Дамјан Каулици

Дамјан Стефановић Каулици (Арад, 17601810) је био српски књижар и штампар. Био је једини књижар у Новом Саду до 1790. године и појаве Емануила Јанковића[1] и значајно допринео културном животу града и култури српског народа.

Дамјан Каулици
Пуно имеДамјан Стефановић Каулици
Датум рођења1760.
Место рођењаАрад
 Хабзбуршка монархија
Датум смрти1810.

БиографијаУреди

Родио се у Араду 1760. године. Изучавао је књиговезачки занат у Сремским Карловцима, а након тога радио у Сегедину, Будиму, Пожуну и Бечу. Након доласка у Нови Сад, отворио је књиговезачку радњу која ће касније постати књижара и штампарија. Његови потомци, почев од сина Константина, па преко његових наследника Јована, Василија и Дамјана, су такође били књижари. Умро је 1810. године.[2]

РадУреди

Године 1781., Каулици шаље молбу новосадском Магистрату, тражећи да добије дозволу за рад. У то време, дозволу је било тешко добити, јер је, по Правилнику о књижарима из 1722. године, књижар морао знати барем три језика, и требало је да обави праксу, која се састојала из шегтровања код искусних књижара. Магистрат је одбио ову молбу. Тада је у Новом Саду радио један књиговезац, Саксонац Карл Ритмилер, који је 1782. године оптужио Каулиција да није способан да врши књиговезачки занат и тражио од Магистрата да забрани посао књиговесца Православцима и Јеврејима. Каулици упућује и другу молбу коју Магистрат такође одбија, уз претње да ће му одузети алат и материјал. Каулици се 1783. године обраћа Намесничком већу Хабзбуршке монархије, који налаже Магистрату да се Каулици прими за грађанина и да му се дозволи књиговезачки рад.[3] Јула 1784. године Каулици купује радњу књиговесца Јозефа Урлика у Петроварадину. Купио је књиговезачки материјал и 931 књигу, међу којима је највише било буквара, углавном на немачком, српском и словачком језику. Следеће године, Каулици је штампао пореске књижице за Нови Сад, од чега је добијао одређена средства, која користи за проширивање посла. Одлази у Русију, одакле доноси 3161 књигу.[4]

На Темишварском сабору 1790. године Каулици упућује молбу за помоћ и подршку за отварање штампарије. Независно од њега, исту молбу упућује Емануило Јанковић. Каулицијева молба бива одбијена, а Јанковићева прихваћена, након чега је Јанковић отворио прву штампарију у Новом Саду.[5] Каулици исте године тужи Јанковића, тврдећи да је Јанковић штампао књиге на ћирилици, кршећи закон Монархије. Каулици одлази у Беч код Јозефа Курцбека где учествује у штампању књиге Песни различнија на господскија празники коју касније продаје у својој књижари у Новом Саду. Следеће године је прештампао Страсно јеванђеље, а две године касније је објавио Краткоје сочинение о приватних и публичних делах и уџбеник Историја библическаја.[6] 1793. године је отворио књиговезачку радионицу у Дунавској улици.[7] О његовом раду током последњих година 18. века нема много прецизних података.

НаслеђеУреди

Након Каулицијеве смрти 1810. године, књиговезачку радионицу је преузео његов син Константин (око 1790 – 1951) и значајно је унапредио. Помогао је Константин новосадску српску гимназију 1814. године са 200 ф. прилога. Константин се повукао са посла књижара почетком 40-их година 19. века (1842)[8], када посао преузима његов син Јован који, најпре са братом Дамјаном, а касније сам, наставља посао[9] и 1846. године остаје једини штампар у Новом Саду, након што је Јанковићева штампарија престала са радом.[10]

РеференцеУреди

  1. ^ Попов, Чедомир (1996). Нови Сад у време оснивања Српске читаонице. Нови Сад. 
  2. ^ Стајић, Васа (1937). Новосадске биографије, књ. II. Нови Сад. стр. 195—197. 
  3. ^ Стајић, Васа (1951). Грађа за културну историју Новог Сада. Нови Сад. стр. 196—197. 
  4. ^ Ћурчић, Марија (1993). Огледи из библиографије. Нови Сад. стр. 16—19. 
  5. ^ Ћурчић, Лаза (1996). Књиге, читаоци и књижари старог Новог Сада. Нови Сад. стр. 30. 
  6. ^ Ћурчић, Марија (1993). Огледи из библиографије. Нови Сад. стр. 17. 
  7. ^ Стајић, Васа (1951). Грађа за културну историју Новог Сада. Нови Сад. стр. 208. 
  8. ^ "Сербске Народне новине", Будим 1842.
  9. ^ "Сербске Народне новине", Будим 1845.
  10. ^ Стајић, Васа (1933). Нови Сад, његов магистрат и културна прегнућа новосадских Срба. Сремски Карловци. стр. 126. 

ЛитератураУреди

  • Дошеновић, Миливоје. Стање издаваштва и ниво коришћења спортске литературе у Републици Србији. Нови Сад, 2007
  • Годишњак Музеја града Новог Сада 10/2014. Музеј града Новог Сада, 2015
  • Попов, Чедомир. Нови Сад у време оснивања Српске читаонице. Нови Сад, 1996
  • Стајић, Васа. Грађа за културну историју Новог Сада, књ. IX. Нови Сад, 1951
  • Стајић, Васа. Нови Сад, његов магистрат и културна прегнућа новосадских Срба. Сремски Карловци, 1933
  • Стајић, Васа. Новосадске биографије, књ. II. Нови Сад, 1937
  • Ћурчић, Лаза. Књиге, читаоци и књижари старог Новог Сада. Нови Сад, 1996
  • Ћурчић, Марија. Огледи из библиографије. Нови Сад, 1993