискутују о побољшању постојећих.
3. Локалне конференције су се до сада показале као најбољи начини за ангажовање онлајн вики заједнице у офлајн активностима и за упознавање википедијанаца.
4. Све ствари везане за измене и побољшање Википедије обављају се на Тргу, заједно са идејама за нове онлајн пројекте, маратоне, такмичења и сл.
5. Анкете и упитници се користе за прикупљање одговора од заједнице и о њима ће бити више речи даље у тексту.
6. “Оpen office” простор за дружења и састанке (канцеларија ВМРС)
7. Ради одржавања духа заједнице, важно је организовати редовне месечне састанке на локалном нивоу и на доступним локацијама.

Из овога сам приметио да смо ми доста инволвирани у повезивање чланова заједнице, и иако ту има места за побољшање (чешћи састанци заједнице, који не би нужно имали тему окупљања, већ би само инспирисали чланове да се појаве), прилично смо вољни да смањимо разлику између википедијанаца и викимедијанаца.

Током друге сесије, Џеки Кернер је као најбитнију ставку комуницирања са заједницом навела Прикупљање информација. Побројала је више облика анкетирања различитих група, и њихове добре и лоше стране.

Натпис

Тип	Опис	Начин прикупљања	Доношење закључка	Лакоћа 1-10	Користи	Ограничења
Анкета	структурисан, онлајн/уживо, за све / циљано, ставови, знање, мишљења	идентификовати циљну групу, питања и циљеве, може и гласање	анализом одговора	4	допире до многих, узорковање, штити приватност, омогућава циљну групу, учесници се осећају питано, лако за онлајн анализу	тешко поставити права питања, ако има отворена питања - тешко за анализу, превођење отежава анкету
Консултације	отворена дискусија на ВП, прикупљање података о смеру орг, или доношењу политика	лично и на ВП, јавни форум, сви могу да учествују, може са упитником да би се и анонимно јавили	одлуку доносе предлагачи на основу изјава, они не гласају, само представљају прикупљене закључке и образују одлуку	6	отворено - учешће и начини одговора, сва мишљења важе, потенцијал за добре односе ако је отворена комуникација, унапред припремљен превод, у вики духу	тешко сортирати одговоре, неки учесници могу бити прегласни, мање анонимно - могу се ућуткивати појединци због досадашњег рада, тешко да може бити вишејезична расправа, нису сви учесници циљна група
Комисија	формално тело одабрано да одлучи о нечему, догађају, политикама, проблемима	интервјуи, анкета, секундарна помоћ	већином гласова или консензусом, у складу с правилима	8	знање и искуство, подиже мотивацију чланова, очи и уши заједнице, посвећена група	организовање састанака, скупо ако укључује путовање, лоше одлуке које никоме не одговарају зарад компромиса, гласни чланови могу да доминирају групом
Листа жеља заједнице	одлуке на шта трошити ресурсе (време/новац), укључује предлог и гласање	почиње процесом подношења предлога, учесници/тимови морају да попуне формулар који објашњава проблем, сортирање предлога, заједница гласа	на основу гласова, одлучује се колико ресурса се издваја, зависи од комплексности проблема, капацитета	5	Лако за покретање, креира фокус на основу популарности, омогућава приоритизирање, циклични процеси и фидбек, дељење знања	новајлије искључене - немају вики скилове, морамо лично позивати људе да се придруже дискусији, тешко категорисати - потпитања и разумевање, мале заједнице немају капацитете ни фидбек
Интервјуи	начин да се прикупе информације од појединаца или групе, путем 1-1 разговора, о мотивацији, интересима	пар појединаца, припремљена питања за усмеравање разговора, питања за разјашњење	интервјуисане особе доносе одлуке, интерјвуи могу бити квалитативно анализирани да одреде теме и могуће даље акције	7	темељно, широко, много нових идеја, додатна питања уживо, остаје се на теми, циљано ка групи, разговор уз пиво :Д гради се поверење, флексибилно као сваки раговор	много времена за састављање питања и интервју и нарочито анализирање, документовање, много фидбека, ограничен број учесника, може бити неугодно
Мејлинг листа	место где људи дискутују и размењују информације онлајн	ако неко има проблем или питање, може да га пошаље било кад и чланови ће одговорити на листи	на основу одговора са листе	4	лако послати мејл који сви на листи виде, брзо добијање много одговора, може се користити као начин за привлачење пажње ка другом облику прикупљања информација	нагомилавање идеја - тешко за доношење одлуке, разговор се сведе на пар људи, може да скрене са теме, заоштравање дискусије, тешко за праћење, много одговора без фокуса, ограничен број учесника, не може се превести

Пролазили смо детаљно кроз све облике и наводили њихове позитивне и негативне стране, а после тога нам је подељен шаблон анкете, који је требало да самостално попунимо и већина учесника је одабрала проблем Родног јаза, те смо се трудили да осмислимо што бољу анкету и извучемо што више информација, а уједно не будемо нападни и општи. Онда смо ревидирали састављене анкете, и Џеки нам је сугерисала на шта да највише обратимо пажњу. Групна перспектива је од великог значаја, јер отвара нове идеје и решења, али се јавља проблем формулисања анкете и питања, тако да сви учесници могу да одговоре. Треба избегавати дводелна питања, нејасно формулисане реченице, ограничити питања директно на оног ко одговара (шта ТИ мислиш, да ли си се ТИ сусретао/ла…). У суштини, сесија је била добра и сазнали смо више о начинима обраћања заједници, што свакако може користити у будућности.

