Гвардија

Гвардија била је војно-полицијски одред формиран у Црној Гори 1831. године, за вријеме Петра II Петровића Његоша. Гвардија је била орган Сената и намјена јој је била вршење полицијско-војних и судских послова. Први покушаји оснивања Гвардије су забиљежени за вријеме владавине Петра I Петровића Његоша, али тај покушај је остао без успјеха. Она је важила као некакав мали суд и рјешавала је локалне спорове, племенске и нахијске. Она се дакле и територијално организовала по племенима и нахијама. Чланови Гвардије нису морали да бораве на Цетињу и њима нису била повејрена тешка кривична дјела, те нису могли доносити смртне пресуде. То је било у надлежности Сената. Гвардија је у почетку бројала 165 гвардијана, распоређених по читавој земљи, а њихов број се касније повећао на 405 људи. Организована је у мање одреде по племенима на чијем челу је био капетан гвардије. Укупно је било 18 капетана.

Области Старе Црне Горе и Брда на карти из 1862. године

За друге употребе погледајте страницу Гвардија (вишезначна одредница).

У Катунској нахији било је 112 припадника гвардије и 3 капетана; у Ријечкој 55 и 2; Црмничкој 55 и 2; Љешанској 17 и 1; Бјелопавлићима 55 и 3; Пиперима 26 и 2; Горњој и Доњој Морачи и Ровцима 25 и 2; те у Кучима 45 и 3. Примали су плату од 33 талира месечно и нешто у намирницама. Укупни годишњи издаци износили су 11.640 талира.

Проглашењем Црне Горе за књажевину гвардија је престала да постоји.

Види још

• Црна Гора (1697-1852)
• Правитељствујушчи сенат црногорски и брдски
• Правитељство суда црногорског и брдског
• Гарда

Литература

• Дурковић-Јакшић, Љубомир (1957). Србијанско-црногорска сарадња (1830-1851). Београд: Научно дело. 
• Љушић, Радош (2001). Историја српске државности. 2. Нови Сад: Огранак САНУ. 
• Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496-1918. Нови Сад: Прометеј. 
• Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2017). Срби у Црној Гори 1496-1918. Никшић: Институт за српску културу. 
• Милићевић, Јован (1981). „Црна Гора 1797-1851”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 159—211. 
• Миловић, Јевто М. (1984). Петар II Петровић Његош у свом времену. Титоград: Црногорска академија наука и умјетности. 
• Stefanović-Karadžić, Vuk (1837). Montenegro und die Montenegriner: Ein Beitrag zur Kenntniss der europäischen Türkei und des serbischen Volkes. Stuttgart und Tübingen: Verlag der J. G. Cotta'schen Buchhandlung. 
• Стефановић-Караџић, Вук (1969). „Црна Гора и Црногорци: Прилог познавању европске Турске и српског народа”. Етнографски списи: О Црној Гори. Београд: Просвета. стр. 265—354.