Дечак у плавом

портрет енглеског сликара Томаса Гејнсбора 1770. године

Дечак у плавом (енг. The Blue Boy) је портрет који је насликао енглески сликар Томас Гејнсборо 1770. године.[2][3][4] Портрет је у природној величини (177,8 × 112,1), рађен техником уље на платну.[5][6][7] Налази се Хантингтон библиотеци, у Сан Марину у Калифорнији.[8]

Дечак у плавом
УметникТомас Гејнсборо
Година1770
ПравацРококо
Техникауље на платну
Димензије177,8 × 112,1 cm
МестоХантингтон библиотека,
Сан Марино (Калифорнија)[1]

Историја

уреди

Дечак у плавом је најпознатије Гејнсборово дело. Мада то никада није доказано, сматра се да је на портрету Џонатан Батл (1752–1805), син богатог трговца. Портрет га приказује у одећи с почетка 17. века, а не из 18. века у ком је слика насликана. Слика се сматра Гејнсборовим омажом Антонису ван Дајку,[9][10][11][12] а нарочито је слична Ван Дајковом портрету Чарлса II као дечака, и портрету дечака обученог у црвено.

Гејнсборо је већ нацртао нешто на платну пре него што је започео Дечака у плавом, који је насликао преко. Слика је отприлике у природној величини, ширине 1200мм и висине од 1800мм. Гејнсборо је насликао портрет као одговор на савете његовог ривала, сер Џошуе Рејнолдса,[13] који је тврдио да плава боја, као хладна, не може да се користи као централна на слици.[14]

Слика је била у поседу Џонатана Батла до 1796. године, када је банкротирао. Слику је прво купио политичар Џон Несбит, а затим, 1802. године сликар портрета Џон Хопнер.[15][16][17][18] Од 1809, слика је ушла у колекцију грофа Гросвенора[19][20][21] и остала је у поседу његових потомака све док је други војвода од Вестминстера није продао трговцу уметнинама Џосефу Дувину 1921. године.[22]

Након што је била на разним изложбама у Британском институту, Краљевској академији уметности и другде, слика је постала омиљена у штампаним репродукцијама,

Слика је, 1919. године, инспирисала немачког филмског продуцента Фридриха Вилхелма Мурнауа, да направи свој дебитантски филм Дечак у плавом (Knabe in Blau). [23]

Портрет је продат америчком железничком пиониру Хенрију Едвардсу Хунтингтону што је изазвало негодовање јавности у Британији. Према Дувиновом рачуну,[24] продат је за 728.800 долара (182.200 фунти), тада рекордну цену било које слике. Према помену у Њјуорк тајмсу, од 11. новембра 1921, откупна цена је била 640.000 долара, што би у 2019. било 9,17 милиона долара.[25]

Пре одласка у Калифорнију 1922. године, Дечак у плавом је накратко изложен у Националној галерији у Лондону[26][27] где је видело 90.000 људи. Директор галерије Чарлс Холмес написао је опроштајне речи на полеђини слике: "Au Revoir, C.H."[28]