Следи сесија Мотивисање заједнице, која је била доста занимљива, а држале су је Египћанке Рим и Валаа, и Анмол из Индије. Они су препознали проблем ретенције у својим заједницама и покушали да га предупреде тако што би одгајали новајлије на специфичан начин. Наиме, поред радионица уређивања Википедије, организовали су забавне активности, попут фудбалских утакмица, плесних вечери, музичких надметања, друштвених игрица, учешћа у научним изложбама…

На тај начин су новајлије биле инспирисане да пишу о активностима у којима су учествовале, да фотографишу дешавања и поставе на Оставу, а затим и повежу са страницом своје школе, што им помаже да уче да се сналазе на Остави, илуструју чланке на Википедији, а уједно и да уче о ЦЦ лиценцама. У Египту је, пак, ситуација другачија, јер је на њиховим пројектима заступљен обрнут родни јаз, односно преко 90% учесника су жене. Ову ситуацију су искористили како би промовисали писање о египатским уметницама и значајним женама арапског света 4 године заредом, награђујући учеснике ЊикиЊомен такмичења, догађаја Викимедије Египта и такмичења о историјским темама на Википедији на арапском. Њихов рецепт за ретенцију волонтера је: бирати ентузијастичне људе за организовање догађаја, који би мотивисали и усмеравали учеснике; одвојити време и труд за помоћ новајлијама; ценити волонтере и захваљивати им на доприносу, каткад и награђивати их ситним поклонима, укратко показивати им да пројекат не би био исти без њих и да је њихов допринос значајан.

Игра скалирања

На сесији затварања, играли смо добро познату игру скалирања: на различитим странама просторије налазе се две крајности, а појединци се распоређују у односу на то којој крајности придају већу важност. Примери за то су: Да ли нам је важнија ефективност у трошењу средстава или штедња, да ли више средстава значи више проблема или више могућности, да ли је битнија транспарентност или очување прватности, да ли би критичан посао требало доделити волонтерима или запосленима, да ли се за организовање догађаја треба консултовати шири круг људи или специјално задужена комисија…. Ове тврдње су покренуле жучну расправу око исказаних ставова, али је ипак била занимљива игра и учесници су наставили да дискутују о поменутим темама и након завршетка програма.

У разговору са другим учесницима, дошли смо до закључка да су претконференцијске сесије махом биле интерактивне и да смо могли много да научимо самим присуствовањем, да је материјал био изузетно користан и да нам је пружена прилика да дамо повратну информацију директно током сесија. Такође, генерално сам запазио да је током ових сесија опадала пажња учесника, многи су присуствовали само на почетку и крају, али у прилог томе је и чињеница да су постојале и друге активности (5 у среду и 7 у четвртак), тако да претпостављам да су људи желели да чују и друге теме. Ово је први пут да ја присуствујем овим Образовним данима и најупечатљивији су ми сегменти мотивације заједнице, које сам се трудио да пренесем опширније, како бисмо могли да их применимо и код нас.

• Неке од замерки приликом регистрације: редослед на списку учесника је био нејасан, затим иако је приликом попуњавања онлајн формулара било могуће одабрати ако не желите да вас фотографишу, то није било укључено у пакетић, већ је требало накнадно да се јаве да би добили црну (!) пантљику која се на црној Вики мајици и не примећује.

Петак, 20. јул

Након отварања конференције, прешао сам у салу за ГЛАМ, где сам присуствовао троделном слоту посвећеном ГЛАМ достигнућима. Сандра Фокоње из Задужбине је представила истраживање свог колеге Џонатана Моргана, који је препознао 49 болних тачака Викимедијине оставе у раду са ГЛАМ институцијама, а већину њих је обухватио (и потенцијално им нашао решење) у структурираним подацима. Између осталог, недостатак вишејезичности онемогућава адекватну претрагу, мапирање ГЛАМ база података је тешко и потребна нам је боља и лакше проналазива документација. Иако постоје алати попут GLAMorous, GLAMorgan, BaGLAMa2, требало би поједноставити приказ. Због тога је 2017. настао пројекат Структурирани подаци на Остави, који стреми да претвори слободне датотеке у машински читљив формат како бисмо их лакше претраживали, уређивали, организовали и користили. Како би се ово омогућило, подаци са Оставе бивају премештени на Викибазу, исти софтвер који се користи за Википодатке. Уз ове новине, планира се и побољшање разумевања категоризације и шаблона. Углавном, на овоме ће се радити још дуго и помогло би им да се прикључе особе које су у додиру с ГЛАМ пројектима, које би испробале пилот пројекат.

Дискусија о јазу у глобалним ГЛАМ капацитетима

У другом делу сам присуствовао дискусији о јазу у глобалним ГЛАМ капацитетима, на којој су учествовали Феликс и Стела из Гане, Самјуел из Обале Слоноваче и Васја из Бугарске. Говорило се о томе да се ГЛАМом углавном сматра сарадња са великим институцијама, али се често заборавља на мале институције са неприкзаним збиркама са недовољно финансијских средстава. Отворена је позиција у Задужбини на место ГЛАМ менаџера и незаступљено наслеђе. Баш из тог разлога су позвани представници мањих заједница, па је Феликс представио изазове у сарадњи са Народним архивом Гане, а то су најчешће бирократија (потписивање меморандума је трајало преко годину дана, када је дошао нови директор који је тражио ревидирање пртнерства), својатање материјала од запослених, мета-подаци нису били на енглеском… У Обали Слоноваче су институције врло резервисане и не разумеју шта се тражи од њих, тако да су користили пројекат #1либ1реф да би успоставили темеље сарадње са установама и то се показало као добар план. У Бугарској је ситуација слична као у Србији, будући да је пост-комунистичка држава, па је тек у задњих 10 година започето са дигитализацијом културног наслеђа. Државни архв је саопштио да немају времена ни људи да се баве тиме, и да волонтери треба да се укључе у дигитализацију, што је резултирало тиме да се одабере садржај који је релевантан и потребан за Вики пројекте и управо захваљујући томе је употребљивост добијених датотека велика. Идеална ситуација приликом стажирања је да стажиста (у сарадњи са Викимедијом) одабере тематику и садржај који треба дигитализовати/ослободити. Будући да бугарски Архив поседује многе материјале везане за друге државе, направили су Архивски Изазов и укључили Википедијанце махом из ЦЕЕ региона. Дигитализација садржаја је тренутно најзаступљенији модел сарадње, зато што садржаја углавном нема на интернету, а и настојимо да сачувамо сва документа којима прети нестајање, што због старости, што због неадекватних услова у којима се чувају. Јавља се и проблем где након потписивања меморандума, не предузимају се даљи кораци, или да волонтери морају да плате улазнице чак иако имају уговор о сарадњи.

