Глигорије Возаровић
Глигорије „Глиша” Возаровић (Лежимир, код Сремске Митровице, 1. август 1790 — Београд, 10. јануар 1848) био је први српски књиговезац, књижар, самостални издавач и библиотекар у Кнежевини Србији.
| Глигорије Возаровић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1. август 1790. |
| Место рођења | Лежимир, код Сремске Митровице, Хабзбуршка монархија |
| Датум смрти | 10. јануар 1848. (57 год.) |
| Место смрти | Београд, Кнежевина Србија |
Биографија уреди
Рођен је 1/12. августа 1790. године у Лежимиру где постоји његова родна кућа. Његови преци Силвестријевићи су некад живели у Зеници и бавили се ћебетарским занатом. Због турског зулума су пребегли из Босне у Славонију крајем 17. века, и почели се бавити "возарским занатом" на реци Сави; отуда им презиме Возаровић. Глигорије је између 1812. и 1816. године радио у једној гостионици у Земуну као "послужитељ". Када је прешао у Београд намеравајући да изучи "коричарски занат", дошао је у додир са кћерком српског кнеза Милоша, која је 1824. године била удата за земунског трговца Тодора Хаџи-Бајића. Великодушна Перка Бајићка му је дала 150 ф. и спремила га да иде у иностранство ради изучавања жељеног заната. На руку му је ишао и Вук Стефановић Караџић, са којим се дописивао и који га је када је изучио занат упутио у Србију. Годинама жудећи са књиговезачким занатом, стигао је напокон у Беч, где је учио код тамошњег мајстора "бухбиндера" Јакова Хермана. Стигао је у аустријску престоницу у другој половини 1824. године и постао бечки калфа па шегрт.[1]
Књиговезачки занат изучио је у Бечу и 1827. дошао у Србију. Возаровић је те 1827. године отворио прву књижарску радњу (књижару) у Београду тј. Србији.[1] Прва локација књижаре била је у кући неке удовице, уз Ећим-Томину кафану (данас је ту кафана "?"). Глиша се из земунских дана спријатељио и окумио са Алексом Симићем (потоњим "попечитељем" и државним саветником у Србији) који ће га подржавати у подухватима. Главни Возаревић заштитник и пријатељ био је Димитрије Давидовић. Штампао је прву књигу у тадашњој Србији „Србско стихотвореније“ 1832. године. Издао је целокупна дела Доситеја Обрадовића у десет књига (четири тома 1833, до 1836. године још пет томова и последњи 10. том 1845). У његовој књижари је 1832. године основана Народна библиотека Србије, тада под називом „Библиотека вароши београдске“ (постоје мишљења да је то у ствари претеча Библиотеке града Београда). У периоду 1833-1844. године био је књиговезац Државне штампарије, једно време и у Крагујевцу док је књижару у Београду водила његова жена Сара (са којом се оженио 1828)), сестра (или сестричина?) Димитрија Давидовића.
Издавао је алманах „Голубица с цветом књижества србског“ (1839—1844) који је уређивао Милош Светић (Јован Хаџић). За „Голубицу“ је Стојан Новаковић тврдио да је утрла пут „Гласнику Србског ученог друштва“.[2], а Јован Скерлић да је „најбољи српски алманах тог времена“[3] За почасног члана Друштва српске словесности изабран је 10. фебруара 1845. године.
Био је уверен да је пронашао место на коме су спаљене мошти Светог Саве и на том месту 1847. године поставио дрвени крст на месту једног старог дрвеног крста који је већ био пропао. Тај крст је добио назив као и цео тај крај „Возарев крст“. Дрвени Возарев крст је обнављан више пута (1895. и 1923). Касније је на том месту Друштво „Свети Сава“ подигло камени крст црвене боје 1933. године који и сада постоји, тај део Београда данас се по њему зове Црвени крст.
Глигорије Возаровић је умро 10/22. јануара 1848. године у Београду. Био је сахрањен у на старом ташмајданском гробљу, код данашње Цркве светог Марка у близини свог кума Симе Милутиновића Сарајлије. Споменик му је подигла супруга Сара са којом није имао деце. На споменику је писало: Спомен Глигорију Возаровићу, рођ. 1. Авг. 1790 у Лежимиру фрушкогорском, а преминувшем 10. јан. 1848. у Београду србском, куда га Србина доведе пламен љубови к србскоме роду, коме је и чувством и словом и делом служио, неуморни на ползу, чест и славу. Постави заоставша скорбна супруга Сара Возаровић, рођ. Михаиловић.
Приликом пресељења гробља његова хумка је заметена и сада се не зна где му је гроб.
Сећање на Глигорија Возаровића уреди
Градска библиотека у Сремској Митровици носи име Глигорија Возаровића.[4]
Њему у част установљена је награда „Глигорије Возаровић“ која најбољим издавачима, књиговесцима и књижарима додељује Библиотека града Београда.
Референце уреди
- ^ а б "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1932.
- ^ Стојан Новаковић: Српска књига, њени продавци и читаоци у XIX веку, Београд 1900, pp. 49.
- ^ Јован Скерлић: Историја нове српске књижевности (1914), Београд 1967, pp. 138.
- ^ „Библиотека Глигорије Возаровић – Сремска Митровица”. www.biblioteka-sm.rs. Архивирано из оригинала 19. 4. 2017. г.
Литература уреди
- Јован Пејчић: Заснови Глигорија Возаровића, 158 стр, изд. Дентал. . Београд. 1995. ISBN 978-86-82491-08-8..
- Српска породична енциклопедија, том 6, pp. 23–24, изд. Политика и Народна књига. . Београд. 2006. ISBN 978-86-331-2735-6..
Спољашње везе уреди
- Биографија на сајту САНУ
- Глигорије Возаревић (РТС Јутарњи програм - Званични канал)
- Спомен плоча Глигорију Возаровићу („Вечерње новости“, 20. децембар 2011)
- Откривена спомен плоча издавачу Глигорију Возаровићу („Политика“, 21. децембар 2011)
- Глигорије Возаревић – заборављен у селу, запамћен у историји РТС Београд 30. 1. 2019.