Управо је ова слика покренула поп уметника Роберта Раушенберга да се бави сликарством. [29] Често је упарен са сликом Томаса Лоренса названом Пинки која стоји супротно од ње у библиотеци Хантингтон.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Children's Encyclopædia Britannica. 8. London. 1969. стр. 12; see plate. 
  2. ^ Roya Nikkhah (25. 11. 2012). „Reynolds and Gainsborough - artistic rivals' reconciliation revealed in Royal Academy show” . The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 12. 1. 2022. г. Приступљено 9. 10. 2018. 
  3. ^ Steven A. Nash; Lynn Federle Orr; California Palace of the Legion of Honor; Marion C. Stewart (1999). Masterworks of European Painting in the California Palace of the Legion of Honor. Hudson Hills. стр. 111. ISBN 9781555951825. 
  4. ^ Mary Woodall (1939). Gainsborough's Landscape Drawings. Faber & Faber. стр. 1. 
  5. ^ „Synchrotron light unveils oil in ancient Buddhist paintings from Bamiyan”. www.esrf.eu (на језику: енглески). Приступљено 12. 4. 2020. 
  6. ^ „Afghan caves hold world's first oil paintings: expert”. www.abc.net.au. 25. 1. 2008. 
  7. ^ April 2008, Live Science Staff 22 (22. 4. 2008). „Earliest Oil Paintings Discovered”. livescience.com. 
  8. ^ „Jonathan Buttal: The Blue Boy (c 1770)”. The Huntington Library. Архивирано из оригинала 19. 6. 2010. г. Приступљено 7. 12. 2009. 
  9. ^ „Anthony van Dyck”. Netherlands Institute of Art. Приступљено 20. 3. 2021. 
  10. ^ Cotter, Holland (29. 7. 2005). „Desperately Painting the Plague”. The New York Times. 
  11. ^ Bailey, Gauvin Alexander (1. 3. 2012). „Van Dyck in Sicily: while the plague held Palermo in its grip, Anthony van Dyck radically developed 12th-century iconography of Saint Rosalie through five paintings that imbued the saint with a sensual refinement. Van Dyck's Rosalie became one of Catholicism's most popular images of victory over pestilence, and represents a key period in the artist's development”. Apollo. 175 (596): 116—122 — преко go.gale.com. 
  12. ^ „2012: Van Dyck in Sicily | Dulwich Picture Gallery”. www.dulwichpicturegallery.org.uk. 
  13. ^ Gower, Ronald Sutherland (1903). Thomas Gainsborough. G. Bell and Sons. стр. 77–78. Приступљено 2. 10. 2012 — преко Google Books. 
  14. ^ Asleson, Robyn; Bennett, Shelley (2001). British paintings at The Huntington. New Haven: Published by the Huntington Library, Art collections, and Botanical Gardens. стр. 107. ISBN 0-300-09056-0. 
  15. ^ Hoppner, John. Oriental Tales (London: J. Hatchard, 1805).
  16. ^ Cole, Timothy. Old English Masters (New York : The Century Co., 1902) p. 91 ff.
  17. ^ Skipton, H. P. K. John Hoppner (Methuen & Co, 1905)
  18. ^ McKay, William & Roberts, William. John Hoppner (John Lane, The Bodley Head, 1909)
  19. ^ „Grosvenor, the Hon. Robert, afterwards Marquess of Westminster (GRSR783R)”. Кембриџ база података алумниста. Универзитет у Кембриџу. 
  20. ^ Tedder, H. R., rev. H. C. G. Matthew (2004) 'Grosvenor, Robert, first marquess of Westminster (1767–1845)', Oxford Dictionary of National Biography, Oxford University Press, Retrieved on 12 April 2010. (subscription or UK public library membership required)
  21. ^ Newton, Diana; Lumby, Jonathan (2002), The Grosvenors of Eaton, Eccleston, Cheshire: Jennet Publications, ISBN 0-9543379-0-5 
  22. ^ „Duveens offer a Reynolds to Louvre”. New York Times. 19. 10. 1921. 
  23. ^ Bock, Hans-Michael (2009). Hans-Michael Bock, Tim Bergfelder, ур. The concise Cinegraph: encyclopaedia of German cinema. Berghahn Books. стр. 334. ISBN 978-1-57181-655-9. 
  24. ^ Thorpe, James Ernest, Henry Edwards Huntington, A Biography, Berkeley: University of California Press, 1994, p. 438.
  25. ^ „WolframAlpha conversion”. 
  26. ^ „Constitution”. The National Gallery. Архивирано из оригинала 6. 4. 2010. г. 
  27. ^ „A speech by HRH The Prince of Wales at the 150th anniversary of the Royal Institute of British Architects (RIBA), Royal Gala Evening at Hampton Court Palace”. Архивирано из оригинала 27. 9. 2007. г. Приступљено 16. 6. 2007. 
  28. ^ „'Blue Boy's' Transfer Begins in Secrecy” (PDF). The New York Times. 26. 1. 1922. Приступљено 7. 12. 2009. 
  29. ^ Tuchman, Phyllis (16. 5. 2008). „The Invincible Robert Rauschenberg”. Obit Magazine. Архивирано из оригинала 22. 07. 2009. г. Приступљено 6. 12. 2009. 