Закључци: склапањем једне сарадње отварају се врата за сателитске установе исте тематике; укључити што више радника установе у уговор; постарати се да медији објаве вест о сарадњи чим је склопљена; преусмерити што више посла на саму институцију јер су они стручњаци; ослонити се на надлежну установу да подстакне мање установе на сарадњу; битна је ставка када се на уговору налази и потпис неког важног из Задужбине; требало би укључити и друге заједнице да би се превео садржај и илустровали чланци и на другим језицима; требало би направити и страницу са моделима које треба избегавати.

Последњи део слота, где ми се Филип придружио, био је посвећен пројекту #1либ1реф, који је настао пре 3 године са идејом да сваки библиотекар на свету убаци по једну референцу у чланак на Википедији. У трећој години је било онолико измена колико их је начињено у претходне две заједно. Ове године је учествовало преко 20 огранака, а преко 40 њих је поделило објаву на друштвеним мрежама. Овај пројекат се још увек развија на глобалном југу, јер он није довољно укључен због јануарског лета и годишњих одмора. Због тога ће се водити и јужна кампања #1либ1реф Југ, који ће трајати током маја. Следеће године ће се додати и #1либ1реф за изјаве на Википодацима, како би се препознала важност проверљивости структурираних података. Сајт на коме се могу тражити нереференцирани чланци налази се овде. Степен раста овог пројекта је врло велики, и његов потенцијал укључивања и мотивисања велике групе професионалаца потврђује да овај модел доноси резултате. Такође смо набројали начине како допрети до будућих учесника: Твитер, блог Задужбине, Фб групе, недељник Википедије, мејлинг листе, библиотекарске мејлинг листе, банери на Википедији, страница на Мети, Линкедин, Инстаграм.

Током ручка сам присуствовао Образовном састанку који је водио Филип и фотографисао учеснике, а уједно сам решавао и квиз који је Викимедија Јерменије делила на ЦЕЕ штанду (о историји Јерменије и Јеревана), где сам освојио мајицу :)

После ручка смо имали још једну сесију која је ближе објаснила Ново структурирање података на Остави, о којем сам уопштено писао малко изнад. Дакле, реч је о највећој измени на Остави од њеног оснивања, када ће се претворити у структуриране, машински-читљиве податке (углавном омогућено захваљујући Википодацима и њиховим софтвером, Викибазом). На ову идеју се дошло услед све гласније потражње заједнице на Остави, како би се датотеке учиниле лакшим за преглед, уређивање, претрагу, организовање и коришћење, и да Остава постане вишејезична. Ова измена ће пружити нове могућности за једнакост знања на Остави и другим вики пројектима. Без структурираних података, мултимедијалне датотеке на Остави везане за недовољно представљена знања још увек је тешко пронаћи, превести и описати. Са овом новом опцијом, датотеке ће садржати описе на више језика, и Остава ће моћи да се претражује на било ком језику. Чим се описи датотека на Остави умреже са Википодацима, имаћемо могућност да их спојимо са структурираном базом знања која ће садржати сва богатства култура широм света. Такође, нове техничке измене мета-података ће омогћити новине у процесу постављања датотека на Оставу и рачунања метрика, и имаће многе нове опције и алатке.

ЦЕЕ штанд

На паузама између слотова сам се махом налазио за ЦЕЕ штандом, где сам делио чоколадице, разгледнице и беџеве, а успут заинтересованима показивао наше ГЛАМ и Еду брошуре (како сам имао само пар примерака, па нисам хтео да их неко узме тек тако) и углавном су афричке заједнице имале питања око успостављања сарадње са образовним институцијама и музејима, иако је понекад тешко дати савет малим заједницама, јер ми имамо подршку ЗУОВ-а и Министарства културе, али сам предлагао опције које смо ми користили пре наглог раста наших програма. Иначе, концепт штандова је замишљен тако да на улазу у Свечану салу стоје столови тематских група и огранака, са промо материјалом и волонтерима који би одговарали на питања заинтересованих пролазника. Наш штанд је пријавила Викимедија Украјине и одвојила је места за све остале ЦЕЕ чланове да се рекламирају.

