Жлезда (ијек. жлијезда) представља орган у животињском телу који има способност ослобађања различитих супстанци. Жлезда може излучити те супстанце у крвоток (ендокрина жлезда), у неку од телесних шупљина или пак у спољашњу средину (егзокрина жлезда).

Настанак

уреди

Жлездани епители настају од једнослојних епитела који могу да воде порекло од ектодерма или ендодерма. У одређеном делу једнослојног епитела долази до интензивних митотичких деоба чиме се ствара група ћелија која подсећа на пупољак и смештена је између епитела и подепителске ламине. Продужавањем митотичких деоба пупољак све више урања у дубину, у везивно ткиво испод епитела. Од ћелија тог пупољка се постепено диференцира жлездани епител. Ако жлездани епител остане у вези са пупољком-зачетником, ткиво које остварује ту везу представља изводни канал, а сама жлезда је егзокрина. Уколико се та веза прекине, изводног канала нема и у питању је ендокрина жлезда.

Типови жлезда

уреди
 
Егзокрина жлезда
 
Ендокрина жлезда

Производ (секрет) створен у жлезданим ћелијама се у највећем броју случајева излучује процесом егзоцитозе.

Према начину на који секрет доспева до места свог деловања жлезде се деле на:

  • ендокрине жлезде - жлезде које секретују своје продукте директно преко мембране у околни простор. Прецизнија дефиниција ендокриних жлезда је да се њихови секрети избацују у међућелијски простор, а из њега у крв којом доспевају до места у организму на коме испољавају своје дејство. Уз ове жлезде присутни су дисконтинуирани капилари.
  • егзокрине жлезде - жлезде које своје продукте ослобађају у спољашњу средину. Егзокрине жлезде имају изводне канале преко којих њихови секрети доспевају до места где делују. Прате их континуирани капилари.

Егзокрине жлезде

уреди

Према грађи могуће је разликовати следеће типове жлезда:

  1. цеволике (тубуларне), у виду тубула (слепо завршених цевчица) које могу бити:
  • праве
  • изувијане
  • разгранате;
  1. мешколике (ацинусне), у виду ацинуса (мешак лоптастог облика) који су најчешће груписани у гроздасте облике које имају заједнички систем изводних канала.
  2. мешовите, које поседују како цевасте тако и мешколике делове (нпр. подјезична жлезда).

На основу хемизма и изгледа производа лучења разликују два типа жлезданих ћелија:

  1. серозне чији је секрет, посматран под светлосним микроскопом, компактан тако да образује грануле (лат. granulum = зрно); такве су нпр. подвиличне и подјезичне пљувачне жлезде;
  2. мукозне чији секрет није компактан.

Према начину секреције егзокрине жлезде обухватају три групе:

  • Апокрине жлезде - током секреције, део тела ћелије одлази заједно са продуктом. Овај тип секреције карактеристичан је за млечну жлезду и на пример Клара ћелије у плућима.
  • Мерокрине жлезде - ћелије ослобађају свој продукт у околину путем егзоцитозе. Највећи број жлезда има овај тип секреције и то су егзокрини панкреас, пљувачне жлезде, сузна жлезда, еккрине знојне жлезде. Овај тип лучења назива се и еккрином секрецијом.
  • Холокрине жлезде - целокупна ћелија дезинтегрише да би ослободила свој продукт. Ћелије за које је специфичан овај тип излучивања су лојне и оне свој продукт, себум ослобађају у фоликулски канал длаке.

Могу се разликовати још и:

  • хомокрине жлезде грађене од једне врсте ћелија које све стварају исти секрет;
  • хетерокрине жлезде, изграђене од различитих врста ћелија које синтетишу различите секрете.

Тип секреторног продукта који луче егзокрине жлезде може бити:

  • Серозни - воденкасти продукт богат протеинима
  • Мукозни- вискозни продукт, богат гликопротеинима
  • Лојни - липидни продукт

Ендокрине жлезде

уреди

Секреторне ћелије паренхима ендокриних жлезда производе хормоне које убацују у крвоток и тако стижу до циљних места у организму где остварују своје дејство. Хормони на циљне ћелије делују тако што подстичу или коче метаболичке процесе у њима. Осим тога, хормони неких ендокриних жлезда могу деловати активирајуће или инхибирајуће на друге ендокрине жлезде.

Хормони се синтетишу и у ћелијама које граде органе који немају само ендокрину функцију, као што је то случај са:

Спољашње везе

уреди

Литература

уреди
  • Милин Ј. и сарадници: Ембриологија, Универзитет у Новом Саду, 1997.
  • Пантић, В:Биологија ћелије, Универзитет у Београду, Београд, 1997.
  • Пантић, В: Ембриологија, Научна књига, Београд, 1989.
  • Поповић С: Ембриологија човека, Дечје новине, Београд, 1990.
  • Трпинац, Д: Хистологија, Кућа штампе, Београд, 2001.
  • Шербан, М, Нада: Покретне и непокретне ћелије - увод у хистологију, Савремена администрација, Београд, 1995.
  • Шербан, М, Нада:Ћелија-структуре и облици, ЗУНС, Београд, 2001.