Литература

уреди
  • Conisbee, Philip (2003). „The Ones That Got Away”. Ур.: Verdi, Richard. Saved! 100 Years of the National Art Collection Fund. London: Scala. 
  • Conlin, Jonathan (2006). The Nation's Mantelpiece: A history of the National Gallery. London: Pallas Athene. 
  • Thicknesse, Philip (1790). Life of Sir Thomas Gainsborough. 
  • Tyler, David (2004). „Jonathan Buttall”. Oxford Dictionary of National Biography. Oxford: Oxford University Press. 
  • Failing, Patricia (1983). Best-Loved Art from American Museums. New York: Clarkson N. Potter, Inc. 
  • Pomeroy, Elizabeth (1983). The Huntington: Library, Art Gallery, Botanical Gardens. London: Scala/Philip Wilson. 
  • Ritchie, Ward (1986). The Huntington Art Collections: A Handbook. San Marino, California: The Huntington Library. 
  • Wilson, William (1984). The Los Angeles Times Book of California Museums. New York: Harry Abrams, Inc. 
  • Secrest, Meryle (2004). Duveen: A Life in Art. New York: Random House, Inc. ISBN 978-0-226-74415-5. 
  • Susan Sloman: Gainsborough’s ’Blue boy’. In: The Burlington magazine 155, Nr. 1321, 2013, S. 231–237.
  • Thomas Gainsborough, William T. Whitley, (John Murray, 1915)
  • Gainsborough, Ellis Waterhouse, (Edward Hulton, 1958) – the standard catalogue of the portraits etc.
  • The Letters of Thomas Gainborough, ed. Mary Woodall, (Cupid Press, 1963)
  • The Drawings of Thomas Gainsborough, John Hayes, (Two volumes, Zwemmer, 1970) – the standard catalogue of the drawings
  • Gainsborough as Printmaker, John Hayes, (Zwemmer, 1971) – the standard catalogue of the prints
  • Gainsborough, John Hayes, (Phaidon, 1975)
  • Gainsborough & Reynolds in the British Museum, ed. Timothy Clifford, Antony Grffiths and Martin Royalton-Kisch, (BMP, 1978)
  • Thomas Gainborough, John Hayes, (Tate Gallery, 1981)
  • The Landscape Paintings of Thomas Gainsborough, John Hayes (Two volumes, Sotheby's, 1982) – the standard catalogue on the landscape paintings
  • Thomas Gainsborough: His Life and Art, Jack Lindsay, (HarperCollins, 1982)
  • A Nest of Nightingales: Thomas Gainsborough, The Linley Sisters. Paintings and their Context II, ed. Giles Waterfield, (Dulwich PIcture Gallery, 1988)
  • The Paintings of Thomas Gainborough, Malcolm Cormack, (Cambridge University Press, 1991)
  • Gainsborough & Reynolds: Contrasts in Royal Patronage, exhibition catalogue, (Queen's Gallery, 1994)
  • Gainsborough's Vision, Amal Asfour and Paul Williamson (Liverpool University Press, 1999)
  • The Art of Thomas Gainborough: A little business for the Eye, Michael Rosenthal, (Yale University Press, 1999)
  • The Letters of Thomas Gainsborough, ed. John Hayes (Yale University Press, 2001)
  • Gainsborough, eds. Michael Rosenthal and Martin Myrone, (Tate, 2002)
  • Gainsborough in Bath, Susan Sloman, (Yale University Press, 2002)
  • Gainsborough, William Vaughan, (World of Art, Thames & Hudson, 2002) – the most accessible introduction
  • Sensation & Sensibility: Viewing Gainsborough's Cottage Door, ed. Ann Bermingham (Yale University Press, 2005)
  • Thomas Gainsborough's First Self-portrait, Stephen Conrad, in The British Art Journal, Vol. XII, No. 1, Summer 2011, pp. 52–59
  • Thomas Gainsborough and the Modern Woman, ed. Benedict Leca, (Giles, 2011)
  • Gainsborough's Landscapes: Themes and Variations, Susan Sloman, (Philip Wilson, 2012)
  • Gainsborough: A Portrait, James Hamilton, (W&N, 13 July 2017)
  •   Monkhouse, William Cosmo (1889). „Gainsborough, Thomas”. Ур.: Stephen, Leslie. Речник националне биографије. 20. London: Smith, Elder & Co. 
  • Rossetti, William Michael (1911). „Gainsborough, Thomas”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 11 (11 изд.). стр. 388—389. 
  • „Thomas Gainsborough”. National Gallery of Art. Архивирано из оригинала 13. 12. 2012. г. Приступљено 10. 12. 2011. 
  • The dictionary of art (volume 11 Ferrara-Gainsborough). Turner, Jane, 1956-. New York: Grove. 1996. стр. 907. ISBN 978-1884446009. OCLC 34409675. 

Спољашње везе

уреди
  • The Blue Boy im online-Katalog der Huntington Collections
  • Werner Busch, Gainsboroughs Blue Boy – Sinnstiftung durch Farbe in Städel-Jahrbuch, NF 17 (1999), S. 331–348 (online, PDF)