Прикупљање знања са маргина - рад са маргинализованим заједницама

Једна посебна панел дискусија којој сам присуствовао је Прикупљање знања са маргина - рад са маргинализованим заједницама. Говорници су били представници домородачких народа Јамајке, Ипаи-Кумjаи заједнице из Калифорније и Мексика, Jомба Шошоне заједнице из Неваде, племена Цонга из Јужноафричке Републике, најниже друштвене касте Далита из Индије, а модераторке су биле Анасуја Сенгупта из Индије и Сико Бутерсе из САД. Свако од њих се представио, одакле долазе и шта их је навело да се укључе у вики пројекте: непостојање информација о индијанским племенима осим статистика о самоубиствима и степенима алкохолизма и наркоманије; услед европских освајања ступио је на снагу закон о земљишту у Јужноафричкој Реп. који налаже да се племена сместе у резервате и да се систематски не финансира њихово здравство и образовање, те је почетком 20. века обављена студија која предвиђа да ће Шицонга језик нестати за 50 година и то је покретачка снага која тера говорнике да доприносе Википедији на свом језику и сачувају га; Далити су “недодирљиви” и одбачени - у прошлости ако би Далити слушали разговор Брамана (највише касте), одсекли би им језик и сипали олово у уши, а уједно сада жене Далита чине 0,1 посто новинара, интелектуалаца и радника у медијима у Индији. Након тога су описали чиме се баве у Покрету, попут приказивања наслеђа роболасничког друштва у модерној Великој Британији на Википедији; нестанак племена Кумјаи (од 90.000 на 4270 сада, а само 47 људи и даље говори њихов језик) главни је мотиватор њиховог рада на ревитализацији културе и језика уз помоћ Википедије; чињеница да мање од 7% припадника њиховог народа стекне више образовање те су дошли на идеју у сарадњи са студентима урођеницима и припадницима народа из резервата да све радове у вези са културом свог народа објаве на интернету, да праве аудио белешке и транскрибују их, а онда су дошли и до Википедије и пишу чланке о својој заједници, Шицонга је званични језик ЈА али још увек не може да се нађе много ствари на интернету на том језику, и најбоља платформа је била Википедија, и од 12 чланака дошли су до 600; непостојање аутономије знања јер су све о потлаченима написали њихови тлачитељи довело је до оснивања пројекта Чије Знање, где је мапиран садржај који је пристрасан и путем маратона су успели да побољшају 150 чланака - довело до тога да корисница далитског порекла промени налог у име белог човека, како је не би сматрали субјективном и оспоравали њене измене; снага маргина је да узбурка језгро, и обавеза маргинализованих заједница је да се еманципују. Јавља се проблем где је једна припадница Кумјаи племена, доктор наука, хтела да пише чланак о својој заједници и да јој је флегован чланак у песку и послат на преглед, где је одлучено да се не поставља на ГИП јер не задовољава академске стандарде, и то је највећи разлог демотивације. Сви учесници панела су претходно присуствовали дводневној конференцији Деколонизација интернета, и говорили су о осећају солидарности због маргинализације, и да је Википедија оно што их спаја и омогућава да постигну своје циљеве. Нажалост, панел је трајао прекратко за овако важну тему, али је позитивно то што је оваква тема коначно започета и што се гради нада за побољшавањем тренутне ситуације. Топло вам препоручујем да послушате ове интересантне приче.

Након овог панела је уследило предавање "Правичност знања и просторна правда на Википедији" које је Филип детаљно описао раније.

Што се тиче постпрограмског дела, учествовао сам на два састанка, ЛГБТ+ (са Филипом) и након тога ЦЕЕ окупљање. Први састанак није био превише продуктиван, јер је модератор био врло нестручан и од десет (!) тема колико смо имали на дневном реду, успели смо да пређемо тек три, с тим што сам ја морао да подсећам колико је времена остало и чињеницом да смо о прве две теме разговарали 40 минута. Већина заједица бојажљиво и пасивно подржава лгбт+ активности, иако се увиђа потреба за покривањем тих тема на вики пројектима. Морали смо да напустимо састанак пар минута раније јер су нам почињали други, конкретно мени ЦЕЕ састанак који је био неуобичајено кратак и ефективан.

Чланови ЦЕЕ региона на Викиманији

Прво су представљене метрике такмичења ЦЕЕ пролеће. Сви локални организатори су увели шаблон који је олакшао прикупљање метрика и то је добра пракса. Изнете су неке напомене:

1. ако имамо шаблон са пољима, треба да имамо списак могућих одговора за шаблон, како би бот могао неометано да попуњава табелу (дакле без Аустроугарске, СССР, Југославије…)
2. јављао се недостатак информација о земљама о којима је чланак, јер поље није било обавезно.
3. ако нам требају још неке метрике, треба да се обратимо Мастију да и то укључи.

Написано је 8340 нових чланака и 578 допуњено, што је укупно 8918 чланака. Највише чланака је написано на украјинском, што им је отежало ситуацију око жирија. Имали су 4 члана, један се није одазивао, два су рекла да је тешко да сви чланови све прегледају, али да могу да се поделе на 500 чланака по особи. Учествовала су 53 нова уредника, 36 жена, чак и 11 ИП адреса, што је укупно 403 учесника. Затим смо говорили о ЦЕЕ састанку 2018. Биће одржан у Лавову, Украјина од 13. до 15. октобра 2018. Свака заједница може послати до 2 делегата чије ће трошкове пута и смештаја покрити грант за конференцију. Заједнице/огранци могу (и добродошли су) да изаберу још учесника, али те трошкове ће сносити сама заједница која их је одабрала. Желимо да конференција буде разноврсна и продуктивна. Охрабрујемо ЦЕЕ огранке и заједнице да изаберу разноврсне представнике, који ће прикупити искуства и пренети их својој заједници (неког искусног ко може да подучава и дели искуства и/или неког новог ко може да научи). Више информација може се наћи на Мети. Следећа тема је Програм конференције, који ће чинити три главне теме: 1) Стратегија региона - велики смо регион и до 2030. ћемо бити мање битни, јер ће нас прерасти други региони. Како да останемо значајни до 2030. Повећавање нивоа сарадње, нови међудржавни пројекти. Треба да променимо нешто. Важно је и осигурати развој малих заједница и језичку разноврсност. 2) Развој капацитета - уместо да радимо на томе током Викимедијине Конференције, ми ц́емо више пажње томе посветити на регионалним састанцима. Развијање локалних заједница; рад са Википодацима на локалном нивоу; привлачење нових уредника; досезање ка образовању; решавање конфликата, и мапирање капацитета заједнице. Направити анкету о томе и, ако је могуц́е, затим пратити током састанка ЦЕЕ-а и учинити нешто у вези са тим. 3) Радне групе о сарадњи изван граница, међународна такмичења, Адвоцацy & Цопyригхт Лањ и родни јаз. Затим смо разговарали и о ЦЕЕ састанку 2019. где сам пренео предлог нашег огранка да је Викимедија Србије вољна да организује следећу конференцију, али да се прескочи подношење предлога и бирање. Претходно се помињало организовање у Чешкој, Мађарској и Аустрији. Одлучено је да на нашем састанку УО дискутујемо да ли желимо да организујемо ЦЕЕМ и да на мејлинг листи саопштимо своју одлуку, па ако нема других предлога, бићемо ми организатори. Сузана из Јерменије је поделила вест да ове године Јереван слави 2800 година постојања и поводом тог јубилеја су одржали такмичење у писању чланака након којег је изабрано 18 победника. Сви они су позвани да присуствују слављу и окупљању у канцеларији ВМАМ. Прва три места су заузели Русија, Украјина и Србија (Миљан), а догађај ће се одвијати 29. и 30. септембра ове године. (Овде сам морао да напустим састанак јер ме је чекала припрема за излагање постера).

