Живојин Петровић (сликар)

Живојин Живко Петровић (Земун, 1805 —Земун, 1868) био је српски сликар из 19. века.

БиографијаУреди

Живков отац био је знаменити Јован Петровић Ковач, један од првих топџија и окивача топова у доба Карађорђа.[1] Лик Јована Петровића израдио је 1837. године Константин Григоријевић Данил, један од српских сликара и пријатеља Живка Петровића. По оцу и Живка су неретко звали Ковач. Живојин је имао брата Ђорђа, који је био председник апелационог суда у Београду.

Живко Петровић је сликарство учио у Бечу на академији под упутством славног сликара Рала.[1] По завршеном школовању вратио се у Земун где је, осим што је пар година боравио у Београду, провео цео живот. Ту се и оженио 1833. године и у овом браку родио више деце, која су у раној младости преминула. Забележена су имена двојице синова Јована и Николе.

СтваралаштвоУреди

У време Живковог стварања у Земуну је било још два сликара, Димитрије Братоглић и Коста Лекић, од којих је Живко био најмлађи. У Земуну је тада настало доста слика, које су се углавном налазиле и чувале у чувенијим земунским кућама.

Живко се никада није прославио као велики сликар, а као и многи знаменити сликари радио је слике по поруџбини од којих је и живео. Саме по себи овакве слике нису биле превише захтевне и радиле су се шаблонски. Такве су биле и Живкове слике, он се није превише трудио да сликама да нешто ново и своје.[1] Сасвим другачији су били његови оригинални радови са почетка, јер се у њима види његова умешност, мисли и укус. Касније, тржиште није захтевало такве елементе и чак су копије могле донети и бољу зараду од оригинала, што је Живку ишло у корист. Због тога је Живко у својој радионици увек имао неко дело Константина Григоријевића Данила, са којим је био близак и који му је увек из Великог Бечкерека слао своје радове на копирање. После Живкове смрти дела из радионице су расута по Земуну и за сва се веровало да су његова, иако је сасвим сигурно да су се ту налазила и дела многих других сликара.[1]

Живко је био највештији у портретима, на њима се највише видела његова умешност, а умео је верно да прикаже и стање душе онога кога слика. Сликао је лик цара Франца и цара Фердинанда, такође и лик Марка Николића млађег који је био изложен у дворани српске црквене општине. Такође, у овој дворани налазило се и његов портрет Светог Саве. У католичкој цркви у Земуну налазила се његова олтарна слика, која је била копија Тицијанове Асунте. Године 1898. приликом реновирања цркве ова слика је замењена другом и премештена је у просторије парохијалне зграде. Знамо да је 1838. године Живко сликао и саму цркву.[1]

Не зна се тачан број слика које је Живко насликао за живота, али период његовог стварања свакако је био дуг, од 1833. па све до смрти 1868. године.[1] Живко није унео никакве новине у српско сликарство, али је свакако остао доследан свом позиву и љубави према уметности и сликању.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г д ђ Знаменити земунски Срби у XIX веку. Земун: Штампарија Исидора Стојчића. 1913. стр. 91—95. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди