Забел је у средњовековној Србији био омеђена територија са искључивим правом коришћења од стране власника.

Забел

уреди

Забел је омеђена територија која се по искључивим правима коришћења издвајала из целине. Забели су се делили у две основне групе: на пољске и дубравне. Забел је могло бити и неко риболовно подручје. Један део Плавског језера имао је статус забела. Милутин тај простор назива забелом краљевства ми и поклања га манастиру Светог Стефана у Бањској. Језерских и речних забела је, међутим, било знатно мање од дубравних или пољских. Под дубравама се подразумевају већи или мањи шумски комплекси жирородног дрвећа. У средњем веку није постојала оскудица у дрвету те потреба за дубравним забелима није била велика. Највише је било пољских забела, односно пашњачких површина у нижим пределима. Пошто је пашњака било и на знатним надморским висинама, на планинама, и планине су претваране у забеле (Коритник, Туренско поље, Овче Поље и сл). Сваки забел је био потчињен неком господару са искључивим правом коришћења. Као господари се најчешће помињу српски владари и цркве, а вероватно су власници забела били и припадници властеле. У забелима је могла пасти и стока других власника који су плаћали траварину (планиниотик). Обично су служили за гајење оваца, посебно подмлатка, а такође и за узгој коња. Свако лице које бу са стоком бесправно ушло у туђи забел кажњавано је високом глобом. Почетком 14. века она је износила 100 перпера за бесправни улазак у забеле манастира Светог Ђорђа код Скопља, а половином истог века чак 300 перпера за бесправни улазак у забеле манастира Светих арханђела код Призрена, што је забележено у Светоарханђеловској хрисовуљи.

Извори

уреди