Poster Vikimedije Srbije o lokalnim događajima u okviru projekta Viki voli Prajd

Учесници око нашег постера

Последњи догађај овог дана била је изложба постера у Свечаној сали, којих је било око 60. Свака заједница је могла да поднесе постере који приказују њихове пројекте спроведене у последњих годину дана. Ја сам дошао на идеју да представим пројекат нашег Бојана који је запослен као менаџер канцеларије ВМРС, а који се бави повећањем покривености ЛГБТ+ тема на Википедији на српском језику и имплементацији глобалног пројекта Wiki loves Pride. У сарадњи са Иваном Маџаревић сам саставио оквирни приказ постера, а израдио га је наш волонтер Милан, који већ дуго својом креативношћу доприноси визуелном изгледу издања ВМРС. Многи учесници Викиманије су застајали и са знатижељом запиткивали о корацима развоја пројекта и пружали подршку наставку Wiki loves Pride пројекта у Србији. Иако смо били исцрпљени од напорног и предугог дана, Википедијанци из Гане, Оскар из Венецуеле и ја отишли смо у оближњи “афрички” ноћни клуб и играли до иза поноћи.

Субота, 21. јул

После јутарње уводне сесије, присуствовао сам презентацији Беата Естермана из Викимедије Швајцарске на тему прављења универзалне базе података о сценским уметностима на Википодацима. Наиме, Универзитет уметности у Берну је дошао у посед велике збирке снимака опере и сада тражи адекватне начине како би корисници били у могућности да им приступе. Један од начина да се сачувају овакви материјали је стварање глобалне збирке сценских уметности на Википодацима, који би служили као основни систем за претрагу колекција. Због тога су управо у процесу здруживања труда културних установа и Викидата заједнице ради креирања података о сценским уметностима. Поред овог, имају још два циља: 1) промовисање података о сценским уметностима са Википодатака на многе језичке верзије Википедије и 2) убеђивање институција које имају мултимедијалан садржај на тему културног наслеђа сценске уметности да га поставе на Википодатке и Оставу. Пронашли су преко 15 000 сати звучних записа оперских извођења уживо, и у питању су врло ретки снимци опера и рецитала у периоду од 1970. до 2000. широм света, а већином из Њујорка. Од 2016. године Универзитет уметности у Берну долази у посед ове грађе, и јављају се проблеми: већина ових дела подлеже ауторским правима и мало је вероватно да ће бити ослобођена под слободном лиценцом, поготово узевши у обзир да је процењен рок трајања тих плоча 30 година, а њихова дигитализација би коштала око 2 милиона евра. Читав пројекат је врло комплексан и ако ико жели да се више удуби у проблематику ангажовања Википодатака, можете се информисати овде о томе.

Следећу сесију водила је Селина Рекалде, представница УНЕСКО-а, која је представила рад своје организације и 5 сектора којима се баве, а то су: образовање, култура, наука, друштвене и хуманистичке науке, комуникације и информације. Кроз ове секторе се воде ка циљу одрживог развоја. Указала је на постојање огромне количине слободних текстова који постоје да би премостили сазнајни јаз на вики пројектима. Списак часописа под слободном лиценцом броји око 3 милиона чланака, а музеј Метрополитен има 450.000 дела под CC-0 лиценцом. Користећи текстове под слободном лиценцом можемо проширити заједицу и укључити стручњаке без потребе да их обучавамо за рад на Википедији. УНЕСКО је произвео око 1500 публикација под CC BY-SA које су до сада искоришћене за чланке на Википедији током овог пројекта. Махом су у питању следеће теме: писменост, инклузивно и дигитално образовање, развој, памћење холокауста, здравство, вршњачко насиље и злостављање, образовање жена и девојчица и одрживи развој. Они су се активно укључивали у промоцију Вики воли ___ такмичења, изложби, организовали уређивачки маратон на тему родног јаза итд. Пројекат УНЕСКО образовни оквир састоји се из четири корака: 1) волонтер изабере публикацију 2) прати упутства 3) убаци садржај на Википедију 4) референцира чланак укључујући линк ка публикацији. Онда су представљене метрике, око 40 нових чланака, 80 допуњених, преко 4 милиона месечних посета на овим чланцима. Користи Викимедије су: увећање броја чланака, више стручњака уредника, разлог више да и друге организације објављују садржај под слободном лиценцом; користи партнерских организација: ширење знања, метрике прегледа страница, садржај се шири сам од себе, нови читаоци, превод текстова и вишејезичност. Изазови са којима су се сусрели у УНЕСКО-у углавном се своде на невикипедијански стил писања и тешкоће приликом коришћења илустрација из публикација. Викимедија се сусрела са изазовима попут привлачења учесника, недовољно људских ресурса и усклађивања процеса лиценцирања публикација. За сада је пројекат активан на енглеском, француском и шпанском, али план им је да се укључи још језичких пројеката, и стреме ка привлачењу нових огранака да имплементирају пројекат у своје планове. Пала ми је на памет идеја да ако организујемо такмичење на тему Африке, да бисмо могли да укључимо велику збирку књига о Африци коју је УНЕСКО омогућио за преузимање ради писања чланака на Википедији.

