Екцем спољашњег ува

Екцем спољашњег ува (лат. otitis externa eczematosa) је запаљењска промена у кожи ува неатопичног карактера која настаја под непосредним утицајем штетних фактора; физичке природе (ултравиолетно зрацење), хемијске природе или микроба (при сталном надражају секрета код хроничног запаљења ува). Промене су најчешће локализован у дисталном делу слушног ходника и суседном делу усне шкољке. Каткада им се придружују и сличне промене у ретроаурикуларној бразди.[1]

Екцем спољашњег ува
Класификација и спољашњи ресурси

Клиничка слика

уреди

Болесник психички пати због ружног изгледа свога ува и свраба који му често не да да мирно спава, јер не може да се уздржати од чешања шиљастим предметима. Тиме изазивају још јаче запаљењске промене јер страним предметима уносе инфекцију у кожу, праћену честим рецидива фурункула (чирева) у уву.

Секрет, који се скупља заједно са детритусом у слушном ходнику, склон је распадању под утицајем микроба, и узрок неугодног мириса. Такође секрет са ољуштеним епителом често запушава лумена слушног ходника. Како се у виду наслага секрет таложи и на бубној опни, може да изазиве сметње слуха.

Наведеним тегобама придружује се и узнемиреност услед, наруженог ритма спавања и дужег безуспешног лечења.

Облици

уреди

Екцем у уву дели се у складу са њиховом општом класификацијом у дерматологији на двва облика;[2]

Атопични (алергијски)

У који спадају они облици који настају на основу сукоба антигена са антителом као алергијска реакција. Алергени који изазивају егкцем на уву могу да буду:

  • животињске длаке (нпр, од крзненог оковратника на зимском капуту),
  • перје и постељина
  • држачи од наочара (пластичне масе).

Поред опште наследне алергијске конституције, за развој атопичног екцема може да буде одговорна и посебна склоност организма болесника, која настаје на основу неких општих хроничних болести, као што су шећерна болест или скрофулоза.

Неатопични

Код овог облика етиологија болести није повезана са алергијком реакцијом.

Морфолошке промене

уреди
 
Епикутани тест који се користи у дијагнози екцема ува

Морфолошки гледано промене на кожи ува код екцема могу бити сличне онима које се налазе код атопичних екцема на другим деловима тела, и могу се испољити као следећи облици дерматитиса:

  • везикулозни,
  • булозни,
  • пустулозни,
  • крустозни (крастасти) или сквамозни.[3]

У уву ипак најчешче виђамо једноставно влажно запаљење коже или влажни дерматитис (лат. dermatitis madidans).

Дијагноза

уреди

Лечење егцема у уву мора да се заснива на откривању етиолошког чиниоца. У првом реду треба диференцијално дијагностички утврдити да ли се ради о атопичном или неаатопичном екцему. У ту сврху потребна су алерголошка испитивања и обрада пацијента, која се спроводи у алерголошким амбулантама, које постоје у саставу отоларинголошких или дерматолошких одељења или самостално при већим болницама. Дијагноза, се добрим делом ослања на кожне тестове, међу којима важну улогу има епикутани (Паџетов) тест.

У анамнези треба обратити нарочиту пажњу на могућност професионалног оштећења ува у току радног процеса (хемијски продукти, нпр, олово).

Терапија

уреди

У слушни ходник пласира се танка штајфна стерилне хидрофилне газе која има за циљ да спречи надражај екцематозних површина споља било водом, која мацерира површину, било механичким инзултима.

Ако је егзем у стању влажног излучивања, газа се натапа у 1% водени раствор резорцина. Ако је секреција густа, гнојна, фетидна или крустозна, газа се пре пласирања у слушни ходник натапа антибиотском машћу (теракортрил, клобестрол, енбецин]]).

Претходно пласирања штрајфне ушни ходник треба са неколико тампона вате натопљених парафинским уљем ослободи од наслага.

Сваког другог дана, стара штрајфна се вади, а уз помоћ отоскопије слушни ходник се ослобађа наслага. Након тога поново се ставља нова штрајфна, која треба да допире све до бубне опне. Лечење треба спроводити најмање 14, а према потреби и више дана.

Извори

уреди
  1. ^ Rapini, Ronald P.; Bolognia, Jean L.; Jorizzo, Joseph L. . Dermatology: 2-Volume Set. St. Louis: Mosby. 2007. ISBN 978-1-4160-2999-1.
  2. ^ Лалевић-Васић Б, Меденица Љ, Николић М. Дерматовенерологија са дерматовенеролошком пропедевтиком, Савремена администрација, Београд, 2008.
  3. ^ Otto Braun-Falco u. a.: Dermatologie und Venerologie. 5. izdanje. Springer-Verlag. 2005. ISBN 978-3-540-40525-2.

Спољашње везе

уреди


 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).