Затим сам присуствовао сесији коју је водио Ричард Книпел, први Википедијанац стажиста Музеја уметности Метрополитан, који је током свог ангажмана истраживао како овај музеј може да се уклопи у циљеве Википедије, и како слободан приступ фотографијама и идејама може да покрене сарадњу између две заједнице стручњака и волонтера. Првенствено је имао у плану да сав мултимедијални садржај колекција са сајта музеја постави на Оставу и Википедију. Поставили су преко 360.000 датотека високе резолуције на Оставу (што је довело до тога да чланци са овим илустрацијама имају преко 10 милиона прегледа месечно), подстакли су писање на стотине нових чланака путем уређивачких маратона и такмичења (попут Месеца Азије) и додали на хиљаде ставки на Википодацима. Циљеви стажирања су били Метрополизација Википедије и Викификација Метрополитана, односно да поред постављања слободног садржаја на вики пројекте, део пројекта буде усмерен на обучавање запослених у музеју да уређују Википедију и организовање маратона отворених за све, у библиотеци у оквиру музеја. Овакав вид стажирања је одличан пример дугорочне сарадње, јер је трајао годину дана и плански је подељен на целине. Било би изванредно када бисмо могли да нађемо идеалну културну установу која би желела да ступи у овакав вид сарадње на обострану корист. Врло ме је заинтересовало ово излагање и бројност метрика које су остварене кроз овај пројекат.

Последњи сегмент овог слота била је добро позната прича о Википедијиној блблиотеци, која се развија последњих 6 година, како би се Википедијанцима пружио бесплатан приступ провереним изворима попут научних часописа и зборника радова. Сада је преко јединственог сајта омогућен приступ више од 100.000 научних часописа. Очекује се да корисници у следећој фази неће морати да се пријављују за приступ већини извора, већ ће одмах добити приступ преко 60.000 часописа који ће моћи да се претражују путем централне претраге и интерфејса за анализу садржаја. За преостале изворе, време између пријављивања и приступа ће се свести на 0, јер се припрема сједињење налога за Бибилиотеку са јединственим налогом за вики пројекте уместо различитих лозинки. Такође, овај сајт је интернационализован и свака заједница може да га локализује и преведе на свој језик. Џејк Окаси нам је детаљно показао како сајт функционише и како се приступа грађи. Након Викиманије у Мексику, Вељко је планирао да покрене овај пројекат код нас, али се није изгурало до краја. Још увек није касно да се имплементира и у нашој заједници. У оквиру својих залагања, Википедијина библиотека финансира и куповање литературе зарад писања чланака, омогућава дељење извора међу уредницима, и помаже уредницима да науче како да ефективно користе информације из извора.

Током ручка је Филипа и мене позвао Маршал Милер из Задужбине, који је задужен за вршење истраживања о ретенцији уредника. Он је желео да сазна више о Википедији на српском, како негујемо новајлије, имамо ли развијене и ажурне странице за помоћ, каква је околина са којом се срећу нови уредници, као и моје почетке као Википедијанца. План је да нам пошаље резултате свог истраживања када прикупи још информација и сажме их у целовит извештај, a након тога да разговарамо са Заједницом о томе шта бисмо могли да побољшамо или уведемо, како бисмо учинили Википедију доступнијом за нове уреднике.

Следећа радионица је била веома занимљива и бавила се јако важном темом Ефективне комуникације међу културама, а водила ју је Делфин Менар. Навела нас је да размишљамо из других углова о свакидашњим темама о појму “култура” која може бити национална, регионална, друштвена, образовна, викимедијска…Прво је тражила од нас да довршимо реченице: Софија ради далеко од куће, њен пут је… (40 минута/3 сата/7 км/120 км/исцрпљујућ…); Ајша има много деце… (4/11/она је учитељица/ради у сиротишту…), тако да смо на живом примеру могли да увидимо колико се наши погледи на свет разликују. Свака култура је ледени брег, а ми углавном ступамо у контакт само са врхом (видљиво - понашања, прихваћене норме; невидљиво - основне тврдње, праве вредности). Онда нас је упознала са концептом високог и ниског контекста у култури и комуникацији. Нискоконтекстне особе (типично германске и скандинавске културе, чешће мушкарци) одликују се експлицитним информацијама, директном комуникацијом, све потребне информације интегришу у разговор, и воде директан дијалог. Висококонтекстне особе (типично латиноамеричке и азијске културе, чешће жене) одликују се имплицитним информацијама и унапређеном комуникацијом, придају значај статусу, хијерархији и рангу, и преносе емоције кроз разговор. Када дође до комуникације међу ова два концепта, неретко се јавља неразумевање (да ли ти је мој мејл отишао у спам? - брига / “јесу ли ти моји мејлови означени као непожељни?”), различита очекивања (судопера је пуна - констатација / опери судове), претпоставке, па то може да утиче на интеракцију, писано и вербално разумевање, кружење информација, везу, па чак и на писање предлога гранта. Онда смо били подељени у групе од по четворо, да бисмо дискутовали о примерима када је дошло до неспоразума услед различитих комуникационих концепта међу говорницима. Закључили смо да је контекст кључан, чак и у једноставним интеракцијама, и да је важно разумети из ког окружења наш саговорник долази, те да недостатак контекста може учинити разговор насилним, и чак иако не можемо увек дати контекст, можемо се трудити да то буде што чешће. Најбољи начини за давање контекста су: преформулисање изгвореног, изјаве са “Ја”, сагледавање, пре неке претпоставке треба тражити појашњење, и прилагодити стил комуникације.

Након ове радионице, заједно са Филипом сам присуствовао излагању Кетрин Мар, извршне директорке Задужбине, што је Филип детаљно описао. После тога сам искористио слободно време да се дружим са нумизматичарима широм вики покрета, јер је као и претходних година организована размена новчића, па сам том приликом поделио значајан број југословенских новчића. Када је Филип завршио са састанком, окупили смо се нас десетак и изашли у (други) ноћни клуб са “западњачком” музиком. По повратку смо се вратили у пентхаус где је још било десетак врло опијених википедијанаца који су, како то увек бива, разматрали нове вики пројекте.

Недеља, 22. јул

Презентација Нете и Рим

Прва сесија којој сам присуствовао је Истраживање о родном јазу на Википедији, коју су водиле Нета из Шведске и Рим из Египта. Нета се бавила студијом о укључености жена, баријерама са којима се сусрећу и мотивација за доприношење Википедији, а Рим је писала мастер рад о садржајном јазу на арапској википедији. Током спремања ове презентацију анализирале су 52 истраживања (сва су о Википедији, тако да немамо доступних података о другим вики пројектима, и већина њих је рађена у Европи), и сва су о уделу жена. Све анкете је спроводила Задужбина од 2008. до 2014. године и удео жена је од 10 до 20% уредника. Овакво стање је узроковано великим разликама између схватања о личној компетентности жена и мушкараца, јер жене имају нижи степен самопоуздања у своју стручност и лични допринос на Википедији. Измене жена новајлија су такође чешће поништаване, а сам чин поништавања једнако негативо утиче и на жене и мушкарце. Знајући да је заједница Википедије на енглеском често негативно настројена према новим уредницима, утицај који има на жене огледа се у следећим ситуацијама: жене чешће сарађују и потпомажу наспрам враћања измена и брисања садржаја; чланци са већим бројем уредница су често спорни; кориснице чешће трпе висок ниво конфликата; жене пријављују више непријатности приликом уређивања туђих чланака (што типично доводи до конфликата) и добијање негативних коментара као повратних информација за допринос. Што се тиче уредница у Индији, Нета се сусретала са следећим проблемима: жене немају довољно слободног времена поред послова у кући и ван ње, виђење Википедије као мушког простора смањује мотивацију жена да уређују, у земљама у развоју, жене не поседују уређаје путем којих би се прикачиле на интернет, те имају неразвијеније компјутерске вештине, и коришћење заједничких уређаја је углавном под контролом мушкараца у домаћинству, и жене ређе добијају подршку заједнице када их уређивачи узнемиравају или прете. Нека решења којих се сви можемо придржавати су следећа: подизати самопоуздање новајлија, похваљивати њихов рад, слати им позиве за учешће на такмичењима, размислити пре поништавања добронамерне измене поготово ако је новајлија у питању, подржати жене које пријаве узнемиравање (чак и ако је у питању утицајан уредник) и омогућити кратке и ситне доприносе. У поређењу са Британиком, многи чланци о значајним личностима недостају на Википедији и због критеријума о релевантности је теже о женама писати чланак него о мушкарцима. Добра вест је да се ситуација побољшава, првенствено захваљујући променама у офлајн свету, и иницијативама које су предузете на Википедији (жене у црвеном, вики воли жене, Уметност и феминизам, УН ХерСторџ). Инфокутије жена углавном садрже податак о супружнику много чешће него у чланцима мушкараца, и чланци о женама су знатно краћи, а у њима се много више помињу породичне и љубавне везе. Решења ових проблема огледају се у: једнако заступљеним детаљима у чланцима о женама, реформи политике о неутралној тачки гледишта, проширењу чланака о знаменитим женама, уједначити инфокутије на женским и мушким чланцима, а глобално начинити још истраживањима и на другим језицима. Постоји страница на енглеском са смерницама о писању чланака о женама, које су саставили волонтери како би скренули пажњу уредницима на правичније писање. Рим е такође споменула да се 26. и 27. октобра у Холандији одржава tech догађај намењен искључиво женама и не-бинарним особама, нешто попут хакатона.

Роузина презентација

Следећу сесију је водила Роузи Стивенсон Гуднајт, потпредседница Викимедије дистрикта Колумбија и оснивач Њики Њомен корисничке групе, а пореклом Српкиња. Говорила је о постизању родне правичности, односно равноправном третману, приступу, могуц́ностима и напредовању за све родове. Будући да су одређени рдови кроз историју били недовољно заступљени, правичност захтева идентификацију и елиминацију свих препрека које су до сада спречавале њихову партиципацију у друштвеним токовима. Најпре је дала дефиницију рода: да је род подвргнут многим и често контрадикторним дефиницијама у различитим културним контекстима, јер је сам појам друштвен и културалан, а не биолошки термин. затим је навела примере догађаја који су потпомогли освешћивање јавности. Догађаји ван Википедије су снажна потпора за људе да се окупљају, дискутују, траже помоћ и уче заједно. Партнерства са тематским организацијама спајају маргинализоване заједнице и раде на размени знања и заједничког доприноса Википедији. Занимљиво је да је 80% ових програма отворено само за особе са родним идентитетима који су маргинализовани на вики пројектима. Што се тиче комуникације међу учесницима и учесницама, она се великом већином (80%) одвија ван википедије (мејл, Фацебоок, Њхатсапп, Снапцхат…), затим 17% комуникације се одвија на Википедији и ван ње, а само 2% је искључиво на Википедији. Што се тиче пристрасности која се може детектовати, најчешће се јављају у: вики политикама, (политика о релевантности, о поузданим изворима и категоризацији), недостатку свести о родној пристрасности, и лошој енергији заједнице. Перцепција родне заступљености на челним местима у вики заједници је таква да су у 80% заједница заступљени претежно мушки чланови, а у осталих 20% је однос мушкараца и жена једнак. Ако желите, можете да прочитате извештај о родној правичности.

Асафово излагање о Феминистичком покрету и једнакости у знању

На ову тему је говорио и Асаф у својој презентацији Шта можемо научити од феминистичкког покрета. Прво је поменуо професорку Дебору Роуд која је најцитиранија правница која се бави етичким питањима у САД и чланица Америчке академије наука и уметности, на чијем делу “Проблем којег нема” се заснива Асафово излагање, као и Анке Фос-Хабард, архиваторку и библиотекарку која је укључена у феминистички покрет. Затим је изнео дефиницију феминизма: да је то скуп политичких покрета, идеологија и друштвених покрета који деле један циљ: дефинисање, оснивање и достизање политичке, економске, личне и социјалне равноправности полова. “Када бисмо морали да опишемо утицај жена на свеет, то би било као када бисмо морали да опишемо универзум и да дамо три примера” Глорија Стајнем. Феминистички покрет је прошао кроз многе борбе и доживео многе аспекте: право гласа, право на наследство и имовину, једнака примања, једнаке услове, једнаке шансе за запослење, једнак приступ образовању, репродуктивно право, слободу од узнемиравања, признатост и заслужено место у уметности и историји и ослобођење мушкараца. Оно што треба да разумемо је да је овај проблем стваран и људи то треба да схвате, јер већина људи верује да је свет праведан и тако треба и да настави да буде. Стога они бирају опцију да оправдају неправду коју виде (жене су мање плаћене зато што имају децу и нежне су) уместо да осуде постојеће друштвене норме. Овај “проблем којег нема” се може наћи и у вики заједницама, где се системска пристрасност и исккључивање мањина и маргинализованих особа не сматрају проблемом, или не нашим проблемом. Једна група њих је наивна, јер нису свесни да се то догађа око њих, и они се могу освестити и упознати са реалношћу, али постоји и група која намерно одбија да призна да постоји проблем, јер не желе да се ишта промени. Такође, постоји група људи који признају да проблем постоји, али да нису онии одговорни за њјегово изазивање нити решавање и најчешће се правдају тиме да у принципу подржавају инклузију и равноправност, али одбацују иницијативе за промене, правдајући се тиме да су скупе, немогуће, непрактичне итд, правдајући се да “Википедија не постоји да би исправила Велике Неправде” (политика на ен. Википедији, WP:GREATWRONGS). Још један проблем који се јавља је ниподаштавање различитих потреба, приступа и мишљења је један од начина на који се општа једнакост поништава. Тачно је да “Википедију може свако да уређује” али шта је то што спречава жене, мањине, неизворне говорнике - Формална једнакост права маскира неједнакост на дневном нивоу. Такође се јавља порицање одговорности, односно признаје се да постоји проблем, али негде другде (не на нашој Википедији, не на нашем пројекту, не на нашим догађајима, не у нашим изменама…). Често се јавља одговор: “То није правично, али тако је како је”, што статус кво сматра непроменљивим, али потребе маргинализованих види као упитне, и тиме се шаље порука да не можемо да приуштимо цену промене, али можемо да приуштимо губитак уредника, нестајање садржаја, непредложене перспективе итд. Затим нас је натерао на размишљање о важности документовања игром погађалица. Набројати 5 композитора класичне музике, где смо сви довикивали, а затим једну композиторку класичне музике, што није било тако лако, јер смо одгајани на одређеном наративу где су жене игнорисане, и ово се може видети на много тема. Занимљиве су и друге невидљивости у констатацијама попут “откриће Америке у 15.веку” што имплицира да пре тога нико није живео на тим просторима, затим “у 18. веку, када је Аустралија насељена по први пут…”, “Американци” само у смислу грађана САД, “Сједињене Државе” као да друге сједињене државе не постоје, или “Уједињено Краљевство” као да је једино краљвство на свету, а све у циљу стварања неке централности и придавања важности. Доступност извора утиче, а каткад и одлучује, шта ће бити речено, укључено и убројано у изјаву. Стога недостатак извора и превише уске дефиниције “поузданих извора” и “релевантности” нас спутавају у модерном добу, те оне треба да буду ревидиране. А у исто време, дугорочна стратегија је сакупљање и стварање документације која ће временом постати призната као релевантан извор.

На крају дана смо присуствовали завршној сесији коју је Филип описао, а након ње је приређена забава у афричком духу, са традиционалним плесом народа Јужне Африке и традиционалним јелима, иако је било превише гладних људи па је гужва била нешто већа. Занимљиво је то да је једнако била заступљена западњачка, индијска и афричка музика.

Закључак

Ова Викиманија је по много чему значајна, првенствено јер је њен циљ био истицање недовољно заступљених заједница и сфера знања на Википедији и проналажење начина да се то поправи. Окупила је многе маргинализоване групе и понудила велики број идеја за њихово укључивање у пројекте. Иако се одржавала на "крају света", окупила је око 800 Википедијанаца из скоро свих заједница. Организатори су се побринули да обезбеде све како би се учесници што боље осећали и имали што угоднији боравак у Јужној Африци. Пут до Кејптауна јесте био донекле напоран и безбедност није била на завидном нивоу, али вредело је учествовати због размене идеја и занимљивих иновација, као и пројеката који су се спровели у дело у претходних годину дана. Генерално сам задовољан комуникацијом са другим учесницима, неки су добили идеје о спровођењу пројеката по угледу на наше моделе ГЛАМ и Еду сарадње, други су ми пренели своја искуства о ономе што раде у оквиру својих заједница. Жао ми је што нисмо могли да присуствујемо неким сесијама јер је било 5 различитих слотова у исто време и њихове тематике су се знатно разликовале, али смо се трудили да покријемо што више нама блиских и корисних сесија, како бисмо дали допринос и пренели своја искуства.